Arhiva

Građanima ceh od 150 milijardi evra

Priredila redakcija NIN-a Feljton je nastao u okviru projekta Tajmlajn, uz finansijsku pomoć Evropske unije. ? | 20. septembar 2023 | 01:00
NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije predstavljalo je završni udarac za veoma oštećenu i po mnogo čemu izmučenu privredu, jer živeti izolovan je nešto najgore i tu su mogućnosti veoma ograničene kakva god ekonomska politika da se vodila - ovo je prošle godine, na 20. godišnjicu bombardovanja, govorio za jedan dnevni list ekonomista Jurij Bajec, ekonomski savetnik više srpskih premijera. Sumirajući učinak domaće ekonomije u poslednje tri decenije većina ekonomista složiće se da se Srbija još nije oporavila od onoga što se njenoj privredi desilo u poslednjoj deceniji prošlog veka, kao i da je to imalo mnogo razornije posledice od onih koje je na privredu ostavila prva tranziciona decenija, posle 5. oktobra 2000. Ipak, činjenica je da su ekonomski rezultati 90-ih godina bili posledica i pogrešnih političkih odluka, i loše ekonomske politike, ali pre svega iznuđenih poteza, u uslovima ratova, gotovo desetogodišnjih sankcija i bombardovanja 1999. kao završnog čina te drame. Šteta koju je tadašnja zemlja pretrpela za samo 78 dana NATO bombardovanja meri se u rasponu od 30 milijardi dolara (procena ekonomista okupljenih oko Mlađana Dinkića u G17), preko 50 milijardi, koliko je procenjivao Ekonomski institut, do čak 100 milijardi dolara, koje je izračunala vlast Slobodana Miloševića. Ekonomski ceh 90-ih je sledeći: „U periodu od 1991. do 2000. Srbija je izgubila potencijalni društveni proizvod od preko 150 milijardi evra ili oko 20.000 evra po stanovniku. U 2000. godini, ostvareni BDP po stanovniku iznosio je nepunih 1.600 evra u odnosu na potencijalni koji bi iznosio čak 4.100 evra. Srbija se tada zatekla sa zastarelom tehnologijom i izraubovanom opremom, posebno u industriji i sa proizvodnjom koja je po svim standardima zaostajala za zahtevima svetskog tržišta“, navodi se u studiji Postkrizni model rasta i razvoja Srbije 2011-2020, koju je u jeku globalne ekonomske krize 2008. i 2009. sačinila grupa ekonomskih stručnjaka okupljena oko Ekonomskog instituta i Ekonomskog fakulteta, sa idejom da vlastima ukaže na greške koje su pravljene u ekonomskoj politici nakon oktobarskih promena 2000. godine i sugeriše kako bi ta politika trebalo da izgleda u deceniji za nama, od 2010. do 2020. Ali da se vratimo na devedesete. Iako se i dan-danas tranzicioni uspeh meri poredeći ekonomske rezultate sa onim iz čuvene 1989. godine, činjenica je da su raspadu nekadašnje SFRJ i ratovima koji su se vodili u većini njenih republika prethodile ekonomski nezavidne godine. Privredno posrtanje Jugoslavije počelo je mnogo pre početka 90-ih, a kako je NIN već i pisao u feljtonu koji je analizirao uzroke i posledice hiperinflacije, stopa rasta cena na malo u tadašnjoj državi lagano se povećavala praktično od 60-ih godina prošlog veka, pa je i nezapamćenoj hiperinflaciji iz 1993. godine - kada su cene nezaustavljivo rasle iz sata u sat - prethodila ona iz 1989, zaustavljena stabilizacionim programom poslednjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića. Već 70-ih godina dug SFRJ se drastično uvećavao, a sa njim i budžetski deficit, dok je ekonomski rast usporavao. To je 1982. rezultiralo dužničkom krizom, praktično bankrotom zemlje, nakon čega je usledio sporazum sa Svetskom bankom, Međunarodnim monetarnim fondom i drugim kreditorima kojim su postojeći dugovi reprogramirani i obezbeđeni novi zajmovi za održavanje likvidnosti