Život u zvuku

Klarinetista, saksofonista i kompozitor Ulrih Dreksler je sledeće veliko ime austrijske scene koje ponosno predstavlja Beogradski džez festival. Rođeni Nemac (1969, Rojtlingen), a nastanjen u Beču, Dreksler je internacionalnu afirmaciju stekao početkom ovog veka, ostvarujući potom impresivne rezultate u različitim muzičkim sferama i okruženjima. Beogradski nastup sa programom Azure predstavlja premijerno izvođenje ove muzike izvan Austrije, a Beograd je svedočio i rađanju frakcije Liminal Zone na duo koncertu Drekslera i Petera Kribsa, legende bečke elektronske muzike, povodom obeležavanja svetskog dana džeza u proleće 2019. godine „Uvek mi je teško da procenim koji je tip moje muzike“, kaže Ulrih Dreksler, uoči dolaska u Beograd, u najneizvesnijoj godini u kojoj se uprkos svemu održava Beogradski festival džeza, do 21. decembra u Domu omladine, gde će biti i njegov koncert samo dan ranije. „U početku to je bila klasika, potom fankensoul, džez, klupska, hip-hop, filmska muzika. U nekom trenutku sam shvatio da zapravo želim da kombinujem sve te različite uticaje. I upravo je to ono što moja muzika reflektuje. Ona se kreće slobodno između žanrova i ne postaje proizvoljna. A sve je to sa ciljem da direktno i emotivno doprem do svoje publike. Tako da sam proces komponovanja uvek izgleda isto. Dobijem ideju za neki novi zvuk – jer sve je u zvuku – i onda slušam različite melodije, nekada i godinama, tražeći ideje i inspiracije koje često nemaju nikakve sličnosti sa mojom muzikom: ponekad je to osoba koja me inspiriše, neko iskustvo, putovanje, prijatno veče sa porodicom ili prijateljima. I bum – iznenada je tu, zvuk koji sam tražio. Pravo komponovanje dolazi neposredno zatim, kad shvatim da sam stvarno „otkrio“ muziku. Liminal Zone je zaista po mnogo čemu specifičan projekat, koji je začet upravo ovde: „Godinama sam tražio pravi format kroz koji bih kanalisao sve uticaje o kojima govorim. Onda mi se rodila ideja o muzičkoj platformi u formi ’radnog šoua’. Liminal Zone se sastoji, između ostalog, od tri veoma različita muzička projekta: Caramel, Azure i Chrome u kojima sam predstavio mnogo toga. Zato je taj projekat moje muzičko igralište, gde eksperimentišem, otkrivajući, dizajnirajući i pokušavajući da kombinujem različitosti kroz nešto novo uz pomoć 25 muzičara i kreativaca.“ Svet pogođen pandemijom tražio je u ovoj godini spas od vesti, straha, poraza. Da li je džez našao svoje novo utočište, Dreksler daje zanimljiv odgovor: „Čovek bi ponekad stekao utisak da je umetnost u celini ništa drugo do tržišni jednokratni članak u ovom globalizovanom svetu. Umetnost se meri ’lajkovima’, ’pratiocima’, ’klikovima’, ’strimovima’... u svemu sličnom što je merljivo. Ali iskreno: kako možete da merite pravu vrednost muzike? Od čega je to muzika uopšte napravljena. Živimo u vremenu praznog prostora sa tek pomalo informacija, a upravo ta informacija je magija koja dodiruje ljude, ujedinjuje nas, prevazilazi rasne i jezičke barijere. I u njoj su muzika, umetnost, džez. NJen zadatak je da dopre do emocija ovde i sada. Da pruži radost, nadu, zabavu, možda čak i perspektivu. Voleo bih kada bi to činila i moje muzika! To bih najviše voleo. To je tema koja me trenutno zaokuplja. Trenutno čitam nekoliko knjiga o tome kako telo reaguje na muziku. I vrlo je uzbudljivo!“ Ipak, na našu konstataciju da muzika i zaista može da promeni način razmišljanja kod ljudi, posebno u eri vrlo mračnih i retrogradnih politika, Dreksler se slaže: „Umetnost je stara koliko i čovečanstvo, preživela je sve katastrofe, sve bolesti, svaki rat i druge promene. Uvek je bila prisutna, uvek se prilagođavala i uvek je mutirala prema onome što se u društvu događalo. Zbog čega? Upravo zbog toga jer predstavlja nešto što se ne može evaluirati niti kontrolisati. Strast, radost, ljubav, kreativnost. Bila je, jeste i uvek će biti tačka jedinstvenog pogleda na svet, konstanta u svim promenama sveta, jer se zasniva na čistim idealističkim vrednostima. I tačno je to da, u ovom trenutku, za umetnost nema toliko prostora u našoj svesti. Što ne čudi, jer mnogima je trenutno stanje toliko novo i nepoznato, da prvo moramo da iznađemo načina kako da ga prevaziđemo. Druge stvari su sada prioritetnije. “ Primećujemo da su promotivne fotografije, što njegove što njegovog sastava, vrlo filmske, visokostilizovane: „Te fotografije su potpuno nove. Onoliko su različite koliko su različiti i muzički uticaji koji nas inspirišu i koliko su međusobno različiti svi članovi benda. Austrijska pevačica Loreta Hu kombinuje nešto predivno bajkovito u svom pevanju i tekstovima sa glasom koji evocira na davne keltske napeve. Peter Kribs je ikona bečke tehno i daunbit scene. Beč je bio svetski grad sa elektronskom klupskom muzikom, posebno na prelasku novog milenijuma. A on je važan deo te tradicije. Rafael Kojšnig je mladi bubnjar iz Tirola. Studirao je i klasiku i džez, i veliki je entuzijasta po pitanju svih vrsta muzike. A da, i ja! Ja sam tu zbog zabave, komponujem muziku i pokušavam da ostvarim ideju elektronske klupske muzike, a da uopšte ne razmišljam o žanru.“ Ipak, posledice koje ostavlja virus korona na svim životnim planovima, sasvim je jasno biće vidljive tek u budućnosti. Zato za kraj pitamo kakva je pozicija kulture i muzičke scene i da li je optimista. Ulrih Dreksler odgovara: „Živimo u vrednosno vođenoj meritokratiji, kao što je slučaj svuda u centralnoj Evropi. Na tome se zasniva i generalna svest o umetnosti i način na koji se sa time nosimo. Sve što u našem društvu ne može biti ekonomski ili politički instrumentalizovano, a u šta spadaju ogromne oblasti umetnosti, ili bude odbačeno ili politički sistem potiskuje. I to se nije razlikovalo pre pandemije. U vremenu kovida-19 postalo je samo vidljivije i jasnije. Naravno, ja sam optimista, jer ne postoji svet bez muzike i nikada takvog sveta neće biti. I ako mogu da doprinesem samo jednim malim delom kojim ću to usaditi u srca drugih, onda mogu sebe da smatram srećnim čovekom.“