Arhiva

Kako (ne) naljutiti Ruse

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Za jednog premazanog, makar i bivšeg političara, i to još nekadašnjeg nemačkog kancelara, Gerhard Šreder se isuviše pravi naivan. Početkom februara oglašavajući se povodom poziva da se netom obnovljeni radovi na izgradnji gasovoda Severni tok 2 - koji, zaobilazeći kontinent i prostirući se ispod Baltičkog mora, vodi direktno od Rusije do Nemačke - obustave ne bi li se Moskva nekako naterala da preispita svoj maćehinski odnos prema opozicionom političaru i antikorupcionaškom aktivisti Alekseju Navaljnom, Šreder tobože nije mogao da se načudi tome kako neko uopšte može da povezuje ove teme. Šta je zajedničko Severnom toku 2 i slučaju Navaljni, zapitao se aktuelni predsednik upravnih odbora kompanija Nord strim 2 (čiji je sada jedini preostali deoničar ruski gigant Gasprom) i Rosnjeft - i kao takav najdirektnije zainteresovan da se ta dva pitanja ne dovode ni u kakvu vezu. Jasno je onda zašto je u Šrederovom interesu da se te dve fascikle drže ne samo u različitim fiokama, nego i u različitim kancelarijama. I istina je da završetak radova na najvećim delom već izgrađenom gasovodu - od ukupno 1.230, ostalo je da se polože cevi još na nekih 150 kilometara: 120 u danskim, ostatak u nemačkim teritorijalnim vodama - načelno posmatrano nema veze sa svakodnevnim kršenjima ljudskih prava u Rusiji, pa ni sa slučajem Navaljni. Kad bi principi međunarodnog prava i poštovanja ljudskih prava bili ne od presudnog, nego od ikakvog značaja za sklapanje međunarodnih poslovnih aranžmana, evropske, američke i druge zapadne kompanije bi prvo morale da se povuku iz Kine; ili, kad smo već kod toga, da raskinu enormno unosne ugovore sa Saudijskom Arabijom, čijeg je prestolonaslednika Vašington upravo eksplicitno označio kao krvoloka, potvrđujući ono što je od početka bilo jasno: da je on nalogodavac brutalne likvidacije novinara DŽamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu oktobra 2018. Ali se ni u Americi ni među američkim saveznicima nešto ne čuju pozivi na suspenziju ekonomske saradnje s vahabitskom despotijom dok, recimo, ne izabere nekog drugog krunskog princa. Licemerje Zapada, drugim rečima, ni na ovom primeru ne izostaje. Ipak, neće biti ni da su stvari tako jednostavne kako što to Šreder pokušava da predstavi. Interesi koji stoje iza gasovoda Severni tok 2 sežu daleko izvan okvira ekonomskih, a protivljenje njegovoj izgradnji starije je, šire i dublje od revolta izazvanog maltretmanom kome je izložen ruski opozicionar, prošlog meseca osuđen na dve i po godine teške robije. Kao što se, na drugoj strani, ne sme gubiti iz vida ni da nemačka podrška ovom projektu dopire mnogo dalje od Šredera i drugih neposredno zainteresovanih privatnih i pravnih lica, te ide sve do vrha piramide vlasti u Berlinu i kancelarke Angele Merkel lično. Pre nego što se o tome kaže nešto više, treba se vratiti korak unazad i krenuti od praktičnih i političkih efekata završetka gasovoda čija je gradnja, umesto da 2019. bude okončana, te godine prekinuta zbog američkih sankcija uvedenih firmama uključenim u realizaciju projekta (od kojih se zato veći broj njih u međuvremenu povukao iz tog posla). Taj završetak je, pritom, sada kudikamo izvesniji pošto je, na iznenađenje i nezadovoljstvo mnogih, pre svega u Kongresu, administracija predsednika DŽoa Bajdena, iako sledi liniju američkog protivljenja izgradnji gasovoda - osim iz