zemlje. Drugim rečima, u predvorju ratova i raspada bivše zemlje, njena ekonomska situacija nije bila nimalo sjajna, bez obzira na činjenicu što je program Ante Markovića na kratko vreme stabilizovao ekonomske prilike i iznedrio izuzetno uspešnu ekonomsku godinu, sa prosečnom platom koja je u decembru 1990. godine iznosila 752 nemačke marke ili 376 evra (omiljena rezervna valuta građana Srbije i Jugoslavije - nemačka marka povučena je iz upotrebe 1. januara 2002, kada je i formalno puštena u opticaj zajednička evropska valuta, uz paritet dve marke za jedan evro). Zbog međusobnih trvenja bivših jugoslovenskih republika, već maja 1991. godine, kako piše tadašnja Borba, američki Stejt department donosi odluku da se Jugoslaviji obustavi ekonomska pomoć u iznosu od pet miliona dolara, ali i pretnju da će američki predstavnici u međunarodnim finansijskim institucijama glasati protiv podrške našoj zemlji ako se politička situacija ne stabilizuje. Ova odluka, doneta zbog „ponašanja Republike Srbije“ bila je uvod u ono što će uslediti tokom cele decenije, a to je niz odluka i Evropske zajednice i Sjedinjenih Američkih Država, a onda i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o ekonomskim sankcijama protiv Savezne Republike Jugoslavije, koje su 90-ih godina imale različite oblike, ali su potpuno ukinute tek oktobra 2000, nakon pada vlasti Slobodana Miloševića. Novembra 1991. godine, Savet ministara Evropske zajednice doneo je odluku da uvede restriktivne mere protiv SFRJ i zapretio suspenzijom Sporazuma o trgovini i isključivanjem zemlje iz liste preferencijala, da bi mesec dana nakon toga iz primene tih sankcija izuzeo sve republike osim Srbije i Crne Gore. Dodatno pogoršavanje političkih tenzija i početak ratnih sukoba, odnosno proglašenje Savezne Republike Jugoslavije aprila 1992, koju su činile samo Srbija i Crna Gora, uslovilo je novi talas sankcija međunarodne zajednice. O odluci UN i Evropske zajednice da 30. aprila 1992. godine uvedu do tada najoštrije mere prema SRJ, NIN piše sledeće: „Najnovija odluka međunarodne zajednice oličena u Rezoluciji Saveta bezbednosti broj 757 izazvaće ponovo stradanje miliona nedužnih ljudi, a oni kojima je oštrica tih mera, kako se tvrdi, bila namenjena dobiće još jedan izgovor da u delo sprovedu sopstveni izvorni naum... Ono što je još ostalo od domaće privrede, ako se to tako može zvati, biće u uslovima blokade stavljeno pod strogu komesarsku upravu režimskih kriznih štabova i njihovih obavezujućih direktiva... Zvaničnici će izdavati tačkice, bonove, administrativne dozvole i po sopstvenom kriterijumu gladnom stanovništvu deliti državnu milost na kašičicu. I ono malo ekonomije ili tržišta koje je ovde postojalo biće sada zbrisano“, piše u ovom tekstu. To se upravo i desilo. Ratne godine zahtevale su dodatne državne troškove, što je povećavalo budžetske izdatke, a sankcije koje je uveo zapadni svet doprinele su drastičnom smanjenju privrednih aktivnosti, a na prvom mestu izvoza. I dok su se prihodi u budžetu topili zbog kolapsa koji je tadašnja privreda doživela zatvaranjem granica, rashodi su samo rasli, pa je nastali jaz nadomešćivan nemilosrdnim štampanjem para bez pokrića sve dok se inflacija nije potpuno izmakla kontroli. Pokušaji da se takva situacija obuzda i umiri narastajući pritisak na cene iznedrio je niz pogrešnih odluka tadašnjih vlasti i inflaciju vinuo u nebesa, a uporedo sa tim stvorilo se ne samo crno tržište deviza nego i crno tržište osnovnih životnih namirnica. Dinar je obezvređivan iz dana u dan, sve dok nije postao obično parče papira koje nije vredelo