I Kfor se probudio

Nekoliko stotina Srba, predvođenih predstavnicima Srpske liste, u svakom je trenutku prisutno na administrativnim prelazima ka KiM, Jarinje i Brnjak, već desetak dana od odluke vlade u Prištini da primeni „reciprocitet“ u tretiranju registarskih tablica iz Srbije. Vozila jedinica Specijalnih jedinica KPS, koja su poslata da omoguće primenu odluke, blokirana su već istog dana kamionima, a u odmeravanju snaga Vojska Srbije podigla je „migove“ da nadleću Jarinje. Napetost je porasla do stepena da su se i pripadnici Kfora probudili iz višegodišnjeg sna i počeli svakodnevno da peške i helikopterima obilaze prelaze i srpske sredine, setivši se, nakon brojnih etnički motivisanih napada na Srbe, da im je zadatak da „postupaju po Rezoluciji SB UN 1244“. Nakon što je Aljbin Kurti odlučio da je Sporazum o slobodi kretanja (potpisan 2011, produžen 2016, na rok od pet godina, posle koga se strane obavezuju da ga ponovo razmatraju) jednostavno istekao i da više ne mora da se primenjuje, a u skladu sa svojim pređašnjim odnosom negiranja briselskih sporazuma, policija je na prelazima ka centralnoj Srbiji dobila uputstva da vozilima registrovanim u MUP-u Srbije izdaje privremene tablice. One se na parčetu papira, uz potvrdu, za pet evra izdaju na dva meseca, osim za vozila registrovana na srpske sredine na KiM, čiji vlasnici se teže prisiliti na preregistraciju. Da bi odbranio ideju o reciprocitetu u toj igri „statusne neutralnosti“ za obe strane Kurti je na prelaze poslao specijalne jedinice kosovske policije, čije su trupe, u međuvremenu, raspoređene i diljem severnog Kosmeta. Iako odluka važi i za prelaze Merdare, Mutivode, Bela zemlja, na njima nisu prisutna oklopna vozila, ni naoružani policajci i na njima je jedino moguće liniju preći vozilima. Na Jarinju i Brnjaku to nije moguće zbog blokade puta. Na slanje oklopnih vozila i nekoliko incidenata (kosovska policija je pretukla trojicu Srba, skinula je transparente „Dobro došli u Zajednicu srpskih opština“, u zgradi Opštine Zubin Potok izbio je požar, a u Zvečanu su dve bombe bačene na centar za registraciju, ali nisu eksplodirale), Vojska Srbije podigla je borbenu gotovost i pojačala aktivnost u blizini prelaza. Ministar odbrane Nebojša Stefanović posetio je kasarnu „Stefan Nemanja“ u Raški i bazu Rudnica, zajedno sa načelnikom Generalštaba Milanom Mojsilovićem i ruskim ambasadorom Aleksandrom Bocan-Harčenkom. Pre nego što su, dva dana kasnije, četiri oklopna vozila „miloš“ i „lazar“ poslata na par kilometara od Jarinja, Stefanović je kazao da se puna pripravnost Vojske podiže kao znak spremnosti da se sačuva srpski narod od pokušaja neke nove Oluje, Bljeska ili pogroma kakav se dogodio marta 2004. Istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Bojan Elek kaže da je podizanje tolike tenzije bilo nepotrebno, ako se zna da je lako moguć dogovor o produžetku tehničkog sporazuma, kao i da je bilo kakva intervencija Srbije nemoguća tamo gde postoji prisustvo NATO. Srpski zvaničnici su zapretili napuštanjem briselskih pregovora ako oštrija reakcija zapadnih partnera ne dovede Prištinu do poštovanja dogovorenog i pre svega formiranja ZSO. Elek ne vidi mogućnost da se to „političko samoubistvo“ zaista i dogodi, jer bi to značilo izlazak Srba iz pravosuđa, policije, povratak tzv. civilne zaštite, i to u situaciji kad i dve trećine Srba na severu već ima dokumenta izdata na Kosovu. I prvom dogovoru o prelazima, koje je tadašnja predstavnica Prištine Edita Tahiri nazvala „sporazumom o priznavanju granica“, prethodili su višemesečni sukobi na Jarinju i Brnjaku. Ne samo u toj nego i u drugim brojnim situacijama, incidenti i tenzije zategnute do pucanja su prethodile otključavanju zakočenih pregovora. Brojna tumačenja - od toga da Srbija neće imati drugu opciju do da prizna „reciprocitet“ što bi dovelo do potpunog preuzimanja nadležnosti nad severom, do toga da je poziv obema stranama (iako se Beograd ne oseća „krivim“) da spuste loptu posledica straha EU od toga šta bi Srbija mogla da preduzme - previđaju mogućnost da bi najelegantnije rešenje za dve strane koje ne priznaju povlačenje kao opciju (za Beograd bi to sada bilo stavljanje u istu ravan s Prištinom, a za Prištinu poraz politike aktuelne vlade da su potpisani sporazumi nelegalni) i ovoga puta bilo u potpisivanju novog sporazuma. „Nema više krajnjih ni konačnih sporazuma“, izričit je Dušan Proroković, profesor na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost. „Ako ne bude rešenja u sastancima koji su najavljeni na nižim nivoima, Miroslav Lajčak će verovatno predložiti neka bajpas, kratkoročna rešenja, na šest ili 12 meseci, tako da se otvore prelazi, a ne dođe do rešenja na papiru.