Politika kao verski rat

Neko bi mogao da se upita šta je dežmekasti tinejdžer radio lutajući ulicama jednog grada na Srednjem zapadu naoružan poluautomatskom puškom i tvrdeći kako je tu da bi odbranio građane i njihovu imovinu. Ali to nije ono zbog čega je 18-godišnji Kajl Ritenhaus u novembru izveden pred sud. Dvojicu ljudi je ubio a trećeg ranio, da bi potom tvrdio kako je to učinio u samoodbrani. Zakon savezne države Viskonsin, u kojoj se pucnjava dogodila, granicu samoodbrane postavlja nisko. Legalno je nositi vatreno oružje, kao što je legalno i upucati nekog kako bi bio sprečen u onome za šta bi „neka osoba mogla razložno da pomisli da predstavlja nelegalnu interakciju druge osobe s njom“. Budući da je jedan čovek uperio pištolj u Ritenhausa, dok su ga drugi jurili, porota je procenila da je njegov strah da će se naći u takvoj „interakciji“ bio razložan. To nije bila apsurdna presuda. Lako se može zamisliti da se neki Afroamerikanac, da je kojim slučajem on upucao trojicu belaca (sve Ritenhausove mete su bili belci), ne bi tako lako izvukao. Ali o tome se može samo spekulisati, i nema osnova da se sumnja u to da su članovi porote svoj posao obavljali u dobroj veri. Svejedno, neki liberalni mediji su momentalno krenuli s objavljivanjem gnevnih članaka u kojima je presuda okvalifikovana kao očigledan slučaj bele supremacije. Budući da je Ritenhaus u grad došao s navodnom namerom da ljude zaštiti tokom trajanja protesta Crni životi su važni, jedan autor u Gardijanu je zagovarao stav da „presuda dokazuje kako je razumno pretpostaviti da strah od crnaca osobu bele kože može da amnestira od svakog zločina“. Ovakvi instant zaključci skoro nikad nisu najmudriji. Ali je veću uznemirenost izazvala reakcija na presudu na desnom kraju političkog spektra. Bivši predsednik Donald Tramp ugostio je Ritenhausa u svojoj palati na Floridi, fotografisao se s njim i nazvao ga „istinski dobrim mladićem“ koji je bio žrtva „neprofesionalnog postupanja tužilaštva“. U toj verziji ovog slučaja, liberali su se ustremili na Ritenhausa s namerom da mu doakaju. On je pak izjavio da je bio izložen „ekstremnom ocrnjivanju u javnosti“. Ovde nije reč samo o odbrani prava na mahanje oružjem i uličnu pravdu. U pitanju je pretvaranje političkih protivnika u opasne neprijatelje i sticanje podrške za nasilno postupanje naduvanim pričama o mučeništvu. Američka levica ima vlastiti jezik ozlojeđenosti i traume. Crne žrtve policijske prekomerne upotrebe sile postale su fokus demonstracija protiv bele supremacije koje su se proširile zemljom. Kada je u maju 2020. policija u Mineapolisu ubila DŽordža Flojda, on je postao mučenik „sistemskog rasizma“. A „društvena pravda“ može da bude i izgovor za fanatizam - što onda izaziva podjednako ekstremni odgovor desnice. Bez obzira na to, postoji dobar razlog da se oštro osudi način na koji se policija rutinski odnosi prema Afroamerikancima, a neke od najvatrenijih Trampovih pristalica svoj rasizam iskazuju vrlo otvoreno. Kada su neki od njih uhapšeni zbog januarskog upada u zdanje Kongresa, postali su desničarski mučenici. Nakon što je neke od tih „patriota“ posetila u zatvoru, članica Predstavničkog doma Mardžori Tejlor Grin je tvitnula kako „nikad nije videla takvu ljudsku patnju kao prošle noći“. A Ešli Babit, koju je jedan policajac na Kapitolu tog dana usmrtio hicem iz pištolja, Tramp je nazvao „zbilja izvanrednom osobom“. Slučajevi poput Flojdovog, Ritenhausovog i onih iz rulje koja je poharala Kapitol nisu ekvivalentni. Lakše je simpatisati one s revoltom zbog rasizma nego s takozvanim patriotizmom desničarskih zagovornika ulične pravde. Osim toga, daleko je manja verovatnoća da će političari s levice promovisati nasilje. Ali jezik mučeništva je opasan čak i kad su sentimenti koji iza njega stoje opravdani. Mučeništvo je verski koncept. LJudi umiru za svoja uverenja. Religije su utemeljene na krvi mučenika. Političke partije koje se prepuštaju takvim sentimentima obično nisu demokratske. Horst Vesel, smeđekošuljaš ubijen u uličnoj tuči s komunističkim aktivistima, postao je mučenik nacionalsocijalizma. Ali nacizam - njegovo obožavanje vođe, njegovih mučenika, njegovi tajnoviti rituali i defilei sa zapaljenim bakljama - i jeste bio više religija nego politički koncept. Istorijski posmatrano, to nije bio slučaj s demokratskim strankama, bile leve ili desne. Sve dok se političke razlike tiču interesa i ideja o kojima se može racionalno debatovati, politički oponenti mogu da se uzajamno uvažavaju i kompromisi mogu da se postižu. Ništa u vezi s demokratski shvaćenom politikom nije „sveto“; ni za jednu partiju ne bi trebalo žrtvovati živote. Ali racionalna debata prestaje onda kad politika poprimi obrise religije. Kad se žrtvovana krv idealizuje, prostora za kompromis više nema. Pogled na svet Trampovih pristalica s krajnje desnice je takav da one koji zastupaju suprotna mišljenja - liberale, antirasne aktiviste, borce za prava imigranata - ne vide samo kao političke protivnike. Oni na njih gledaju kao na egzistencijalnu pretnju: ili ste sa nama ili protiv nas - a oni koji su protiv žele da nam „oduzmu našu naciju“ ili da „zamene našu rasu“. To se može rešiti samo borbom do smrti. Krv će biti osvećena. Ovo američke demokrate stavlja u tešku poziciju. Šta je jednoj političkoj partiji činiti kad su drugu glavnu stranku preuzeli samoproklamovani sveti ratnici? Tretirati ih kao lojalnu opoziciju s kojom vredi uspostaviti komunikaciju u duhu kompromisa i uzajamnog respekta postaje gotovo nemoguće. Demokrate poput Hilari Klinton, Baraka Obame i DŽoa Bajdena su ponekad izložene kritikama vlastitih pristalica zbog toga što i sami ne pribegavaju niskim potezima i republikanskim fanaticima ne uzvraćaju istom merom, kako bi ovi i na sebi osetili dejstvo svojih metoda. To bi bila greška. Treba koristiti sva legalna sredstva kako bi se sprečilo da ekstremisti unište demokratske institucije, ali te institucije neće preživeti ako sve stranke politiku pretvore u pitanje života i smrti. U kvaziverskom ratu skoro uvek pobeđuje krajnja desnica; na toj strani je uvek više fanatika - a u slučaju SAD, i mnogo više oružja.