ništa i sa kojim se praktično ništa nije moglo kupiti, sve i da ste ga posedovali u džakovima. Prosečna plata je decembra 1993. godine, umesto onih famoznih gotovo 800 nemačkih maraka od pre samo četiri godine, bila tek oko 20 nemačkih maraka, piše u svojoj analizi Miloševićeve vladavine pod nazivom Završni račun, grupa G17 predvođena Mlađanom Dinkićem, kasnije ministrom u nekoliko vlada od 2000. naovamo. Većina zaposlenih u to vreme, međutim, nije imala platu veću od pet nemačkih maraka, a stotine hiljada penzionera je bilo prinuđeno da se snalazi sa mesečnim primanjima od samo tri-četiri nemačke marke. Hiperinflacija, ali i odluka Saveta bezbednosti da novom rezolucijom, aprila 1993. uvede potpunu ekonomsku blokadu doveli su do onoga na šta je autor pomenutog teksta u NIN-u upozoravao godinu dana ranije. Privreda SRJ je kolabirala - BDP je te 1993. godine bio na nivou od 40 odsto onoga iz 1989, pa je i BDP po stanovniku sa oko 3.200 dolara pao na tek 1.500 dolara, dok je industrijska proizvodnja za te tri i po godine pala na oko 30 odsto u odnosu na 1989. Milioni ljudi su osiromašeni i dovedeni do ruba egzistencije, a za to vreme vlast Slobodana Miloševića samo se učvrstila, između ostalog, zahvaljujući i činjenici da je baš u vreme najvećeg ekonomskog posrtanja, aprila 1993. Savet bezbednosti UN-a doneo novu Rezoluciju 820 kojom je ustoličena potpuna ekonomska blokada zemlje. Primera radi, izvoz SRJ sa blizu pet milijardi dolara 1991. godine tokom 1994. i 1995. pao je na samo 1,5 milijardi, sve dok nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, novembra 1995. međunarodna zajednica nije odlučila da popusti mere potpunog ekonomskog embarga. Jedini sektori koji su i uprkos međunarodnoj blokadi i tih nesrećnih godina beležili približno isti nivo proizvodnje kao i krajem 80-ih godina prošlog veka, bili su poljoprivreda i proizvodnja električne energije. U jednoj potonjoj analizi ekonomije 90-ih godina, ekonomski novinar Miša Brkić napisaće: „Početkom 90-ih jugoslovenska preduzeća su doživela šok ravan infarktu. Već dobro devastirana krizom iz prethodne decenije, socijalistička preduzeća doživela su novu nesreću - raspalo se jugoslovensko tržište, raspalo se tržište Sovjetskog Saveza i raspalo se tržište nesvrstanih. Tržište Jugoslavije (SFRJ) bilo je dominantno za većinu preduzeća. A na tržištima SSSR-a i nesvrstanih država jugoslovenska preduzeća izvozila su najveći deo slabo konkurentnih proizvoda i usluga za koje su umesto deviza (kliring) dobijani nafta, ugalj i koks. Za preduzeća koja su izvozila na ta tržišta gubitak kupaca bio je ravan umiranju.“ Kao rezultat Miloševićevog pristanka na dogovor iz Dejtona, Savet bezbednosti UN usvojio je odmah tih dana Rezoluciju 1022 kojom se, kako piše tadašnja dnevna štampa, „trajno suspenduju sankcije uvedene protiv SRJ prethodnim rezolucijama iz 1992, 1993, 1994. i 1995. i omogućava se slobodna trgovinska razmena“. Ipak, važno je napomenuti da je i nakon toga ostao na snazi takozvani spoljni zid sankcija, pa je zemlja i dalje ostala izvan članstva u međunarodnim finansijskim institucijama, poput Svetske banke i MMF-a. Stabilizacioni program Dragoslava Avramovića, januara 1994. godine, zaustavio je vrtoglavi rast inflacije u SRJ, koja je tog istog meseca dosegla 313 miliona odsto, a građanima je usledio kratkotrajni predah, naročito nakon 1995. godine. Rat je zaustavljen, trgovina sa svetom je ponovo počela lagano da se odvija, cene su se smirile, a privredni rast je naredne tri godine počeo lagano da raste. Ipak, u već pomenutoj analizi Mlađana Dinkića i