Arhiva

Režim je sam sebi najviše radio o glavi

Tanja Nikolić Đaković | 20. septembar 2023 | 01:00
Prodali su sve, čak i izvore pijaće vode. Reke su strpali u cevi. Zaradili crne liste. Radnici rade po četiri godine a da ne prime ni dinar plate. I polako se mire da u budućnosti ni penzije neće biti. Kriminalci i vlast prisvajaju čitave gradove. Planinama odsecaju vrhove, eksploatacijom rudnika, kako nazivaju krađu. Tajne službe vršljaju. Uništavaju ljudima živote. U tišini pretvaraju radnike u robove. Je li moglo gore u ovom „zlatnom dobu“, u godini za nama, između ostalog pitamo Nebojšu Romčevića, profesora FDU, scenaristu i dramskog pisca. Ako se ne probudimo bićemo poslednja generacija koja slobodno hoda planetom, rekao je Asanž. Zvuči kao jeftin pamflet ili opomena? Kako je globalizam, kao filozofija opšte narkoze i vulgarizacije života, dospeo u slepu ulicu, ne donevši, osim enormnog bogaćenja globalne oligarhije, nikakve pozitivne posledice po pojedinca, tako nastaje i reakcija u suprotnom smeru. Strah od ropstva bez obzira na politički sistem je sasvim realan. Još uvek nije jasno šta je alternativa: izolacionizam, nacionalizam, ili neki neomarksistički koncept globalnog otpora globalnih robova, što je meni najbliža ideja. Asanžov poziv na buđenje je sasvim na mestu, ali kuda ćemo ako se uopšte probudimo? U kontekstu velike ekonomske krize, svakako će ljudima biti mnogo teže da se bore za slobodu, jer će se plašiti za radna mesta, ali ovim putem, vrlo skoro, ogromna većina će ionako biti zamenjena tehnologijom. Sindikati će izgubiti svaku moć pregovaranja, tako da je ovo što s radošću zovemo tehnološkim napretkom dobrovoljno namicanje omče na sopstveni vrat. Možda će taj budući, četvrti sloj stanovništva koje se ne može zameniti tehnologijom biti jezičak na vagi, a možda će oni biti jedina smetnja potpunom porobljavanju. Postali smo siromašni, ili ostali smo siromašni, ali to nije tema. Vučić, premijerka i njihov hor promovišu „zlatno doba“? Ovo je vreme laži? I dalje kao ključno pitanje ostaje hoće li građani ove zemlje imati snage da se dignu iz pepela koji za sobom ostavlja ova elementarna nepogoda? I šta to dizanje iz pepela znači? Hoćemo li imati dovoljno tužilaca i sudova da svakog od ovih stotina hiljada koji su se ogrešili o zakon izvedemo pred sud? Hoćemo li imati snage da se obračunamo sa administracijom koja iz senke razara tkivo države, da raščivijamo Beograd na vodi, Etihad, Rio Tinto, borsko zlato, investitorski urbanizam, bankarske prevare, vetroparkove, male elektrane, zloupotrebe tajnih službi, hoćemo li vratiti otete kompanije, izvore, reke, šume, turističke objekte, zatvoriti trovače, hoćemo li pristati da su zakoni iznad svih i hoćemo li, bar jednom, izbeći lidera pantokratora? Ako nam ovo izgleda previše, onda slobodno možemo da nastavimo sa samoizolacijom, i nadamo se novom virusu koji će biti dobar alibi za našu sramotu. Kako biste opisali ovu godinu? Šta ju je obeležilo? Kao ste se vi snašli u njoj? „To su bila najbolja vremena, to su bila najgora vremena“, što bi rekao Dikens. Ovo je godina velikog diskontinuiteta, a najzanimljiviji je izvesni duhovno-intelektualni diskontinuitet. Pitanja za koja smo mislili da su još davno odgovorena, pojavila su se ponovo u svoj svojoj snazi: smisao i kvalitet našeg života, uloga države u njemu, bez čega sve možemo, a bez čega nikako ne možemo. Možda smo, kao vrsta, shvatili vrednost slobode i tričavost onoga što je bila okosnica našeg života: karijera, socijalna raslojenost, nacionalni i rasni identitet su postali anahronizam. Što se mene tiče, prepoznao sam kako vreme teče, kako se nedelje smenjuju brzinom minuta, kako su kratka godišnja doba i kako se, zapravo, ništa ne dešava osim da se naše bure