Skok u stomak

Čestitke ekipi 49. Festa na hrabrosti da festival fizički održi prethode ma kom kritičkom odnosu, i ma kom nezadovoljstvu. Spasavanje kontinuiteta Festivala, spasavanje smisla i svrhe filma, čini se principijelno važnijim od bilo kojeg kritičkog suda, pa i onog koji bi, s manje ili više prava, pronalazio festovske programske pukotine ili kritikovao ponuđene filmove kao globalno stagnativnu filmsku estetiku. Umerenije, opreznije i poštenije nego ranijih godina, festovski koncept nije težio da bude reprezentant svetskog filma (jer on to uistinu nikad nije ni bio!), nego da u nemogućoj situaciji ponuđeni program učini ne samo privlačnim no vrednim rizikovanja odlaska u bioskop. I u tome se i završava potpisnikova ambivalencija ali i bolećivost, glede nerealizovanih festovskih mogućnosti. Takav kakav je, ponuđeni program je i ove godine bio vredan naše pažnje, premda je ovogodišnje festovsko izdanje bilo jedno od slabijih poslednjih godina. Sve ostalo je stvar ukusa ali i hijerarhizovanja. Generalno govoreći, uopštavajući do nivoa gde to još uvek ima nekog smisla, Fest 2021. je razočarao forsirajući svoje holivudske nominovane favorite, a dobio, na primer, odličnim izborom britanske kinematografije. Takođe, izbor filmova iz regiona bio je jedan od najjačih festovskih celina, a za mnoge od nas u Srbiji od najvećeg je značaja što pobedničkim filmom Oaza, reditelja Ivana Ikića, najzad imamo supremantno filmsko ostvarenje koje vraća nadu u bolje dane srpskog filma. Ovo su, naravno, parcijalizovani, mogući segmentni uvidi u ovogodišnju festovsku ponudu. Dva iranska filma (Mađidijev Deca sunca, svakako nezaobilazan) daleko od toga da u dovoljnoj meri predstavljaju dominantni azijski filmski kod, ali oskarovski filmovi zato govore puno o američkom. Osim što je pokazao Zemlju nomada Kloi Žao kao najbesmislenijeg dobitnika Oskara u devedesettrogodišnjoj istoriji dodele ove nagrade, američki film je, na drugoj strani, iznenadio potpuno autsajderskim filmom Mejnstrim Đije Kopole (unuke velikog Frensisa Forda Kopole), koji se pojavio niotkuda i bacio u zasenak mnoge izvikanije autore. Ovaj neverovatan film je jedno od najprijatnijih iznenađenja festivala. Za film koji, kalibriran i limitiran videospotovskom estetikom, pokušava da dosegne granice medijske manipulacije, javnog prostora u kojem igra dehumanizuje aktere i kompromituje samu prirodu igre, primerena mu filmska forma pokazala se jednom od najsvežijih i najaktuelnijih… Ukoliko igra na kartu priče o etnicitetima, američki je film mnogo ubedljiviji kada o njima govori kroz narativ a ne kroz politički korektnu zastupljenost nebelačke ekipe u produkciji filma. To je slučaj sa prelepim filmom Minari Li Ajsaka Čanga, koji razvija jednu porodičnu sagu na primeru korejske porodice koja se osamdesetih u Arkanzasu bori da stvori stabilne osnove novog života. Porodica je, inače, u ovogodišnjem festovskom izdanju bila najšire zastupljeno tematsko uporište. Od pomenutog filma do filmova Za decu nemačke rediteljke Barbare Ot, Fernanda Truebe Bićemo zaboravljeni, Supruge špijuna Kijošija Kurosave, veoma dobrog norveškog filma Iznevereni Erika Svensona, porodica postaje ne samo tematska dominanta no i revitalizovani nukleus društvenih odnosa. Britanski filmovi pokazali su se manje kalkulativni, manje predvidivi, a opet zahtevniji u mnogim filmskim aspektima. Supernova reditelja Harija Makvina jedan je od vrhunaca festivala. Možda najlepši film o muškoj ljubavi za koji znamo, Supernova je pre svega glumački trijumf Kolina Firta i Stenlija Tučija u kojoj se jedna gej konstelacija pretvara u himnu odanosti, žrtvovanja, posvećenosti i nepatvorene emocionalnosti. Veliko iskopavanje Sajmona Stouna (sa maestralnom Keri Maligen, koja briljira u još jednom, za Oskara nominovanom filmu Žena koja obećava rediteljke Emerald Fenel), konvencionalna je i naoko staromodna psihodrama, ali maksimalnih dramskih učinaka i tananih nagoveštaja. Čitavim filmom dominira prigušenost koja aktere posve onemogućuje u komunikaciji, što sa režijske tačke gledišta daje izvanredne rezultate. Odnos filmova favorita i onih iz senke, jedna je od zanimljivosti Festa, nedovoljno apostrofiranih. Tako je Kjoši Kurosava filmom Supruga špijuna napravio sasvim prosečan, istina, gledljiv film, ali zato Pedro Almodovar briljira u velikom stilu, u ultrastilizovanom čitanju Žana Koktoa u