G17 navodi se da je nakon zauzdavanja hiperinflacije i uvođenja takozvanog deda Avramovog dinara, koji je naziv dobio po Dragoslavu Avramoviću, tvorcu Programa monetarne stabilizacije iz januara 1994. i koji je bio konvertibilan i vredeo jednu nemačku marku, stabilnost domaće valute kratko potrajala. „Nakon zaustavljanja hiperinflacije, program monetarne rekonstrukcije doneo je samo kratkotrajnu stabilnost dinara. Veoma brzo je došlo do ponovnog uspostavljanja crnog deviznog kursa. Ovaj kurs je bio osnov za obračun najvećeg dela privrednih transakcija u zemlji, a nemačka marka je za pojedine vrste transakcija u potpunosti potisnula dinar. Prvi monetarni udar izveden je već u oktobru 1994. Monetarni udar ima tri faze: u prvoj organizator kupuje dinare po relativno niskom kursu, a povećana tražnja uslovljava lagani rast kursa. Rast onda kulminira u drugoj fazi, tokom nekoliko dana, kada organizator veštački naglo podigne kurs nemačke marke prema dinaru. U tom trenutku organizator prodaje marke po visokom kursu i prikuplja više dinara nego što je u celu igru uložio. U trećoj fazi, organizator povlači dinare sa tržišta i obara kurs na nešto viši nivo od onoga sa kog je ova operacija krenula. U celoj igri najviše gube građani koji uplašeni od rasta kursa u drugoj fazi kupuju skupe devize, da bi ih onda u trećoj prodavali, zbog rasta cena, ali po nižem kursu.“ Ostaće upamćeno kako je tadašnji predsednik Slobodan Milošević, maja 1997. godine, prilikom posete fabrici „Knjaz Miloš“ u Aranđelovcu izjavio da će Srbija te godine imati najveću stopu rasta u Evropi. „Imaćemo dvostruko veću stopu rasta od najviših stopa u Evropi. Mi želimo da sada, kada smo oslobođeni pritisaka, stignemo ono što nam je bilo onemogućeno. Čak i ove godine, u prva četiri meseca imamo blizu osam odsto stopu rasta uprkos pokušajima destabilizacije zemlje na početku godine“, prenela je tada Naša Borba. Milošević je pokušajima destabilizacije nazivao građanske proteste organizovane od novembra 1996. zbog sumnji u krađu glasova na tada održanim lokalnim izborima. Te 1997. Srbija je za ondašnje prilike imala zaista visok rast BDP-a od 7,2 odsto. Nije, međutim, to bila ni „najveća“, a još manje „dvostruko veća stopa rasta od najviših stopa u Evropi“, kako je Milošević tvrdio, jer je, prema podacima MMF-a, najveći rast od čak 22,9 odsto imala Bosna i Hercegovina, što je i logično, jer je tome prethodio Dejtonski sporazum kojim je okončan rat u toj zemlji. Nije te godine Srbija bila ni među prvih pet evropskih zemalja, jer su veće stope rasta imale i Turska (7,5 odsto), Litvanija, Letonija i Azerbejdžan (svi preko osam odsto), Irska i Gruzija iznad 10, a Estonija čak 13 odsto… Svi su mediji, međutim, preneli Miloševićeve reči iz Aranđelovca, a skoro niko podatke koji su ga kasnije demantovali. Iste godine, Srbija je usvojila i čuveni Zakon o svojinskoj transformaciji, kojim je trebalo da se uredi proces privatizacije, odnosno transformacije svojine iz društvene u privatnu. „To je ključni reformski zakon, bez koga nema bitnih i velikih promena“, objašnjavao je tadašnji premijer Mirko Marjanović. „Da bi se izbegla neprijatna iznenađenja na predstojećim izborima, koje posle ni pravilno brojanje glasova ne može ispraviti, treba se obezbediti unapred i svojoj ciljnoj grupi ponuditi neki novi poklon, dovoljno atraktivan da mu se ne može odoleti. Pošto je obećano, pa iznevereno sve što se moglo obećati, a u međuvremenu potrošeno i upropašćeno sve što se moglo potrošiti i upropastiti, sad je na red došla preostala društvena svojina. Prema upravo usvojenom