neumitno približava vodopadu. Iz života sam izbacio sve viškove, pronašao pasiju u učenju grčkog jezika, političkoj situaciji u Atini za vreme Peloponeskog rata, agoniji demokratije i njenim ogromnim manama koje su dovele do sunovrata Atine. Naučio sam sebe da živim sa distancom, unutrašnjim mirom i nečim što bih smeo da imenujem mudrošću. Verujem da sam jedan od mnogih koji su uspeli da odvoje bitno od nebitnog. U bitno je dopalo ono što mi niko ne može uzeti, a u nebitno sve ostalo. Novogodišnja tema NIN-a je Okupacija u 365 slika, da li smo živeli okupaciju vlasti i na koji način je to demonstrirano? Kada smo kod nebitnog, ova parodija vlasti, ovo veselo kolce najgorih koje naša država ima, savilo se o našem trošku svuda gde ima fajdice, položilo jajašca u mozgove glupih i podlih i složno stalo iza svoga vođe, spremno da aportuje na svaku pojavu časti i razuma. Oni koji ovu neumesnu šalu shvataju ozbiljno, učitavaju skrivene planove i namere, traže sistem u ludilu, hitno bi trebalo da promene vizuru i shvate da su pred njima braća Marks u komediji zamene identiteta. Režim je uglavnom samom sebi najviše radio o glavi: beskrajne laži, besomučni pi-ar teror, fabrikovanje afera da bi se skrenula pažnja sa potpunog debakla i potonuća, izmišljanje neprijatelja i njihovo odlučno uništavanje, proglašavanje krađe državnom tajnom, svađe sa utvarama sa društvenih mreža, junački napadi na one koji ne mogu da se brane...bahatost i glupost u tangu smrti... ko još o tome može da razmišlja ozbiljno? Strah od korone okupirao je živote, ali i otvorio prostor za Vučića koji je obeležio svaki naš dan? U svojoj patološkoj potrebi da bude voljen, Vučić je konačno devalvirao samoga sebe. On nema šta da kaže, on ne govori ništa, on pravi incidente, a konačno i ti incidenti postaju samo jedna beskrajna prazna dosada. NJega se sluša samo po kazni ili zadatku. Javnost, nažalost, još uvek reaguje na to, gubeći iz fokusa ono najvažnije: rasprodaju države i njenih resursa, prodaju budućnosti našeg potomstva, vezivanje sudbine sve većeg broja ljudi za sudbinu SNS-a, našim novcem, a u njihovom interesu. Sumnjam da čak ovi mladi SNS poklisari, koji karijere grade na imitaciji vođe, mogu naizust da ponove te besadržajne govorancije. To treba propitivati pre sednice, da se ne potkradu opet neki hektari i belopavlići... Kako su se to umetnici našli na meti vlasti, poslanika u Skupštini, provladinih medija i tabloida? Prethodnu godinu obeležili su napadi na intelektualce, Bakića, na primer, koji je privođen. Ova godina je obeležena progonom umetnika Seke Sablić, Bjelogrlića i drugih. Svako ko je dao intervju s kritičkim osvrtom na vlast postajao je njihova meta? Sukob i izmišljanje neprijatelja je jedini izlaz vlasti koja nema ni ideja ni rešenja da pokaže svoje postojanje. Napadi su smišljeni da bi javnost imala čime da se bavi nekoliko dana. Situacija bez afera i konflikata bi bila pogubna po SNS, jer bi prizvala dijalog i argumente, pa je proizvodnja neprijatelja jedino u čemu su pokazali zapanjujuću produktivnost. Da nisu bili umetnici, bili bi Hrvati ili Albanci, ili vanzemaljci ili Atlantiđani. Napad bez argumenata, potom pumpanje po pseudomedijima, podizanje temperature, onda spuštanje temperature, dok se krčka novi konflikt; to su lekcije sa prve dve strane iz udžbenika o manipulaciji masama: držati narod u stanju opsade, neobjavljenog rata i paranoje. Čime objašnjavate fenomen - u parlamentu 2020. mlade snage SNS, ljudi od po 20 godina, progovaraju jezikom 90-ih? Ponovo etiketiranje stranih plaćenika, kao da ih je školovala Miloševićeva garnitura? Rođeni na izmaku Miloševićevog režima, raspolažu vokabularom najrepresivnijeg sistema? Proterivali bi iz zemlje, nemilosrdni i prema sopstvenim