Demokratije sile

Nedavno završeni, a prvi posle 12 godina, lokalni izbori u Mostaru dobro ilustruju kritiku na račun nefunkcionalnosti Bosne i Hercegovine koliko, upotrebom nove terminologije, dokazuju unutrašnje i spoljne težnje da se vlast u toj zemlji centralizuje nauštrb dva entiteta, a pre svega onog snažnijeg - Republike Srpske. Jer da bi postojale „probosanske snage“ za koje mediji javljaju da su u vođstvu u Mostaru, morale bi da postoje i antibosanske. Probosanskim se smatraju zagovornici promena i centralizacije, a ne ustavobranitelji, kako bi se dalo pomisliti. Dvadeset peta godišnjica potpisivanja Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH izazvala je unutrašnje, regionalne i svetske odijume. Metaforična izjava o sapunu i parfemu predsednika Hrvatske Zorana Milanovića, čiji integralni deo je bio i da se Dejtonski sporazum ne može menjati - pokrenula je buru u Sarajevu. Poseta Sergeja Lavrova, još veću, jer joj, zbog izostanka državne zastave na prijemu nisu prisustvovali Željko Komšić i Šefik DŽaferović, nego samo srpski član Predsedništva Milorad Dodik. Okončana je porukom ruskog šefa diplomatije da Rusija podržava dogovor koji postignu narodi i ne podržava mešanje spolja, jer bi to moglo da ugrozi bezbednost. Konačno, saopštenje Igmanske inicijative kojim je preko stotinu potpisnika iz regiona zahtevalo centralizaciju vlasti BiH i revidiranje Dejtonskog sporazuma, izazvalo je neuobičajeno javno sučeljavanje predsednika Srbije sa profesorom Ivom Viskovićem i direktorom Fondacije za otvoreno društvo Milanom Antonijevićem, dvojicom važnih potpisnika saopštenja. NJome se zvaničnici Srbije i Hrvatske, kao država potpisnica, pozivaju da prestanu da tretiraju delove BiH kao svoje protektorate, ali se istovremeno ti isti pozivaju da utiču na političare u BiH da prihvate celovitu izbornu i druge reforme. Predlaže se nova međunarodna konferencija, a ohrabruju Kancelarija visokog predstavnika (OHR) i Savet za implementaciju mira da stvore uslove za reforme koji bi od BiH trebalo da naprave funkcionalnu državu i uzoran građanski servis, između ostalog i zbog članstva u EU. Potpisnici se pozivaju i na presudu Evropskog suda za ljudska prava kojom se utvrđuje da predstavnicima nekonstitutivnih naroda nije omogućeno jednako učešće u vlasti. Ali šta sa drugim pravima i slobodama ako se želi „građanska država“? Šta na primer sa slobodom izbora? I da li su o ustavnim reformama, koje zahtevaju, potpisnici pitali građane? „Građani su indoktrinirani četvrt veka stalnim fabrikovanjem osećaja da je RS ugrožena“, odgovara Aleksandar Popov, kopredsednik Igmanske inicijative. „A ne vidim zašto bi ovim morala biti. RS bi imala svoj nivo vlasti, ali ključna vlast treba da bude tamo gde joj je mesto - u centralnim institucijama. I u Federaciji BiH postoje zahtevi za stvaranje trećeg entiteta i tako dalje. A kako Švajcarska funkcioniše?“ pita retorički Popov. „Tako je, Švajcarska je još jedan dokaz da nikakve promene nisu potrebne“, odgovara profesor dr Siniša Karan, predsedavajući Saveta za zaštitu ustavnog poretka RS i generalni sekretar Vlade RS. „U Švajcarskoj lokalna samouprava ima glavnu reč, a Švajcarci ne znaju ko im je predsednik, jer njima upravlja kolektivno telo.“ Međunarodni standardi i konvencije o ljudskim i građanskim pravima deo su Dejtonskog sporazuma i zaštićeni su Ustavom BiH, kaže Karan. „BiH je složena i decentralizovana država, multietnička, multikulturna. NJeno državno uređenje jedino i može biti složeno sa specifičnim oblikom federalnog predstavljanja. Tri naroda su konstitutivna kategorija, dva entiteta ustavna. BiH su stvorili Ženeva i NJujork, a ne Dejton. Tri zaraćena naroda su se smirila i odlučila da potpišu mir i stvore državu. Teza na kojoj se insistira sad da je potrebna građanska država podrazumeva stvaranje nove države. Takođe ne stoji da je uređenje prepreka ulasku u EU, jer su sve multietničke države federalne. Unitarizam kome se teži je negacija manjine, majorizacija u korist najvećeg, u ovom slučaju, bošnjačkog naroda. Sve multietničke federalne države su prolazile kroz formativne faze, neke su trajale duže, neke kraće. Američke države su ratovale oko podele nadležnosti. Upravo smo na poslednjim predsedničkim izborima videli koliko su jake institucije saveznih država. Belgija ima jezičku, nacionalnu i administrativnu samostalnost.“ Karan kaže da nije reč ni o kakvim argumentima već pokušajima koji traju već 25 godina, a koji su sad samo otvoreniji, jer nastaju u žurbi da se iskoriste prilike za poslednje pritiske. „Ali nikakav mehanizam promene uređenja nije moguć bez dogovora konstitutivnih naroda.“ Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kazao je da o eventualnoj promeni Dejtonskog sporazuma mora postojati konsenzus i ne sme biti preglasavanja i da su ideje koje se javljaju „pritisak koji vodi u drugom smeru“ i koji se odnosi samo na „smanjenje kompetencija Republike Srpske“. Popov, međutim, tvrdi da je promena neminovna ako se želi pomeriti sa mrtve tačke. „Da su mogli da se dogovore već bi se dogovorili. Zato se uz podršku onih koji su prekinuli rat mora doći do novog rešenja, građanske države. Ovakvo stanje odgovara trojici nacionalnih lidera, iz uskopolitičkih interesa, da igraju dupli pas i homogenizuju biračko telo. Dejtonska Bosna je omeđena sa dva entiteta i deset kantona i vlast je svuda samo ne tamo gde treba da bude. S druge strane, ona je još uvek država Srba, Hrvata i Bošnjaka u kojoj ista prava nemaju ostale manjine. Presudu Evropskog suda za ljudska prava koja se tome protivi, vlasti odbijaju da implementiraju.“ U odbrani Dejtona nisu principijelni stavovi Republike Srpske, kaže Popov „RS želi da otera visokog predstavnika, ali ne želi promenu sporazuma. Dodik se zalaže da se oteraju strane sudije iz Ustavnog suda. Mora se odlučiti da li se želi konsolidovanje i stvaranje funkcionalne države ili konfederacija koja će pre ili kasnije završiti tako da svako ode svome jatu.“ Karan objašnjava da je FBiH u procesu samoukidanja, jer se njena politika poklapa sa politikom centralizacije, a RS je u procesu jačanja. „A OHR je prisvojio nadležnosti na koje nema pravo po Dejtonskom sporazumu. Mi smo, dakle, za Dejton, a protiv antidejtonskog delovanja.“ Predstavnici RS zatražili su prošle godine vraćanje Dejtona na „fabrička podešavanja“ i ukidanje takozvanih bonskih ovlašćenja kojima je Savet za implementaciju mira, „razrađujući Aneks 10“ dao mogućnost OHR da smenjuje izabrane zvaničnike i menja zakone, ako smatra da je neophodno. Samo od 1997. do 2012, u prvih 15 godina, OHR je ta ovlašćenja upotrebio u oko 900 slučajeva, što njegov udeo u „nefunkcionalnosti“ čini nemalim. Karan podseća da se Ustav već menjao u domaćim telima i tako postao delom domaćeg prava, a da su jedini koji mogu dovesti do njegove promene „oni koji podižu ruke u ime naroda“. „Tzv. bonskim ovlašćenjima OHR je doneo stotine odluka koje su bile usmerene ka jačanju unitarne visokocentralizovane države i tako menjao ustavnu strukturu entiteta, pre svega RS.“ Od početka, bonska se ovlašćenja tumače kao suprotnost Dejtonskom sporazumu, a iste kritike se upućuju i radu Ustavnog suda u kome Bošnjaci i Hrvati preglasavaju Srbe uz pomoć stranih sudija. Kritike na račun rada ovog suda usmerene su pre svega na njegovu ulogu koja bi trebalo da ostaje u okviru tumačenja, a ne menjanja Ustava. Ustavni sud BiH sastoji se od devet sudija, od kojih četiri bira Parlament FBiH, po dva iz reda bošnjačkog i dva iz reda hrvatskog naroda, a dva bira Narodna skupština RS. Još troje sudija imenuje predsednik Evropskog suda za ljudska prava i oni ne mogu biti državljani BiH ni susednih država. Dejtonski sporazum postao je delom kulture postsocijalističke BiH - u toponimima, predstavama, filmovima, knjigama. Kao jedan od najčuvenijih mirovnih sporazuma proučavan je na svetskim univerzitetima, kao dogovor koji je doneo trajnu bezbednosnu stabilnost. Zašto bi, uostalom, dobrovoljno jedan narod odustao od stečenog ratom i tim dogovorom? Danas se, stoga, u ideji o revidiranju Dejtonskog sporazuma osnovano postavlja pitanje da li se tako narušava mir. Popov kaže da se ne može zauvek govoriti o zadovoljavanju na minimumu i „držati se samo jednog uslova - da ne bude rata“. Bezbednosni aspekt bio je, međutim, važan potpisnicima druge nedavne inicijative - Apela 88 kojim se od zvaničnog Beograda zahtevalo uzdržavanje od svakog mešanja u unutrašnja pitanja Crne Gore. Među nekoliko istih potpisnika obe inicijative je i sam Popov. Upitan kako objašnjava paradoks da u jednom slučaju zahteva nemešanje, a u drugom se i sam meša, Popov odgovara: „Ama, ne možete porediti Crnu Goru i BiH, koja je nastala na mirovnom sporazumu.“ Savet za implementaciju mira služio je u proteklih četvrt veka kao politički faktor koji je utrčavao po potrebi da otkoči procese zaglavljene među entitetima, ali koracima koji, sad tako ispada, nisu pomagali stvaranju građanskog društva. Bilansom tog delovanja, koje se sad ponovo priziva, baviće se istoričari. Strateške „kočnice“ za koje je bio potreban konsenzus, tako, ipak, nisu mogle biti otklonjene - rušenje vojne neutralnosti ili nemogućnost da se prizna nezavisnost Kosova. Saopštenje Igmanske inicijative potpisali su i neki novinari iz regiona i Srbije, a žena koja je promenila istoriju reporterskog izveštavanja sa žarišta, Kristijana Amanpur ističući pristrasne parole, takođe je „vaskrsla“ da još jednom da doprinos svojim nekadašnjim nenovinarskim ciljevima i pozove na promenu uređenja BiH. Moguće je da njeno angažovanje pomaže širenju i prihvatanju ove ideje spolja, ali ne i ovde i još manje u Republici Srpskoj, koja i dalje pamti izmišljene događaje i laž u rečenici: „Muslimani gladuju dok Srbi žive u izobilju.“