Zakonu, od 1. novembra ove godine trebalo bi da počne proces opšte privatizacije društvenih preduzeća koja će za početak, u prvom krugu, preći u ruke onih koji su ta preduzeća i stvarali, odnosno radnika, seljaka i penzionera“, pisao je tada NIN. Od potpredsednika tadašnje Savezne vlade Danka Đunića moglo se čuti kako je „dobijen najbolji zakon o privatizaciji u datim uslovima“, dok je u to vreme ministar za vlasničku transformaciju Milan Beko govorio da „posle nevolja u kojima se privreda našla tokom sankcija, sada dolazi do relaksacije koja ide u obrnutom pravcu, pa mi ovim zakonom dajemo značajan doprinos“. „Sad je vreme da se privreda relaksira“, poručivao je Beko, koga je u julu 1998. na mestu ministra za ekonomsku i vlasničku transformaciju zamenila Jorgovanka Tabaković. Aktuelna guvernerka NBS je te godine postala ministarka, nakon što je Srpska radikalna stranka ušla u vladu Mirka Marjanovića. Ovo je zapravo bio drugi zakon o privatizaciji. Za razliku od zakona donetog u vreme Ante Markovića, koji je pružao mogućnost zaposlenima da kupuju akcije društvenih preduzeća u kojima su bili zaposleni uz određene pogodnosti, ovaj se svodio na besplatnu podelu akcija svim radnicima i penzionerima, bez obzira na to da li su radili u toj firmi ili ne. I svako je po tom zakonu imao pravo na po 400 maraka vredne akcije za svaku punu godinu radnog staža. Tek nakon besplatne podele, u drugom krugu, prilikom prodaje preostalog dela društvenog kapitala, zaposleni ili penzioneri dotičnog preduzeća imali su pravo preče kupovine akcija. Ali, pošto je Zakon predviđao da se preduzeće, ako neće, i ne mora privatizovati, efekti su na kraju procesa bili veoma mali. Sve do 5. oktobra 2000. i smene Miloševića. A onda je nastao pravi stampedo, jer su direktori društvenih firmi, uglavnom kadrovi SPS-a i JUL-a, stranke supruge predsednika Mirjane Marković, shvatili da im partijska pripadnost više nije plus, već ogroman minus. Tog momenta oni su postali jako zainteresovani da firme kojima su do tada upravljali kao da su bile njihovo vlasništvo, što pre postanu vlasništvo radnika, jer su računali da će u tom slučaju moći da zadrže svoje fotelje. U naredna tri meseca, do 25. januara, kada je formirana vlada prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića, besplatnom podelom akcija privatizovano je nekoliko hiljada najuspešnijih preduzeća. Pre 5. oktobra na prste jedne ruke mogu se nabrojati firme koje su to uradile. Godinama kasnije, u studiji pod nazivom Analiza modela privatizacije u Srbiji, autori Aleksandar Zdravković, Draško Nikolić i Aleksandra Bradić Martinović navode da je Zakon o svojinskoj transformaciji bio zasnovan na „principima neobaveznosti i podsticajima“, pa je i pored brojnih podsticaja zaposlenima da privatizuju svoja preduzeća, njegov učinak bio više nego skroman. „U Srbiji do političkih promena iz 2000. godine privatizovan je mali deo državnog i društvenog kapitala, a jedino veliko preduzeće koje je u tom periodu delimično prodato je Telekom Srbija... Generalno posmatrano, od 1989. do 2001. zakonska regulativa pod čijim okriljem se odvijala privatizacija se zasnivala na dobrovoljnoj transformaciji i radničkom akcionarstvu, što govori o jasnom odsustvu volje tadašnje političke elite na vlasti da dosledno sprovede reformu i tranziciju ka tržišnoj ekonomiji, pa su i efekti te privatizacije bili minimalni.