Spasavanje kapitalizma

Jedini način da kapitalizam preživi jeste da se pretvori u kapitalizam svih zainteresovanih strana (stakeholder capitalism), tvrdi glavni propovednik na oltaru svetskog kapitalizma, osnivač Svetskog ekonomskog foruma, Klaus Švab zajedno sa Peterom Vanamom u tek objavljenoj knjizi Kapitalizam stejkholdera – globalna ekonomija koja radi u korist progresa, ljudi i planete (Stakeholder capitalism – a Global Economy that works for Progress, People and Planet). „U ovoj knjizi tvrdim da ne možemo da nastavimo sa ekonomskim sistemom vođenim sebičnim vrednostima, poput kratkoročnog maksimalizovanja dobiti, izbegavanja poreza i nanošenja štete životnoj sredini. Umesto toga, potrebni su nam društvo, ekonomija i međunarodna zajednica koji će da brinu o svim ljudima i čitavoj planeti. Konkretno, iz akcionarskog kapitalizma, koji je vladao na Zapadu u poslednjih 50 godina, i državnog kapitalizma, koji je dobio na značaju u Aziji, trebalo bi da pređemo na kapitalizam svih zainteresovanih strana, stejkholdera“, poručuje Švab. Mnogi stakeholder capitalism prevode kao kapitalizam zainteresovanih strana, koje ne moraju nužno da budu uključene u ekonomiju, ali su zainteresovane za njene rezultate. Ciljevi ovakvog društvenog modela u velikoj meri poklapaju se sa ciljevima održivog razvoja koje su 2015. prihvatile UN. Za razliku od akcionarskog (shareholder) i državnog, u kapitalizmu stejkholdera bi teorijski svi kojih se to tiče imali pravo na učešće u distribuciji koristi i na zaštitu svojih interesa, umesto da menadžeri odgovaraju samo vlasnicima kompanija kojima upravljaju. Kada kaže da je uzor za ovaj sistem video u preduzeću svog oca, u Ravensburgu, Švab zapravo ističe da je inspiraciju našao u širem nemačkom modelu socijalne tržišne privrede, koju je inaugurisao Konrad Adenauer, a u Srbiji je tu ideju svojevremeno predstavio Zoran Đinđić, kada je u izbornoj kampanji 1993. izašao sa idejom „narodnog kapitalizma“. Sam Švab kaže da u knjizi opisuje svoju poluvekovnu borbu protiv učenja tvorca „čikaške škole“, nobelovca Miltona Fridmana i njegovog pogleda da je „jedina društvena odgovornost kapitalista da uvećaju profit“ i da je slobodno tržište iznad svega. Rezultat je bio neuravnoteženi rast, u kom su koristi imale neke zemlje, dok je većina imala poteškoće. Švab predbacuje „čikaškoj školi“ da zanemaruje da korporacije koje su javno kotirane na berzama nisu samo entiteti koji postoje zarad profita, nego i da su društveni organizmi. Poverenje je najveći kapital kojim jedan preduzetnik raspolaže, a ono može da se stvori samo ako finansijski uspeh nije jedino merilo uspeha, potencira Švab, dok mu neki kritičari predbacuju da njegova „propaganda“ ima više sličnosti sa socijalizmom nego sa tržišnom privredom i da zato „nije čudo što mu aplaudiraju umetnici i sveštena lica“. Za razliku od Edvarda Frimana, koji definiše šest zainteresovanih strana (vlasnici-akcionari, zaposleni, potrošači, menadžeri, dobavljači i lokalna zajednica) ili Donaldsona i Prestona, u čijoj šemi postoji osam grupa (investitori, zaposleni, potrošači, menadžeri, dobavljači, zajednica, vlada i političke grupe), Švab je najbliži Lukasovoj sistematizaciji koja ima čak 11 subjekata - deoničari, (vlasnici i poslodavci), zaposleni i menadžeri (posloprimci i poslodavci), klijenti i kupci, dobavljači, kreditori, konkurenti, grane industrije ili profesije u celini, lokalna zajednica, država, međunarodna zajednica i čovečanstvo u celini i životna okolina. Biznis, smatra Švab, čine vlasnici, kreditori, kupci, snabdevači, zaposleni, država i društvo i ekonomija. Ovu strukturu, pre svih, prati i Svetski ekonomski forum, tako da je Manov „čarobni breg“ – Davos, u kome se okuplja Forum, zasluženo „rodno mesto“ ovog tipa kapitalizma. U kapitalizmu stejkholdera, pojedinci i privatne kompanije čine najveći deo ekonomije. Ekonomske aktivnosti takvih privatnih aktera takođe moraju biti zaštićene i vođene kako bi se osiguralo da celokupan pravac ekonomskog razvoja bude koristan za društvo. Uz to, postoji sistem provera i ravnoteže, tako da niko od zainteresovanih ne može postati ili ostati previše dominantan. „I vlada i kompanije, glavni igrači bilo kog kapitalističkog sistema, na taj način optimizuju širi cilj od dobiti: zdravlje i bogatstvo društava u celini, kao i zdravlja planete i budućih generacija. To čini ovaj vid kapitalizma poželjnim ekonomskim sistemom budućnosti“, uveren je Švab. Pitanje je, međutim, kako