profesorima, kao Pajkić prema Baljku… Zašto nam je to postalo prihvatljivo i zašto nam se to događa? Potpuno je jasno da se bojkot izbora pokazao kao izuzetan politički potez. Pokazalo se da je Skupština, kao najvažnija institucija demokratije i telo koje kontroliše izvršnu vlast, potpuno izlišno u situaciji kada nema demokratije, a sva vlast se nalazi u jednom paru ruku. Tako se Skupština pretvorila u fan-forum na kome možete da odvalite bez posledica prvo što vam padne na pamet, da se osećate važnima i da se takmičite sa drugima u izlivima gluposti. Ono što je dodatno groteskno, to je da su ti mladi ljudi, a i ostali, najbolje što SNS ima da ponudi! Na njima oni misle da grade budućnost. Naravno, Vučićeva besmrtnost se tu podrazumeva, tako da su ti mladi koji dolaze, novi najniži oblici političkog života, sa sasvim novom apgrejdovanom dimenzijom poltronstva i unutrašnje praznine, samo novi sloj prašine na postamentu njegove neprikosnovenosti. Skupština je zanimljiva za studije karaktera ljubiteljima komedije; svi se preznojavaju kao Jevrem Prokić iz Narodnog poslanika, o čemu bi da pričaju, a jadni, ne znaju ništa ni o čemu. Mada, volim da ih zamišljam kada pišu svoje govore noć pred sednicu. Znoje se u svitanje: da li sam dovoljno ljigav ili treba još? Bude, ko ženu, ko roditelje, veća se uz kafu... panika raste... „ma viči ’živeo Vučić’, to ti je sigurica“. I onda mirne duše i svetlog obraza odlaze u vrhovno zakonodavno telo ove zemlje da zarade dnevnicu. Meni bi bilo zanimljivo da čujem kako je sve ona mučena Pilja svojim putovanjima u inostranstvo doprinela boljitku Srbije, šta je bio sadržaj njenih putovanja, sa kime se srela, ima li zapisnika sa tih sastanaka i na kom jeziku su pričali? Ustani, Ben Akiba, the best is yet to come! Kako vam izgleda rekonstrukcija Beograda u 2020? Po čijoj je meri? Na koga liči? Čija je lična karta? Megalomanija i stupidokratija izgledaju baš ovako kada se pretoče u jezik urbanizma. To je ideologija seoskih đilkoša sa blanko čekom, a Beograd je postao najskuplja psihoterapija za lečenje kompleksa niže vrednosti u istoriji. Beograd je nem i sablaznut, ali dalje od toga ne ide. Podsećam da je Beograd mirno i ćutke trpeo Nemce i bio isto tako nem i sablaznut. Dakle, ako ste voleli generala Lera, volećete i ovu vlast. Zašto nas Vučić stalno poredi sa drugima? Viši BDP, više vakcina, najveći rast plata…. To je osoba koja je lupila bananu detetu. Nažalost, radi se o tipičnoj gubitničkoj mitomaniji, na nivou premeravanja po tinejdžerskim svlačionicama. Nezrelo i neodgovorno praznoslovlje putnika sa splava „Meduze“. Ovaj civilizacijski dvokorak unazad će nas verovatno koštati opstanka države, ali ćemo se makar survati bolje od ostalih koji se čak i ne survavaju. Zašto je desnica u godini za nama u porastu, budi se nacionalizam? Da li je moguće da ona nasledi ovu vlast? Da imamo desnicu, ona bi već postavila pitanje kome je prodata pijaća voda ove zemlje, gde će sad četnik namernik da se napije ladne vode, zašto Srbadija diše nanočestice, sa koje će tuđinske njive ubrati šljivu za rakiju, ko džaba izvozi srbsko svijetlo oružje, ko dižući kredite kako mu padne čeda svoja buduća u negve tura, ko ubire od drumova harač i zašto vođa služi tuđe gospodare, na Potomku rijeci valovitoj, ili na Bosforu, a posrijedi Stambola, ili... Da li onda Vučić podstiče evrofilstvo, nacionalizam ili nešto treće? Vaše pitanje zvuči kao početak vica, pa da nastavimo tako: nacionalizam za po kući, a garažna rasprodaja (sve za evro) za po ulici. Ideologija ove vlasti je vrlo jednostavna: prodati sve, po bilo koju cenu, bilo kome, samo da bismo se još koji dan održali na vlasti i odložili dan kada ćemo odgovarati zbog nesreće koju smo naneli svome narodu. Zašto