“ Sa druge strane, te 1997, kada je donet Zakon o svojinskoj transformaciji, država se odlučila da direktnom pogodbom, bez tendera, proda 49 odsto kapitala državnog Telekoma, za 1,56 milijardi nemačkih maraka, dvema kompanijama, grčkom OTE-u i italijanskom STET-u. Na taj korak vlast se odlučila da bi namirila deo nagomilanih dugova, da bi osigurala socijalni mir i podmazala glasačku mašinu za predsedničke izbore u decembru 1997. Pare od Telekoma su brzo potrošene, od čega su dve trećine otišle za isplatu zaostalih penzija i zarada zaposlenih u velikim državnim kombinatima, poput RTB-a Bor, Železare Smederevo, Zastave… Slučaj prodaje Telekoma, zbog sumnji u korupciju, dugo se vukao po sudovima u Italiji, dok Đinđićeva vlada u decembru 2002. nije od STET-a njegovih 29 odsto akcija otkupila za 195 miliona evra (STET ih je platio 892 miliona maraka ili 446 miliona evra), a devet godina kasnije, za vreme premijera Mirka Cvetkovića, sam Telekom je od grčkog OTE-a njegovih 20 odsto akcija otkupio za 380 miliona evra. Sada je Telekom akcionarsko društvo u kome je država većinski vlasnik, a oko četiri miliona građana su akcionari, koje niko ništa i ne pita, ali to je već neka druga priča. Već naredne godine počeli su novi međunarodni pritisci na SRJ, ovoga puta zbog rastuće tenzije na Kosovu i Metohiji. Krajem aprila 1998. Kontakt grupa na sastanku u Rimu donosi odluku da zbog krize na Kosovu uvede dodatne sankcije, a kako piše Naša Borba „paket sankcija predviđa dve faze: prva je zamrzavanje imovine u inostranstvu, a druga je blokiranje investicija“. Uporedo sa time, sankcije uvode i SAD, ali i Evropska unija i to tadašnjem JAT-u, da bi godinu dana kasnije, međunarodna zajednica, bez odluke Saveta bezbednosti, krajem marta 1999. otpočela NATO bombardovanje Srbije. U toj agresiji, koja je trajala gotovo do polovine juna meseca, pored ljudskih žrtava stradali su i putevi, pruge, energetska postrojenja, kasarne i drugi vojni objekti, ali i mnoga državna preduzeća. Procene o šteti koju je prouzrokovala ova akcija NATO-a kreću se od 30 milijardi dolara, prema analizi G17, pa do 100 milijardi dolara, koliko je izračunala tadašnja vlada Srbije. Statistika beleži da je BDP te godine bio na nivou iz 1993, dakle oko 60 odsto manji nego 1989, dok je industrijska proizvodnja u poređenju sa 1989. praktično dotakla dno. „Srpska industrija je 1999. proizvela oko jedne trećine onoga što je proizvodila pre deset godina. Razaranja nastala usled NATO agresije potpuno su uništila neke industrijske sektore. Ipak, većina tih sektora je i pre agresije svoju proizvodnju svela na svega tridesetak odsto u odnosu na kraj osamdesetih godina. Duboki defekti privrednog sistema i katastrofalna ekonomska politika, raspad SFRJ, međunarodne ekonomske sankcije, hiperinflacija, ratovi u okruženju i NATO bombardovanje, tokom posmatranog perioda uništili su industriju u Srbiji“, piše u analizi G17. Potpuno ukidanje svih oblika sankcija međunarodne zajednice, sprovođenih praktično već od 1991, usledilo je tek nakon petooktobarskih političkih promena. „Šefovi diplomatije članica Evropske unije doneli su odluku da se ukine naftni i embargo na avio-saobraćaj, kao i sve ostale sankcije koje su od 1998. uvedene protiv SRJ“, piše srpska štampa 9. oktobra 2000. Poređenje ekonomskih prilika i makroekonomskih rezultata Srbije, odnosno SR Jugoslavije sa rezultatima koje su u toj istoj deceniji ostvarile i nekadašnje republike SFRJ, ali i države koje su padom Berlinskog zida otpočele svoju tranziciju iz socijalističkog u kapitalistički sistem, dokazuju zašto se Srbija i danas ne uspeva približiti većini tih zemalja. U godini bombardovanja Srbije, Slovenija je, primera radi, već bila na približno istom nivou ekonomskog rasta iz 1989, Hrvatska na nešto ispod 80 odsto, dok