filmu LJudski glasovi. Glumačka bravura Tilde Svinton kao god i scenski prostor koji je posve primeren Koktoovom duhu i vizijama, starog majstora, nakon nekoliko bledih filmova, vraća se u velikom stilu. Sali Poter (Putevi kojima nisam pošao) i Oskar Ruler, napravili su sporne, delimično uspešne, problematične i nepotpune filmove. Ovo se posebno odnosi na Rulera (nagrada glavnog žirija za najbolju režiju) i njegov film Enfant Terrible, posvećen velikanu nemačkog i svetskog filma, Rajneru Verneru Fasbinderu. Ovaj film je još „na neviđeno“ upravo iz tih razloga izazvao mnogo pažnje, i ostaje diskutabilno koliko ju je izneverio. Rulerov film, neosporno zanimljiv, pogotovo za Fasbinderove poklonike, muči jedna druga vrsta problema. U potrebi da demistifikuje Fasbinderov život i rad, Ruler odlazi u drugu krajnost i zapravo ga demonizuje. Demistifikacija tako postaje demonizacija i prosto se ne vidi svrha takvog insistiranja na autodestruktivnosti koja ne ostavlja prostor upravo za afirmaciju Fasbinderove stvaralačke ličnosti. Demonološko postaje ne samo primarna ideja vodilja, no suština Rulerovog filmskog promišljanja Fasbinderove situacije. Ono što je možda u tom filmu najprivlačnije, pa i najinteligentnije kao rediteljski postupak je izbegavanje linearnosti i fragmentarizacija koja iz Fasbinderovog opusa i života uzima nekoliko prelomnih momenata. Takođe, pokazaće se kao uspešan pokušaj da se Fasbinderova filmska estetika predoči njegovim produkcionim i ideološkim jezikom. To će reći da Ruler film o Fasbinderu pravi kao da je Fasbinder, te njegov film većim delom funkcioniše „iznutra“. Ostaje nezaboravan Fasbinderov razgovor s majkom o demokratiji. Neka pozitivna pomeranja uočljiva su u kinematografijama naših suseda, pa, konačno, i u srpskoj. Grupi izvanrednih festivalskih ostvarenja pripada pre svega film beogradskog starog znanca iz Hrvatske, Dalibora Matanića, Zora. Ovaj slojevit, vizuelno neponovljiv, košmaran i makabričan film nosi obeležje visoke originalnosti. Matanićeva naracija traži punu mobilnost i on je uvek na granici traženja najefikasnijih režijskih rešenja, ponekad nepotrebno egzibicionističan, što u toj overdoziranosti objektivno može da zasmeta. Turski film Erdžana Kesala Potencijalni kandidat ( dobitnik festovske nagrade za debitantski film) takođe je, po svojim kvalitetima, u vrhu ovogodišnjeg festivala. Manjinska srpsko-turska koprodukcija, u ubojitom ritmu, pokazuje naličje sveta politike, i s gorkom ironijom suočava svog junaka sa carstvom manipulativnosti, hipokrizije i beskrupuloznosti. Potencijalni kandidat pun je sjajnih režijskih rešenja, od uprizorenja brojnih sastanaka do kafanskih prizora s izvanredno inkorporiranim muzičkim numerama. Dobro je što je Fest našao mesto i za nekoliko srpskih filmova. Neki, poput Lihvara Nemanje Ćeranića, to i zaslužuju, a neki, kao film Olega Novkovića Živ čovek, potpuno podbacuju. Živ čovek, po svoj prilici je najgori film Novkovićeve karijere, praznjikav, bez prave inspiracije, i u njemu ne vidimo autorski potpis jedne osobene autorske ličnosti. Nikola Đuričko, glavni glumac, nagrađen je nagradom za glavnu mušku ulogu, i to je jedina kvalitativna dimenzija Novkovićevog filma. Oaza Ivana Ikića je estetički, autorski i moralni vrhunac Festa. Empatičan, bravurozan u svakom smislu, uznemirujući, Oaza je film duboke angažovanosti, suptilnih, inventivnih rediteljskih rešenja gde se imaginacija ukršta s lucidnošću, i vizuelnog potpisa koji ga čini najkonzistentnijim srpskim filmom u poslednjih deset godina, još od filma Klip Maje Miloš. Filmski jezik kojem se Ivan Ikić priklanja, proširuje asocijativni spektar, od rane Dogme do Bresonove dramatike tišine iz filma Novac. Oaza je slojevit emocionalni zapis o jednom nemogućem trouglu, film deficitarne teme u srpskom filmu posvećen mladima sa posebnim potrebama, u kome na zapanjujući način tako mlad reditelj artikuliše glumu svojih naturščika. Oaza je film razorne snage, od one vrste koja, kako bi rekao Vitold Gombrovič, skače u stomak, film posle kojeg je gledaocima gore nego onima čija se sudbina prikazuje. Neće proći mnogo vremena a Oaza će steći reputaciju kultnog klasika srpskog, ali, zašto to ne reći i evropskog filma, i predstavljaće ne samo upad na posve novu teritoriju nego i film svetionik koji će na pučini ukotvljeni srpski film privesti sigurnim obalama. Miroljub Stojanović