otpor ovoj vlasti nije jači? O svemu tome su pametni ljudi rekli mnogo pametnih misli, citirane su pametne izreke, iznete analize sociologa, psihologa, istoričara; motiva ne manjka, dokaza ne manjka, ali manjka hrabrosti. Mi smo kukavice i pre će gravitacija ili njegovi srušiti Vučića nego narod. Mediji koji pokušavaju da otvore ozbiljne teme muku muče da nađu intelektualce (!) koji smeju javno da kažu šta misle. Ceo taj nezavisni front čini pedesetak ljudi iz zemlje sa osam miliona stanovnika. Za to ne mogu da krivim Vučića. Ako smo u istorijskoj adolescenciji, ne možemo da odrastemo od Miloša Obrenovića do danas, kao narod dobrovoljno se predajemo u ruke vladarima, od Tita preko Miloševića do Vučića, da li smo ikada odrasli kao demokratsko, građansko društvo? Naravno da nismo. Demokratija nije stanje, već akcija. Ona podrazumeva stalnu aktivnost svih građana, a ne samo partijskog članstva. Ona podrazumeva razmišljanje u svoje ime i svojom glavom, postojanje kritičkog odnosa i prema sebi i prema drugima, a iznad svega, podrazumeva neprikosnovenost i objektivnost zakona, poštovanje građanskih inicijativa, stalne pobune i proteste, glas onih koji su sada nemi. Po 100 evra zbog korone, 5.000 dinara penzionerima. „Ja dajem.“ „I ja ću dati.“ Kao da novac izvlači iz svog džepa. Kako smo dospeli u tu situaciju? I kako to društvo nazivate? U kojoj smo fazi i obliku uređenja, zapravo vladavine? Možemo ga zvati cezaropapizmom, gde se vladar nameće kao duhovni i svetovni lider, a možemo ga zvati i jednostavno uzurpacijom i državnim udarom. Predsednik države dnevno krši Ustav, prekoračuje ovlašćenja, gazi zakone, pa ne možemo ni govoriti o nekakvom državnom „uređenju“. Može se govoriti samo o uzurpaciji. Da li je uzurpacija oblik vlasti, nisam siguran. Iz tog stanja uzurpacije, možete pričati da ste Ajantov potomak, da ste bog otac, apsolutno sve što vam prvo padne na pamet. Predsednik upravo to pravo obilato koristi, jer ne postoji niko ko mu to pravo može osporiti. Nemamo zakon, političku arenu, kontrolu, posledice, mogućnost opoziva, slobodne medije i nalazimo se u tački u kojoj su nakon 2012. izvršeni revolucija i državni udar, a sve institucije su suspendovane. Jesmo li gladni slobode ili smo prosto poslušnici, mentalitet roba? Da smo gladni slobode zar bismo trpeli ovo oduzimanje prava građanskog upravljanja? Na moje duboko očajanje, mi slobodu ne poznajemo, mi je sreli nismo, ona nikada nije zapevala među nama. Ne možete čeznuti za nečim što ste imali, pa izgubili. Možete o tome sanjati, verovati da to postoji, ali ono što nemate u iskustvu teško može da vam nedostaje. Mi smo uvek prihvatali „stanje stvari“ kao sudbinu; nekad bi to bio Hanibal pred vratima, nekada su bili unutrašnji neprijatelji, nekada je to bilo Kosovo...sve u svemu, između nas i slobode je uvek bio neki „viši cilj“ zbog koga je potrebno „narodno jedinstvo“, a „narodno jedinstvo i sloboda pojedinca su ljuti neprijatelji“. LJudi su naučeni da ćute i trpe, da stegnu zube, poviju kičmu, da progutaju sve i stenju u tišini. To je naš sistem vaspitanja, to je naš sistem obrazovanja, to je naš način života. Možda ne možemo da zamislimo slobodu: apstraktna je, traži odgovornost zbog izbora, traži naš intelektualni angažman, traži neko naše znanje o svetu, ima zamršene procedure. Međutim, možemo da zamislimo pravednost. Svako zdravo ljudsko biće ima urođeni osećaj za pravdu i osećaj sopstvene vrednosti (timos, što bi rekli Grci). Kada nema pravde i nema osećanja sopstvene vrednosti, ostaje samo sramota. Pravda nije apstraktna, a sramota je gotovo opipljiva. Mogu da prihvatim da ljudi ne razumeju slobodu, ali znam da osećaju duboku, istorijsku sramotu zbog svog potpunog osećanja bezvrednosti protiv koga se ne bore.