očiglednih političkih razloga i zato što bi Amerikanci, bili demokrate ili republikanci, mnogo radije da Evropljani, umesto jeftini ruski, od njih kupuju preskupi tečni prirodni gas - izabrala da zasad ne uvodi sankcije kompanijama i brodovima s već pripremljenog spiska 15 „kandidata“ za kaznene mere zbog učešća na ovom projektu. (Pre nego što će mu isteći mandat, Donald Tramp je 2019. uvedenim i 2020. proširenim sankcijama u januaru pridodao one čija je meta Fortuna, ruski brod za polaganje podvodnih kablova. Berlin, pak - ovonedeljna je vest - namerava da od Vašingtona u dogledno vreme zatraži ukidanje svih dosad uvedenih sankcija Severnom toku 2 i firmama koje su na njemu angažovane.) Puštanjem u upotrebu Severnog toka 2, koji najvećim delom sledi trasu pre deset godina završenog prvog Severnog toka, udvostručiće se, na 110 milijardi kubnih metara, količina ruskog gasa koja će se baltičkom trasom dopremati do Nemačke. Zvanična argumentacija Berlina je da će to zemlji omogućiti lakšu energetsku tranziciju s obzirom na to da do 2022. planira zatvaranje svih šest nuklearnih elektrana, a do 2038. i eliminisanje uglja kao ekološki nepoželjnog energenta. I takvim se ambicijama, u ovako jasno definisanom i po prirodi stvari suženom kontekstu, nema šta prigovoriti. Na drugoj, geopolitičkoj ravni, međutim, direktna posledica odvrtanja slavina na Severnom toku 2 biće slabljenje ekonomske i energetsko-bezbednosne pozicije Poljske i, naročito, Ukrajine, preko čije teritorije je dosad do Evrope stizalo približno isto onoliko gasa koliko će ubuduće stizati novim gasovodom - što je okolnost koju Jozef Jofe, saradnik Huverovog instituta pri Stenford univerzitetu i član uređivačkog saveta nemačkog nedeljnika Cajt, ironično naziva „zgodnom koincidencijom“. Samo prošle godine Ukrajina je po osnovu tarifa za transfer ruskog gasa zaradila tri milijarde dolara, i gubitak tog prihoda će biti veliki dodatni udarac za njenu ionako krhku ekonomiju - o političkom aspektu ove okolnosti da se i ne govori, s obzirom na različite vrste pritisaka kojima je ruski predsednik Vladimir Putin u prilici da podvrgne inferiornijeg i teritorijalno osakaćenog suseda. „Severni tok 2 omogućava Putinu da oslabi obe zemlje time što će im uskratiti prihod od tarifa za tranzit gasa, a Ukrajini mogućnost da kontroliše njegov protok. (…) Šrederov gambit s Gaspromom omogućiće Putinu da pričepi Ukrajinu - i Poljsku - u trenutku kad vlada u Kijevu očajnički pokušava da se odupre ruskom pritisku na već oslabljenu ukrajinsku privredu“, piše Jofe u tekstu za Project Syndicate. Stalno prisutna strateška anksioznost Ukrajine i Poljske kad je Rusija u pitanju nastavkom radova na završetku gasovoda i procenama da će oni biti okončani pre kraja godine predvidljivo je podignuta na novi nivo. Pokazuje to i zajednički tekst ministara spoljnih poslova dveju zemalja objavljen na briselskom sajtu Politiko u kome, konstatujući da se Rusija „opasno blizu“ primakla završetku Severnog toka 2, Bajdena pozivaju da „preduzme sve mere koje su mu na raspolaganju“ kako bi sprečio završetak radova, a Berlin upozoravaju da suština novog gasovoda nije u obezbeđivanju energetske nezavisnosti Nemačke, već u nečemu drugom. „Snažno verujemo da se na ovakve projekte ne može gledati isključivo kroz optiku bilateralnih odnosa, već da im treba pristupati uzimajući u obzir širu perspektivu interesa i bezbednosti Evrope posmatrane u celini“, napisali su poljski