Sve glasnije ćutanje građana

Iluzija građenja grada: Grad je oduzet građanima, gradi se po potrebi i interesu imaoca kapitala, a vlast umesto da poštuje zakone, planove, insistira na njihovoj primeni, podređuje se investitoru i u udruzi sa njim gradi i razvija neki svoj grad, njoj potreban. Ne pitaju se o tome građani, jer bi komunikacija, ako je nesaglasna, mogla da omete nameravani lukrativni poduhvat. I onda nastaje Beograd na vodi, na primer. Sa druge strane, neprekidno se nude nove građevinske iluzije koje se javnosti prezentuju kao kapitalni urbani doprinosi. Upravo to ima ulogu Potemkinovog sela da bi se pokrila prava namera, građenje u skladu sa interesima investitora, ali da se ne okrivljuju samo oni, i vlast je saučesnik. Istovremeno, stvarnost je drugačija, veliki deo grada nema kanalizaciju, otpadne vode se ulivaju bez prečišćavanja u reke. Iluzija uređenog urbaniteta je beogradska stvarnost. Građanin ne zna: Siromaštvo i opstanak značajnog dela stanovnika vlast pokriva mnogim pitanjima iz sfere politike, ekonomije, nazivajući ih strateškim činiocima opstanka. To se putem medija plasira u kontinuitetu kao nešto od najvećeg značaja. Ovo nije sporno, jer te stvari jesu važne, ali javnost treba da bude svesna da joj se skreće pažnja sa realne životne situacije u kojoj se bori sa svakodnevicom. Ipak, građaninu nije jasno šta da radi u tom virtuelnom okruženju, uz nebrojeno naturenih pitanja. Ne zna o čemu da misli i brine, pa se može reći, rečnikom iz neke parodije, da nas je kontejner održao. Doktorat: Prepisivanje tuđeg dela, otimanje znanja i samoprezentacija putem ukradenog rada je postala praksa, tolerisana od institucija koje treba da kažnjavaju počinioce prepisivačke rabote. Potreba pojedinih članova novokomponovane elite da se kroz takvu nečasnu radnju unaprede, dostignu bolji položaj, prihvaćena je kao čin koji se ne kvalifikuje kao krađa, već se nečasni postupak uvodi u legalni rečni tok, a prepis gomile tuđe hartije učinjen čak i bez čitanja je dozvoljen, posebno kada su u pitanju vlastima podobni i pogodni pojedinci. Ništa ovde nije bez osnova, pa ni plagijat i tolerisanje takvog činjenja. Odobravajući prekršaj, vlast ima valjan argument da sasvim potčini kradljivca tuđeg znanja, te on mora da sledi zacrtani put i služi vlastonoscima. Zavet ćutanja o nedelu je na snazi sve dok se kradljivcu ne omakne greška u ponašanju. Tada ucena od vlasti ka lopovu intelektualne svojine biva aktivirana i kvazipravda je na delu. Stefan Nemanja: Nesporno je da je Stefan Nemanja zaslužio spomenik. Očekivanje je bilo da će on biti načinjen savremenim vajarskim jezikom, u skladu sa vrednostima koje odlikuju umetnost ovog vremena i usaglašen sa urbanim ambijentom. Dogodilo se sasvim drugačije, tvorac srpske države prikazan je nedovoljno razumljivo i neprimereno prostoru svojom dimenzijom i načinom postavke. Zato mali građanin s njim otežano komunicira, delimično svestan da je istorija postala deo marketinške propagande vlastonosaca koji je koriste da bi predstavili svoju brigu o prošlim vremenima i vrednostima čiji su oni apologete i zaštitnici. Ali ima vlast i još neku korist od svega toga, prezentacijom značajne ličnosti iz prošlosti na način kako je učinjeno, moguće je skloniti od javnosti neki aktuelni problem, pa spomenici niču na sve strane po gradu. Vlast po svojoj volji odabira ličnost kojoj će se spomenik podići, imenuje umetnika koji će to izraziti, javni novac je njihova tajna i sve se završava neprimerenim gestom kao što je iz daleka donet kip Stefana Nemanje. Gondola: Govoriti o tome da je važan zadatak svakog društva zaštita kulturnog dobra, vrednosti od nacionalnog značaja, verovatno nigde u svetu ne bi bilo sporno. U Beogradu je ipak drugačije, jer je vlast namerna da gradi gondolu i žičaru preko Save od Ušća do Kalemegdana i pritom da ugrozi zidine tvrđave zaštićene kao nacionalno kulturno dobro visokog ranga, na spisku da bude i prihvaćena svetska vrednost. Reakcija javnosti, stručne i laičke, bila je burna, protesti su se dogodili i privremeno je taj projekat zaustavljen, dok se malo ne zaboravi a onda će oni izgleda sve iz početka. Gondola je plasirana u javnosti kao jedino moguće saobraćajno sredstvo za preko reke, ali i značajna turistička atrakcija, mada obe izreke deluju uvredljivo za pamet običnog građanina. Ali, ne treba brzati, vlast je u neprekidnoj želji da se dokazuje, a kada je rešavanje realnih problema omete, jer ne ide baš sve dobro ovde, poseže za bučnim i skoro uvek