Dnevnik pod maskom

Da li će svet posle korona virusa biti isti ili će, kao što kaže Mišel Uelbek, biti nešto gori nego što je bio. I kakav je, uopšte, bio protekle godine dok smo živeli tu novu normalnost kakvu ni u najmračnijim snovima nismo mogli da zamislimo. Tu hronologiju strahova, nasilja, laži i individualnih strategija da se preživi pakao korone beležila je iz dana u dan Neda Todorović, ugledna profesorka Fakulteta političkih nauka i objavljivala na portalu nova.rs. Tako je nastala knjiga Dnevnik pod maskom kao prvo autentično svedočanstvo o životu u uslovima epidemije korone u Srbiji. Ovo je kratak podsetnik na to vreme. POLICIJSKI ČAS U martu 2020. našla sam se prvi put u – zatvoru. Obavezna izolacija, karantin, vanredno stanje, policijski čas! Nepoznata iskustva Zdravku Šotri i meni, nekom administrativnom naredbom svrstanim u kategoriju stanovništva koja nije u stanju da samovlasno odlučuje o sopstvenoj egzistenciji – 65+. To je značilo da za nas nema izlaska iz kuće, izuzev od 4 do 7 ujutro, samo zbog kupovine hrane. Ni po novine, ni da bacimo đubre! Shvatila sam kako izgleda živeti sa nanogvicom. Šta raditi u prisilnom zatvoru a da ne obolite od depresije izazvane napadima strepnje, osećanjem nemoći i besmislom nametnute besposlice? Proradio je moj novinarski nerv, pozvala sam urednike tek osnovanog portala nova.rs i predložila im da vodim svoj virtuelni „dnevnik iz izolacije“. POBEĐIVANJE NESANICE Pedeset tri dana, pre puštanja na uslovnu slobodu, pisala sam dnevnik svakog dana kao da mi od toga zavisi život. Sve vreme sam živela u dnevniku i sa dnevnikom, a stvarnost mi je davala obilje primera. Nosila sam beležnicu po kući, pobeđivala sam nesanicu pišući i čitajući svu moguću štampu, oslanjajući se na knjige kao na pojaseve za spasavanje. Ujutru sam sedala za kompjuter i pisala do 13–14 časova kada sam slala dnevnik u redakciju. Nisam želela da ostanem samo u potrazi za izgubljenim vremenom. Pa sam postala svedok, očevidac, beležnik, tumač ove 2020. godine koja kao da se ne računa u našem kalendaru sećanja jer je nismo iskoristili. Kada je to prisilno zatočeništvo ukinuto, nastavila sam da pišem jedanput nedeljno. Rad me je održavao u stanju normalnosti, dok sam plutala od cinizma do paranoje po okeanu nenormalnosti koji je proizveo ovaj virus, a podržava ga ovaj režim. Bilo je u tom pisanju i onoga što Izabela Aljende naziva sopstvenom „znatiželjom i željom, kao obnovljivim prirodnim izvorima snage i života“. Dnevnik je bio beležnica događaja, skup zapisa, knjiga utisaka, fragmentarni SOS... Postao je i ispovest, svedočanstvo, portret 2020. godine, autobiografski spis. Koroni nije, čini mi se, dorasla nijedna od nekadašnjih čistih formi, žanrova, kojima sam predajući novinarstvo na univerzitetu obično davala prednost. Kao da se u vremenu u kome nijedna misao ne traje duže od nekoliko minuta, iscrpeo svaki žanr. Još kraće traju naša sećanja. LAŽI, LAŽI, LAŽI… Najviše sam se plašila loših vesti, zapravo – lažnih vesti. Uz koronu se, do neviđenih razmera, raširio virus, epidemija, pandemija lažnih vesti. Sa podjednako pogubnim efektima. Taj virus lažnih vesti potom je mutirao u hronično oboljenje: laži, laži, laži...Svugde, na svim nivoima. Lako laganje postalo je moderna veština. Autori tih laži počeli su da se kriju iza kovanice „postistina“ brišući svaku granicu između istine i laži. Negirana je opasnost od virusa. A onda sam, svojim očima, videla one apokaliptične snimke 3.000 vojničkih kreveta u avetinjski pustoj Hali 1 Beogradskog sajma. Nikakva upozorenja lekara nisu mogla da se mere sa pretnjom da smo viđeni za Sajmište! Naježila sam se od pomisli da bih mogla, što reče Zoran Radmilović, postati „član“ tog pansiona. A tek motivacioni govor predsednika da će groblja uskoro biti prebukirana... KLJUČNA REČ Ako bih pokušala da pronađem ključnu reč za ovu godinu koju nam je pojeo virus, to bi bila baš ta reč – strah. Nije to bio toliko strah od virusa korona, koliko strah od nepoznatog, od nepredvidivog, od gubitka životnog kompasa. Korona jeste verovatno najmisteriozniji virus za koji znamo, prenosi se i kada je onaj ko nam ga prenosi naizgled zdrav. Moćan je i globalno i lokalno. Simptomi mu se