je SRJ bila na tek oko 40, dok je poređenje sa zemljama centralne i istočne Evrope još nepovoljnije. Poljska, najuspešnija tranziciona ekonomija, 1999. godine imala je za 30 odsto bolji rezultat nego deset godina ranije, Češka i Mađarska su bile praktično na istom nivou, a Rumunija i Bugarska na oko 70 odsto onoga što su imale deset godina ranije. „Jasno je formiranje dve grupacije zemalja u tranziciji. Prva je već dostigla ili će uskoro dostići nivo BDP sa početka 90-ih, dok druga znatno zaostaje. SRJ, koja je i pre agresije NATO snaga bila na začelju, krajem 1999. dospela je na nivo daleko ispod svih ostalih. Da bi dostigla ono što je imala krajem 80-ih godina u nepromenjenim političkim okolnostima (oslanjanje na sopstvene snage), Jugoslaviji će trebati više od 40 godina“, smatrali su autori analize Završni račun, koja je nastala 2000. Krajem prošlog veka, prema zvaničnim podacima Srbija je imala najveću stopu nezaposlenosti u Evropi, dok se verovalo da je stvarna nezaposlenost još veća, odnosno da je barem 30 odsto radno aktivnih bez posla. Prosečna zarada je bila jedva 30 evra (60 nemačkih maraka), inflacija iznad 100 odsto, a budžetski deficit oko 15 odsto BDP-a. „U Srbiji je tokom 90-ih došlo do krajnje nepovoljnih ekonomskih kretanja, od kolapsa BDP-a, realne vrednosti zarada i svih drugih ličnih primanja, preko smanjenja zaposlenosti, tehnološkog zaostajanja, do procvata sive ekonomije, kriminalizacije ekonomskog života i društva u celini. Raspad jugoslovenskog tržišta tokom 1991, početak ratova, sankcije i pogrešna ekonomska politika doneli su pad socioekonomskih performansi Srbije... Implementacija programa Dragoslava Avramovića likvidirala je hiperinflaciju i oživela ekonomsku aktivnost, ali i nakon toga period od 1994. do 1998. se može oceniti kao stagnantan. U 1999. bombardovanje je dovelo do uništenja i oštećenja mnogih industrijskih, civilnih i infrastrukturnih objekata, pa kao posledica razaranja i prekida ekonomske aktivnosti u mnogim preduzećima BDP je smanjen u tom periodu na jednu petinu u odnosu na prethodnu godinu...“, kažu autori knjige Privredni sistem i ekonomska politika Zoran NJegovan i Katarina Đurić i nastavljaju: „Kada bismo želeli da rezimiramo ceo period, mogli bismo istaći da je kao posledica svih kretanja promenjena struktura proizvodnje u Srbiji, bitno je smanjeno učešće industrije, posebno metalske, elektro, hemijske, i građevinarstva u korist grana sa jednostavnijom tehnologijom i manjim uvoznim sadržajem... uz drastičan pad proizvodnje u prerađivačkoj hemiji, mašinskoj industriji, elektronici... Korišćenje kapaciteta je sa oko 75 odsto u 1989. palo na ispod 40 odsto do jeseni 2000. Struktura finalne tražnje se takođe izmenila, u korist tekuće lične i javne potrošnje, uz istovremeni drastičan pad investicija koje je praktično prešlo u deinvestiranje. Opadanje formalnog sektora zamenila je siva ekonomija. Srpska privreda se vratila u predindustrijsku fazu, tamo gde je bila pola veka ranije... Strukturno posmatrano, situacija je bila još gora. Stvorena je situacija u kojoj ništa nije bilo sigurno, porezi nisu plaćani, ugovori nisu izvršavani, država je korišćena kao sredstvo za bogaćenje, mnogi nisu živeli od svoga rada već parazitski na tuđ račun. Društvena i državna svojina bile su predmet epohalne pljačke, a posledice slabosti institucija, nesigurnosti poslovanja i rasipanje oskudnih resursa rezultirali su dubokom ekonomskom krizom. Sankcije i ratovi su joj dali bitan doprinos.