šef diplomatije Zbignjev Rau i njegov ukrajinski kolega Dmitro Kuleba. No, što bi neki ovde rekli, mora da im je strepnja veća od nade. Izgledi da se Berlin predomisli, i to sad kad su radovi pri kraju, praktično ne postoje - svakako ne dok je na sceni aktuelna vlada, poslednja koju predvodi odlazeća kancelarka. Stvari bi, po procenama nemačkih analitičara, u slučaju da preostali radovi na gasovodu ne budu napredovali planiranom brzinom, mogle da se zakomplikuju nakon parlamentarnih izbora u septembru. Posle njih se, naime, očekuje da će Hrišćansko-demokratska unija (CDU), koja će izvesno ostati daleko najjača stranka, novu vladu praviti sa Zelenima, potentnijim i perspektivnijim koalicionim partnerom od sadašnjeg, Socijaldemokratske partije (SPD); a Zeleni su protiv Severnog toka 2 - što iz ekoloških razloga, što zbog većeg razumevanja za strahovanja Ukrajine, Poljske i baltičkih zemalja, pa bi CDU, procenjuje se, tada mogla da se nađe u problemu. Dotad ipak ima mnogo, posebno mereno političkim protokom vremena koji se često ne poklapa s onim realnim. Sada je svrsishodnije fokusirati se na nešto drugo na šta kritičari projekta Severni tok 2 poput Jofea ukazuju. A on tvrdi da, s energetskog stanovišta posmatrano, taj gasovod ni Nemačkoj, ni zapadnoj Evropi uopšte nije potreban. „Cena nafte je više nego prepolovljena u odnosu na vrhunac koji je dostigla 2008. A kako u eksploataciju ulazi sve više novih gasnih polja, posebno u mediteranskom basenu - o severnoj Africi da se i ne govori - cena gasa je otad opala za skoro četiri petine. Pritom nije verovatno ni da će to obilje gasa biti privremenog karaktera, budući da na tržište neprestano stižu novi obnovljivi izvori energije. Već postoji 13 gasovoda koji iz Rusije vode ka Evropi, kroz koje se isporučuje nekih 250 milijardi kubnih metara gasa“, piše Jofe. Zašto su onda Merkelova i drugi nemački zvaničnici izričiti u tome da je novi gasovod nasušno potreban? Jofe veruje da zna odgovor. „Osnovano je pretpostaviti da nije snabdevanje energijom ono što je Merkelovoj na pameti. Nije ovde u pitanju ‘niska politika’ gasa i gotovine, već ‘visoka politika’ država koje se bore za moć i poziciju. Koliko god da su se puta kroz istoriju Nemci i Rusi hvatali za gušu, sve vreme opstaje refleks još iz Bizmarkovih vremena: ‘Nikad ne prekidajte vezu sa Sankt Peterburgom’, glasila je njegova čuvena poruka“, piše on. „Budući da ima istančan osećaj za moć, Merkelova ne pada na ruski gas, već se pridržava klasičnog pravila nemačke diplomatije. Čak i tokom Hladnog rata, Zapadna Nemačka je išla uz nos trojici američkih predsednika - Niksonu, Karteru i Reganu - postavljajući čelične cevi kroz koje će poteći gas iz sovjetskih izvora. Ali ono što je možda imalo ekonomskog smisla tokom naftnog šoka sedamdesetih godina, sada odražava samo Bizmarkovo upozorenje: ne ljutite Ruse.“ Gasovod će zato biti završen. „Bilo bi van pameti očekivati da će 10 milijardi evra vredan projekt ostati zakopan ispod baltičkog peska. Nemci neće isprovocirati Ruse, a Bajden će prema Nemačkoj zauzeti blaži kurs od onog Trampovog“, piše Jofe, pre završne poente: „Nagodba će biti postignuta. Ali ko će ‘pregovarati’ s tržištem energenata? Sud ponude i potražnje mogao bi da donese definitivnu presudu, prema kojoj jednostavno ne postoji potreba za još jednim gasovodom. Ako se tako ispostavi, Severni tok 2 bi mogao da istruli na dnu Baltičkog mora - kao spomenik pohlepi i nepromišljenosti.“