toliko razlikuju da je dijagnozu teško ustanoviti. Često laže i na poligrafu. Kovid pokazuje da nema pravila ni u izboru zaraženih, ni u težini stanja, ni u odluci ko će preživeti. Poigrava se i sa kredibilitetom stručnjaka, demantujući ih čim pokušaju da uspostave neke pravilnosti u njegovom ponašanju. Izaziva krizu poverenja u vlade i institucije, ruga se globalnoj Hitnoj pomoći, igra se mita o Sizifu. Maskira se, šminka se lažima i glasinama. Suočava nas sa najtežom vrstom neznanja: pa mi uopšte ne znamo šta o ovoj bolesti sve ne znamo! Nametnuo nam je osećanje da letimo u avionu bez pilota. Stoicizam se pokazao kao spasonosan. Prisećala sam se narodnih mudrosti koje je navodio vrhunski lekar, kardiohirurg, akademik dr Isidor Papo: „Nema smrti do sudnjega dana“ i „Kome je vijeka tome je i lijeka“. Kako je taj izvanredni doktor bio svestan moći i nemoći medicine svodeći je na – sudbinu. STUDENTI U PROTESTU Jedino lepo i jedini zračak nade bili su protesti mlade generacije u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Zrenjaninu, Čačku, Vranju… Odbijanje bespogovorne poslušnosti, neslaganje s autokratskim odlukama. Lepo, mlado, obrazovano, pobunjeno lice Srbije, taj nesalomivi, optimistički duh mladosti. On nam, usred zdravstvene i ekonomske krize, vraća samopoštovanje i utisak da nije sve propalo, da još ima snage i nade. A onda neodmerena žestina bahatih odgovora vlasti na proteste – huliganima, navijačima, suzavcem, pendrecima, policijskim odredima na konjima, sa psima ( ?), hapšenjem, nasumičnim privođenjem i osudama bez prava na odbranu, naše dece… Nailazim na knjigu koju bi trebalo pročitati: Preživeti autokratiju Maše Gesen. KAKO SAVLADATI STRAH Branili smo se od straha smehom. Pa sam usvojila kovanicu strahosmeh. U odbrani od straha nisu nam pomagali političari, kao što su to u nekim drugim zemljama činili neki mudri i brižni ljudi iz vlasti. Činili su to oni sa kojima se dopisujemo, koji nam šalju poruke, video-snimke, šaljive komentare, viceve. Članovi porodice, najstariji i najbliži prijatelji, kolege sa studija, bivši studenti, saradnici... Ti duhoviti, maštoviti, neobični, satirični komentari „ove situacije“ branili su nas od izolacije. A da smo kritički nastrojeni prema onima koji odlučuju u naše ime, najbolji svedok je smeh – taj naš zajednički, demokratski odgovor na svaki primer bahatog, autokratskog ponašanja. Pred satiričnim primerima potkopavanja njihovog „autoriteta“, moćnici su nemoćni. Pošto nemaju smisla za humor, oni se tako retko i neuspešno šale na sopstveni račun. Verovatno zato mi sada na ovaj kolektivni strah odgovaramo kolektivnim smehom. Trebalo bi da poslušamo Kafku koji je preporučivao da nikad ne očajavamo, pa ni zbog toga što ne očajavamo. ISKUSTVO PONIŽENJA Šta je bilo teže – strah ili poniženje? Strahoponiženje. Sećam se onog 17. aprila, Velikog petka, kada su nam, kao gubavcima, velikodušno odobrili pravo na kratak i u metrima ograničen izlazak iz kuće. Ambasador Jova Vujasinović, moj kolega sa studija, nacrtao je tim povodom onaj kroki penzionera na povocu dugačkom 300 metara koliko je iznosio odobreni radijus našeg kretanja. Taj crtež je postao popularan na društvenim mrežama. Bio je rečitiji od hiljada reči. OSUĐENI NA SAMICU Preživljavala sam svakodnevno neki dan mrmota. Izolaciju sam u prvom trenutku doživela kao boravak na pustom ostrvu. Srećom, bilo nas je dvoje. Ne znam ko je bio Robinson a ko Petko. Potom smo oboje imali utisak da smo u logoru, osuđeni na samicu. A onda, kada smo videli kako izgleda na Sajmištu, naša izolacija nam se učinila kao banja. Setila sam se upozorenja moje majke, koja je doživela stotu, da ako ne želiš da ostariš, nikad ne ideš u banju. Pa smo se onda osećali kao u podzemlju. Sada vidim da smo nas gotovo 2.000.000 građana Srbije postali učesnici nekog nestvarnog eksperimenta in vivo o tome šta se dešava sa ljudima određenog uzrasta koje na dva meseca zatvorite u kuću, a da za to ne postoji logično objašnjenje. Pitam se danas – zašto smo pristali na to? Nije se radilo o povinovanju nečijim naredbama koje su nas, kao ovce u toru, silom držale u karantinu. Radilo se o samodisciplini. Nije to bio moment za građansku neposlušnost. Utisak mi je