nedoličnim akcijama. Sve to sa gondolom se može razumeti i kao pokušaj samonametanja i upisivanja u gradsku istoriju vlastonosaca kao sutvoraca Kalemegdana za neke koji će doći posle nas, očevidaca nedela. I dok vlast radi svoj neprimereni i opasni posao ugrožavajući gondolom zaštićeni spomenik kulture, postavlja se pitanje šta se događa u struci koja je očito podeljena. Vide se dva pristupa, za razliku od građana koji su u osudi jedinstveni. U stvari, veliki deo struke je protiv, iskazuje svoje neslaganje sa tim bahatim i nerazumnim činom, dok drugi, zaposleni u institucijama, ćute. Primer su stručnjaci u Zavodu za zaštitu spomenika kulture koji nisu bili nesaglasni sa građenjem gondole iako je moguća šteta uočljiva, ali i oni samo u radno vreme, dok se kasnije pridružuju protestantima. Saglasan je bio i arhitekta koji je prihvatio da uradi projekat. Zato je pravo pitanje šta se događa sa njihovom profesionalnom etikom koja ih obavezuje, i kao stručnjake, i kao ljude, i kao građane, da ne učestvuju u po grad štetnim poslovima. Došlo vreme za protest: Ćutanje je trajalo predugo, najzad je počelo razumevanje situacije i građani su dokonali da je došlo vreme za drugačiji model, da treba govoriti. Da ne treba prihvatati potrebe koje im vlast u svom interesu nameće. Shvatili su da su ćutanjem dopustili da se stvarnost dogodi ovakva kakva je. Zato se protestuje i protiv samog sebe, otrežnjujuće, objavom da više nećemo ćutati i trpeti. Gde smo: Beograd je visoko pozicioniran na listi najzagađenijih gradova sveta, prepoznat je po tužnoj i za život građana opasnoj okolini, stvorenoj nebrigom onih koji su zaduženi i obavezni da održavaju i unapređuju gradski ekosistem. Zakoni o životnoj sredini postoje, ustanovljeni su i standardi u skladu sa potrebama savremenog grada i zdravlja građana, ali se ne primenjuju. Izgleda da su zatureni u nekoj fioci, pa trovači mogu slobodno da deluju. I onda industrija oko grada, Pančevo, Smederevo, toplane, loš ugalj zvani lignit, zaobilazi potrebne mere zaštite da bi se izbegli troškovi, vlast toleriše to trovanje. Ponekad, kad glas javnosti bude preglasan, kao nedavno na eko-mitingu, vlast učini gest i zatvori kineski rudnik da bi pokazala kako je brižna i spremna da stvari uredi u skladu sa zakonom. Ili uveća sredstva za zaštitu životne sredine tri ili četiri puta u rebalansu budžeta, a da se ne zna na šta će taj javni novac da bude potrošen. U stvari, nema globalnog koncepta za opstanak i unapređenje životne sredine, a o popravci već učinjenog zla se ne govori. Teatralni doček korone: Kada je korona dolazila, zatekla je ovde neodgovorno ponašanje dela struke i vlasti. Izabran je i na medijima pokazan njihov jasan stav o nevolji koja preti. Dok je ceo svet počeo da organizuje odbranu od nastupajuće pošasti, ovde je javnosti prezentovan šaljiv pristup, skoro sprdanje sa virusom. Jedan lekar ga je proglasio najsmešnijim na svetu, a taj stav je podržan i od zvaničnika sa najviših pozicija. Sa druge strane, značajan deo medicinskih stručnjaka upozoravao je na opasnost, pa su ljudi bili zbunjeni tim dvojnim kazivanjem, nisu znali kome da veruju. Korona je to iskoristila i razmahala se. Onda je vlast promenila ploču, ali bilo je kasno, pandemija je uzela danak koji nije umanjen ni kasnijim dobrim radom oko nabavke seruma, otvaranja bolnica, strogih mera zaštite. Najveći teret su podneli lekari i medicinsko osoblje. Javnost je prevarena humorom odgovornih, što se ne sme zaboraviti da se opet ne prebrojavaju žrtve. Otrovana budućnost: I zelenilo se uništava za potrebe investitora, javno dobro je ugroženo – nekoliko desetina hektara šume u Košutnjaku, Makiš, gde je vodosnabdevanje Beograda potencijalno u riziku, pa se okreće Velikom ratnom ostrvu kao novom vodoizvorištu, bez obzira na njegov status zaštićenog prirodnog dobra. Velika nova investicija protiv vitalnog gradskog interesa je još jedan pokazatelj neodgovornog ponašanja vlasti. Uz njenu podršku, privatni investitorski interes je stavljen u prvi plan. I opet javnost reaguje protestom, a struka se deli na one koji dokazuju da ova gradnja može trajno, zauvek da uništi izvorište vode i stvori lošu ekološku situaciju, i one koji to osporavaju, kako i sami postaju saučesnici u nedelu. Urbanistički zavod je uradio plan za Makiš, neko drugi je to učinio za Košutnjak po narudžbi investitora, nadležne gradske institucije su ovo odobrile, a Skupština usvojila. Efekat neslaganja javnosti ostao je nevidljiv usled potreba udruge investitora i vlasti.