Okupacija mozga

Svaki kafanolog će reći da su ozbiljnoj kafani potrebna tri slova „p“ – pijanci, prostitutke i (prikrivena) policija. Tviter i druge društvene mreže mogu se stoga nazvati ozbiljnim kafanama. Policije ima za izvoz, pogotovo u vidu specijalnih antiopozicionih jedinica, brigada čuvara srpstva i jezičkih patrola. Ekvivalent prostitutki su botovi, uz izvinjenje ovim časnim damama zbog toga što ih – usled jedne tehničke sličnosti – poredimo sa nečasnim habačima tastatura. Potencijalni pijanac, najzad, svako je koga mrežni aplauzi opijaju, pa sve glasnije peva i sve bešnje lupa inventar. Društvene mreže imaju i tri posebna sveta slova „p“ – pametovanje, provokaciju i promociju, ali ne bi bilo pošteno zaustaviti se na tome. Nije sve što se tamo napiše pametovanje, već ima i pametnog, i nema ga malo. Nevolja je, međutim, što je pametno za 2020. godinu došlo iz kolekcije za 2019, a ovu potonju čine modeli iz 2018, i tako redom. Kako u stvarnosti, tako i na mreži – da nema zaraze, 2020. se ne bi ni dogodila. Neki ozbiljni ljudi ipak su se potrudili da zabeleže pokoju zanimljivost. „Komunikacija društvenim mrežama postala je još intenzivnija jer zbog epidemije značajno manje komuniciramo neposredno. Izveštaji o botovima u Srbiji, koji su curili u nekoliko navrata, dobili su potvrdu kada je u martu Tviter uklonio oko 8.500 naloga. Sa ovih naloga je poslato više od četrdeset miliona tvitova za koje Internet opservatorija Stanforda pokazuje da su navijali za Aleksandra Vučića i SNS, napadali opoziciju i usmeravali korisnike ka sadržajima koji podržavaju aktuelnu vlast. Najčešće su deljeni linkovi ka sajtu SNS i portalima Informer, Alo i Pink“, podseća Jelena Kleut, vanredna profesorka Odseka za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Sličnom zgodom opis mrežne 2020. počinje i sociolog Dario Hajrić. „Botovi se više ne koriste masovno otkako je u maju ove godine haker presreo i objavio njihovu komunikaciju. Fokusirali su se na određene ključne reči i dnevne događaje, a deo njih je očigledno ustupljen na korišćenje Željku Mitroviću, jer se odazivaju na teme koje se njega tiču. Denunciranje ljudi sa Tvitera preselilo se sa interneta u televizijske emisije.“ Glede konkretnih političkih događaja, glavno u 2020. bili su izbori, naravno, samo je teško reći da li srpski, američki ili crnogorski, uzimajući u obzir mrežnu pomamu koju su poslednja dva izazvala. „Naši izbori su očekivano dobili veoma malo pažnje zahvaljujući bojkotu. Kao što Vučićeva medijska mašina nije imala potrebe da melje ljudsko meso, jer se na biračkim mestima igrala prijateljska utakmica, tako ni mreže nisu imale previše razloga da se bave izbornim procesom. Reklo bi se da su i crnogorski i američki izbori dobili više pažnje, pre svega zato što su bili kompetitivni. Tu smo videli da se javne podele ponekad mogu odigrati i mimo utvrđenih linija vlasti i opozicije, ali i to da ljudi mogu da vrlo strastveno zastupaju političke opcije o kojima vrlo malo znaju. Možemo biti cinični i reći da često jedno vodi drugom“, primećuje Hajrić. Možda dobar deo građana Srbije ne zna šta je juče jeo, a većina svakako ne zna šta će jesti sutra, ali posle 3. novembra nije bilo umreženog Srbina koji nije u prste znao kako se glasa u Mičigenu, kako se glasovi broje u DŽordžiji i kako demokrate (ili republikanci) varaju u Viskonsinu. „Zanimljivo je uporediti dva sasvim različita društvena konteksta. I u Srbiji i u SAD laganje – ili ’fejk njuz’, kako se danas popularno kaže – nije na margini, već uz svesrdnu podršku tradicionalnih medija lažu nosioci javnih funkcija u obe zemlje. Na našu žalost, ovde se poređenje zaustavlja jer su SAD pokazale da su institucije jače od onih koji bi da ih uruše. To su pokazali izborna administracija, tužilaštvo i sudstvo, ali i novinarstvo i društvene mreže. Kontroverzna odluka medija da prekinu prenos Trampovog obraćanja i manje kontroverzna odluka Tvitera da spreči širenje dezinformacija o izbornoj krađi, deluju nestvarno iz naše perspektive“, smatra Jelena Kleut. Natrag na domaći virtuelni teren, profesorka Kleut kaže da je digitalna slika i prilika naše izborne kampanje bio Vučić okružen stotinama ekrana sa kojih mu pristalice aplaudiraju. No digitalnim tehnologijama može se ići i u suprotnom smeru. „To smo videli tokom protesta u junu. Mobilni telefoni i društvene mreže bili su pretpostavka okupljanja i koordinacije. Najvažnije, omogućili su da se zabeleže i javno prikažu stravične scene nasilja policije prema demonstrantima.“ Od sredine marta 2020. nije napisan novinski tekst u kome nije pomenuta pandemija, pa govorimo i o „infodemiji“, što je rogobatno ime za fenomen zasićenosti informacijama. Jelena Kleut podseća da neizvesnost povećava potrebu za informacijama, a tada se obilato širi neprovereno, ali dodaje da „nije sve tako crno“, jer su na mrežama i lekari koji mesecima nude razumna objašnjenja i stručne savete. No uz njih reč – i rečenice, i sabrana dela – imaju i čuvari ezoteričnih znanja. „Tumačenja domaćih antivaksera drastično su meandrirala. Čuli smo i da je virus napravljen u laboratoriji, pa da zapravo ne postoji, nego da je u pitanju sezonski grip, pa da je reč o bojnom otrovu, da ga izaziva 5G mreža, da maske simbolizuju pokoravanje farmakomafiji i još niz koještarija. Sada, kada su konačno napravljene vakcine, težište teorija zavere pomereno je na tu stranu – uglavnom se priča o tome kako Bil Gejts hoće da nas čipuje, a podgrevaju se i teze o nebezbednosti vakcina. Očekujem novi talas histerije i otpora kada vakcinacija postane masovnija”, objašnjava Dario Hajrić. Najvažnije digitalno političko pitanje 2020, da li društvene platforme čine više štete ili koristi, možemo ostaviti i za 2021. I jedno i drugo može se ozbiljno dokazivati, ali teško je poreći Hajrićev zaključak. „Institucionalni kanali su potpuno onemogućeni, mirni protesti se ignorišu dok ne izgube smisao, nasilni protesti se guše policijskom brutalnošću, izbori se održavaju u potpuno neregularnim uslovima, a politička klasa javno upražnjava korupciju. Politički život je sveden na tvitovanje, ali krivica za to ne leži u građanima nego u eksploatatorima. Čak i u mračna vremena neophodno je održavati kontinuitet otpora, jer u odsustvu toga ljudi vrlo brzo zaboravljaju da je normalno i neophodno javno kritikovati vlast. Mi nismo podanici, bez obzira na to koliko nas dresiraju za tu ulogu.“