bio da je pandemija bila idealna prilika da se prevaziđe mnogo toga što je zagadilo odnose među ljudima i podelilo građane Srbije. Ali, neki su i ovu situaciju iskoristili da zlo, nerazumevanje i mržnju još više prodube. TRENUCI RADOSTI Najveći strah preživela sam prilikom rođenja Mirona, mog drugog unuka. Trudnoća je vođena i porođaj je bio zakazan u poznatoj, državnoj klinici. Kako se termin bližio, bilo je sve više obolelih lekara i osoblja u toj klinici. Poslušali smo stručnjake i opredelili smo se za manje izloženo, privatno porodilište. Dnevnik napisan tog 27. aprila bio je najkraći od svih mojih do tada objavljenih tekstova. Naravno da nisam cele noći oka sklopila. Kako će se dete roditi u takvim uslovima? Kada se Miron posle svega pola sata rodio, nije mi bilo dozvoljeno ni da odem da ih vidim. Dobila sam telefonom prvu zajedničku sliku moje kćerke Mie i unuka Mirona. I gledala sam, ko zna koliko puta dnevno, tu jedinstvenu sliku prvog zagrljaja majke i sina, u kome je naš Miron odmah naučio da uživa. U redakciji su mi rekli da je dnevnik posvećen Mironovom rođenju bio najčitaniji od svih mojih prethodnih tekstova. To je još jedan dokaz da ljudi, zapravo, vole dobre vesti a da im se loše nameću pod izgovorom da oni to traže. Prvog maja je Miron iz porodilišta stigao kući. Na snazi je bila zabrana izlaska i kontakta. Prijatelji, lekari, objasnili su mi da ja, posle četrdeset dana u izolaciji, nisam izvor zaraze. Moja kćerka, zet, stariji unuk Maksim i Miron žive relativno blizu. Beograd je tog 2. maja kada sam krenula bio avetinjski prazan, bila je subota, praznik. Preduzimam sve mere dezinfekcije, ulazim, gledam bebu sa bezbednog rastojanja, sa vrata sobe u kojoj mirno spava. Svi deluju opuštenije nego ja, osećam kako mi se tresu ruke i noge. Izgovaram našu dugogodišnju šalu kada želimo nekome da damo kompliment: „Lepši je nego na fotografijama“. Pomišljam da će Miron jednog dana, kada bude odrastao, možda poželeti da sazna ponešto o vremenu kada je rođen. Eto još jednog razloga u korist ovog dnevnika. ZAJEDNIŠTVO U VREME KORONE U posveti na Dnevniku pod maskom napisala sam mu izvinjenje kao svedoku kako stvarno izgleda ljubav u doba korone: „Među se se hoće da pomore, zlaćanima da pobodu noži“. Često smo se za vreme izolacije šalili: „Molim te izađi, ja plaćam kaznu“. Bila sam prestravljena kada je Zdravko, tokom tri letnja meseca, snimao seriju i film o kralju Aleksandru provodeći po cele dane sa ekipama od po sto ljudi. I to je trebalo preživeti. SPAS U KNJIGAMA Možda sam i inače jedna od najboljih mušterija knjižare u SKC-u. Zatvorenost me je učinila kompulzivnim čitaocem. Knjige su mi postale zamena za druženje, čokolada, ksanaks, razgovori sa briljantnim umovima, putovanja, izlasci, bekstvo…Dve knjige, Život se sa mnom mnogo poigrao Davida Grosmana i Izbor Idit Iger, o dve žene koje su preživele nacističke logore i potom smogle snagu da nastave život i da sanjaju, ispunile su me optimizmom. Valjda će se i ova, 2020. godina jednom završiti, za šest ili za devet meseci. Onda, vidimo se u NIN-u 2070.Pola veka sa NIN-om Neda Todorović je svoj prvi tekst objavila u NIN-u, o čemu svedoči na početku ovog razgovora, sa neskrivenim emocijama: „Opravdano je uzbuđenje koje sam osetila kada su me iz NIN-a pozvali za novogodišnji intervju, povodom objavljivanja Dnevnika pod maskom. U prazničnom broju onog, starog NIN-a, u novinskom formatu, objavljen mi je prvi tekst. Pre pedeset godina! Imala sam dvadeset godina. Kolebam se između ženske sujete povodom pitanja o godinama i profesionalnog ponosa da navedem tu, najznačajniju etapu sopstvene novinarske karijere. Posle probnog perioda saradnje, istog dana sam primljena u NIN i na Fakultet političkih nauka. Opredelila sam se za fakultet, pod uslovom da mogu i dalje da sarađujem u NIN-u, gde sam do 1980. objavila stotine tekstova. A NIN je bio - novinarska ekipa snova: Đorđe Radenković, Dragan Marković, Sergije Lukač, Stevan Stanić, Miloš Mišović, Vlada Stamenković, Đorđe Kadijević, Toma Peternek…Pa Boro Krivokapić, Bogdan Tirnanić, Vuk Drašković, Mirko Klarin…“NIN-ova novinarska škola“, rasadnik najkvalitetnijeg jugoslovenskog autorskog i pionir istraživačkog novinarstva.