“ Proroković tvrdi da je razlog takvom ishodu u autoritetu međunarodne zajednice koja više nije u stanju da vodi ovaj dijalog. „Ovim se pitanjem bave drugorazredne diplomate i trećerazredni operativci, kojima devet dana treba samo da organizuju jedan sastanak (Petra Petkovića i Besnika Bisljimija u Briselu, prim. aut.). To je jedno od objašnjenja mlake reakcije iz EU na događaje.“ Elek, s druge strane, smatra da je izuzetno veliki pritisak da se što pre potpiše planirani sporazum, koji su i srpski zvaničnici već nekoliko puta najavili sa odobravanjem. „Kurti nije izabrao manje invazivan način da ne isprovocira Srbe na severu i toliku reakciju Srbije, a mogao je, jer je reč o tehničkom pitanju koje se lako može rešiti ako nema političke krize koja se sad stvorila. Kurti jeste taj koji odbija razgovore udovoljavajući biračima koji su frustrirani zbog utiska da se prednost u pregovorima daje Srbiji. Taj utisak dolazi otud što vizna liberalizacija izostaje, dok Srbija napreduje u pregovorima sa EU. Nije isključeno da je podizanje tehničkog pitanja na politički nivo uvertira u potpisivanje novog sporazuma. Naročito zato što pouzdano znam da je pritisak da se to dogodi ogroman, a da su istovremeno neki njegovi delovi već ispregovarani, kao što su pitanja imovine i nestalih. Važi princip da ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno i zbog toga se o tome ne govori.“ Trenutnu situaciju Elek opisuje kao kontrolisani haos koji bi lako mogao da isklizne, dok Proroković sumnja da može doći do eskalacije nasilja, jer takav scenario ne odgovara nikome. „Specijalne jedinice su se našle na Jarinju samo zato što Kurti pokušava da dokazuje državnost. On je izvesno dobio nečiji mig da to uradi, ali čiji i od činovnika kog ranga, pitanje je. Nije isključeno ni da je neko sa strane želeo da ispita puls Srba na severu ili reakciju Beograda, ali i to samo u kontekstu usmeravanja šire politike na Balkanu, ne zato što predstoji konačno rešenje za samo Kosovo.“ Proroković kaže da ovakva situacija može da se reši u roku od 15 minuta prostim odustajanjem Beograda od samog sporazuma ili nekih njegovih delova. „Ako bi svi putnici s Kosova morali da budu preusmereni u druge države, to je dovoljno snažna mera, ali bi očekivano i reakcija Brisela bila burna, a potom bi Beograd bio optužen za nepoštovanje sporazuma.“ Predsednik Srbije pomenuo je, doduše, i drugu mogućnost koja je za razliku od predloga Kvinte koji je, kako kaže, odbio (a podrazumevala je povlačenje specijalnih jedinica uz izmene Sporazuma), stigao iz redova vladajuće stranke. Ta „velika ideja“, kako ju je nazvao, da se, samo za Albance, zatvori prelaz Končulj i kontakt Albanaca iz Medveđe i Bujanovca sa Albancima KiM, delovala je više kao poruka drugoj strani o „brojnim mogućnostima“ nego korak na koji bi Beograd u realnosti bio spreman. Zahtevanje obostrane „statusne neutralnosti“, odnosno jednakosti u odnosu međunarodno priznate i nepriznate države, za Kurtija su melem na rane njegovog mandata pred lokalne izbore na KiM 17. oktobra. Da nije izbora ne bi bio tako ujednačen ni stav svih albanskih stranaka na Kosovu o ovom pitanju, naročito demonstriran prilikom posete Edija Rame Prištini. Albanski premijer pozvao je na pridruživanje Otvorenom Balkanu, ali je bezuslovno podržao nepoštovanje sporazuma u cilju ostvarivanja nezavisnosti. Istu vrstu podrške, međutim, Priština nije dobila ni od jednog dosadašnjeg partnera javno. Ta poseta samo je jedna od užurbanih diplomatskih aktivnosti koje se već odvijaju, od Prištine preko Beograda do Brisela, kao što je, ovim povodom najavljeni, dolazak Gabrijela Eskobara, zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja u Brisel sledeće nedelje. Vučićevi telefonski razgovori sa Đozepom Boreljom, visokim predstavnikom EU za bezbednost i spoljnu politiku i Jensom Stoltenbergom, generalnim sekretarom NATO-a, sastanci sa predstavnicima Kvinte u Beogradu, sa ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovom, sastanak Ane Brnabić u NJujorku (gde je govor pred UN posvetila ovom problemu) ili ono što je planirano za dan kad ovaj broj NIN-a bude u štampi (kao što je zapadnobalkanska turneja predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, u okviru koje stiže i u Beograd) bili su ili biće završeni pozivom na smirivanje situacije. To bi u najmanjem značilo uklanjanje barikada i povlačenje specijalnih jedinica. Ali, dogovor o povratku na staro, kad je kocka već bačena, za Kurtija bi bila računica koja mu se ne bi isplatila pre izbora.