“ U nameri da istraži uticaj politike 90-ih na ekonomsko zaostajanje Srbije u poređenju sa svim drugim tranzicionim ekonomijama, Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu 2016. je u radu Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-ih godina 20. veka napisao kako i nakon više od 25 godina tranzicije Srbija pripada maloj grupi zemalja centralne i istočne Evrope koja još uvek nije dostigla nivo razvijenosti iz vremena pre tranzicije. „BDP Srbije je u 2015. godini bio za 25 odsto niži nego 1989, dok su druge zemlje u istom periodu svoj BDP povećale u proseku za 60 odsto. I dok je Srbija te 1989. bila na nivou proseka ove grupe zemalja, one su sada od nje razvijenije za 85 odsto.“ Razloge za ovaj jaz Arsić vidi upravo u slomu privrede tokom 90-ih godina prošlog veka kada je BDP više nego prepolovljen. „Pad BDP-a tokom 90-ih daleko prevazilazi tranzicionu recesiju u drugim evropskim zemljama tokom koje je on obično opao za oko 20 odsto. Tranziciona recesija trajala je najčešće tri ili četiri godine, nakon čega su privrede tih zemalja počele da rastu, pa je većina njih već 2000. godine imala BDP veći nego 1989. Na drugoj strani, urušavanje privrede Srbije trajalo je 12 godina... Naša zemlja je tokom 90-ih bila izložena sankcijama, hiperinflaciji i bombardovanju, dok su druge države išle putanjom rasta... Privredni potencijal je smanjen za oko 40 odsto, najvećim delom kao posledica sankcija u toku kojih je visok procenat kapitala obezvređen i postao neproduktivan u uslovima otvorene tržišne privrede“, kaže Arsić i zaključuje da ključni razlog za jaz između razvijenosti Srbije i drugih postsocijalističkih država nisu ekonomska politika i reforme posle 2000, već upravo privredni krah tokom 90-ih. Ipak i on, kao i autori Postkriznog modela rasta i razvoja Srbije koji je pravljen nakon prve tranzicione decenije u Srbiji, ne negiraju greške kreatora ekonomske politike načinjene i u tom periodu. Autori studije ističu činjenicu da su razmenjiva dobra poput poljoprivrede i prerađivačke industrije u stvaranju BDP-a Srbije 2001. godine učestvovala sa 32 odsto, da bi se taj procenat do 2008. smanjio na 24 odsto, dok Arsić ukazuje na to da su ekonomska politika i reforme sprovođene posle petooktobarskih promena odgovorne za rast privrede u tim godinama (prosečno 5,4 odsto, prim.aut.), a „njima bi se mogla pripisati i odgovornost za neuravnotežen rast između 2005. i 2008. kao i za stagnaciju privrede između 2009. i 2015“. Drugim rečima, jugoslovenskom i srpskom ekonomijom nije se upravljalo na valjan način gotovo pola veka. Ni u decenijama pre ratova i raspada zemlje, a ni u onima nakon političkih promena i svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti, ekonomski pokazatelji nisu odražavali zdrav i ekonomski održiv sistem, već različite neravnoteže, od inflacija i javnih finansija, preko preterane zaposlenosti i niske produktivnosti privrede, do na kraju nestabilne monetarne politike, s tom razlikom što su ove neravnoteže 90-ih godina bile začinjene i spoljnim faktorima poput sankcija i bombardovanja. I dok aktuelna vlast ne propušta priliku da upre prstom u bivšu vlast kako je od 2000. do 2012. „upropastila srpsku privredu“, primetno izbegavajući da uopšte pomene sunovrat iz 90-ih, u zvaničnim statistikama može se još uvek pronaći podatak da je prosečna plata u decembru 1990. bila 752 nemačke marke ili 376 evra. Poređenja radi, ni u 2016. nije bila veća – iznosila je 374 evra. Da bi se vratili tamo gde su po zaradama bili još u decembru 1990, građanima Srbije trebalo je više od dve i po decenije. Ostaje da se vidi koliko će biti potrebno do 900 evra, koliko vlast obećava već za 2025. godinu.