ovaj koncept funkcioniše u praksi i da li na njega mogu da se oslone zemlje u razvoju? Treća industrijska revolucija dovela je do ogromnog povećanja produktivnosti „belih okovratnika“. Informacione tehnologije i internet omogućili su zemljama poput Kine, Vijetnama, Indonezije i Meksika da se integrišu u svetsku ekonomiju i da pomognu milionima svojih stanovnika da izađu iz siromaštva. Dok su prva i druga industrijska revolucija bile akumulirane na vrhu i sredini zapadnih industrijalizovanih društava, u trećoj industrijskoj revoluciji su zemlje u razvoju dobile pošten udeo u dobiti. Četvrta industrijska revolucija, koju Svetski ekonomski forum razmatra još od 2010. obeležena je fuzijom tehnologija koje mute linije između fizičke, digitalne i biološke sfere, a veštačka inteligencija je već ušla u redovnu upotrebu. One mogu još više da uvećaju globalno bogatstvo i verovatno će postati tehnologije opšte namene poput električne energije. Iako ne podržava kineski državni kapitalizam, Švab priznaje da je Kina postala „fabrika sveta“, izvukla stotine miliona sopstvenih građana iz siromaštva i postala odgovorna za više od trećine globalnog ekonomskog rasta. Na tom putu koristi su imali i proizvođači robe od Latinske Amerike do Bliskog istoka i Afrike, kao i zapadni potrošači. „Uspon Kine i ostalih tržišta u razvoju, zaista predstavlja neverovatnu prekretnicu“, ističe Švab. On uočava i potvrđuje dominantno mesto Kine, koja omogućava pristup infrastrukturi, obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti i finansijama koji decenijama nedostaju mnogim afričkim ekonomijama. Sada ta ograničenja nestaju. Kina će možda smatrati Afriku sledećim velikim proizvodnim čvorištem nakon što mogućnosti Jugoistočne Azije presuše. U stvari, Afrika bi mogla biti za Kinu ono što je Kina bila za zapadne zemlje. Zahvaljujući rastu Kine neki već govore o „azijskom veku“. Poslednji put kada je Azija dominirala svetskom ekonomijom bilo je početkom 19. veka, baš kad je započela Prva industrijska revolucija, a danas, u osvit četvrte industrijske revolucije, Azija ponovo osvaja dominantnu poziciju koju je imala hiljadama godina. I napredujući u Kini, možda će nadmašiti ostatak sveta u svemu, od interneta do veštačke inteligencije, cementirajući svoju prednost u budućim decenijama, ocenjuje lider Svetskog ekonomskog foruma. Na prelazu između treće u četvrtu industrijsku revoluciju, u političkom životu došlo je do bitnih promena. Rastu populizam, nacionalizam i autoritarno vođstvo. Društva postaju krajnje podeljena i polarizovana. Švab izlaz traži prvo u analizi uzroka koji su doveli do ovakvog stanja političkog sistema. Rado citira i Branka Milanovića i njegovu knjigu Capitalism alone kao argumente na liniji kapitalizma stejkholdera. Uprkos Milanovićevom upozorenju, vlade su nastavile politiku koja favorizuje najviši u odnosu na održivi rast i brz tehnološki napredak u odnosu na pažljivije tehnološko upravljanje, što je greška jer brzi tehnološki razvoj ima prirodnu tendenciju ka povećanju nejednakosti, ukazuje Švab. Postavljajući pitanje kako vlade treba da odgovore svojim dužnostima, Švab odbacuje to što su neke vlade, poput Brazila, Argentine, Bolivije, Meksika i Venecuele napustile neoliberalizam i okrenule se „socijalizmu 21. veka“. On se opredeljuje za „pravičan prosperitet“. To znači da bi vlade trebalo da omoguće pojedincima da maksimalizuju svoj profit, ali da to bude pravedno i za narod i za planetu. Da bi se onemogućila preterana nejednakost, vlade bi trebalo da se fokusiraju na obrazovanje, zdravstvo i stanovanje. Da bi pokazao kako ovo nije samo apstrakcija, nego da model funkcioniše i u vreme pandemije korone, Švab uzima za primer Novi Zeland. Suočena sa velikom dilemom da li da ide na striktno zatvaranje ili da drži ekonomiju otvorenom da bi sprečili recesiju, vlada premijerke DŽasinde Ardern je 21. marta 2020. odlučila da cela zemlja preko noći stane, uz procenu da rast BDP-a može da trpi u kratkom roku da bi se na dugi rok sačuvali zdravlje, sigurnost i bezbednost. Takav pristup uklapa se u novi model kapitalizma, jer su interesi društva važniji od profita i BDP-a. Čini se da se interes za novi koncept kapitalizma sve više uvećava i među šefovima kompanija, jer su pohvalno o knjizi pisali direktori Majkrosofta, Santander grupe, Benk of Amerika, premijeri Belgije, Holandije… Zbog toga je Švab optimista da će kroz novi koncept kapitalizam, ipak, biti spasen. Dragan Bisenić