Šta će reći Zagreb i Sarajevo?

Moram priznati da sam uživao u visprenosti kojom su beogradski i zagrebački, pa čak i oni, ničim izazvani, sarajevski političari i mediji, požurili da iskoriste šarenu Gurovićevu kožu.

Bili su dirljivi srpski argumenti po kojima je general Mihailović bio heroj i zaslužan za poraz NJermacht-a i SS trupa na Balkanu, kao što je bila smešna zagrebačka i sarajevska zapenjenost i režanje na ovdašnji fašizam. Jer, niti je Čiča antifašist, premda baš ni fašist nije bio (nekoliko čarki s Nemcima ‘41. i račundžijsko spasavanje pilota u drugoj polovini rata ne svrstava ga u velikane otpora), niti su Zagreb i Sarajevo gradovi koji bi smeli sebi dopustiti ovakvu zluradost. A da i ne govorim kako skoro mučninu izaziva otimanje balkanskih prestonica za tekovine antifašizma, pri čemu se najviše energije troši na to da se onima drugima ospori pravo na te tekovine. Zaboravilo se, ili to niko ne sme da kaže, da je laž da su Srbi, Hrvati, Muslimani i ostali bili na strani pobedničke koalicije u Drugom svetskom ratu. Istina je da je svaki narod balkanski pojedinačno bio kolaboracionistički ili čak i otvoreno fašistički, dok je na strani pobednika bila jedino Jugoslavija, i to ona Titova.

Ostaje nejasno po kojem se to kriteriju jedna presuda prihvata jednakim žarom kojim se druga odbacuje, izuzev ako jedini kriterij nije pleme u kojem smo se rodili, koje nam daruje samo poraze i paranoju. Pa uz pomoć te paranoje stvaramo novu realnost, onako, po našoj meri. Realnost u kojoj je Čiča pobednik, a partizani tek obične vucibatine i ološ koji se borio samo da bi posle rata imao partizansku spomenicu, stanove i privilegovane penzije. Takva je realnost i onih spadala zadarskih, kojima je talijanska Dalmacija tek dokaz Poglavnikove veleumne politike i vrhnaravnog domoljublja.

Politička, ili pre politikantska odluka srpske skupštine, doneta na inicijativu čoveka koji već deceniju i po gradi karijeru na okajavanju starih grehova, pri čemu dozirano producira nove grehe, e da bi i dalje imao šta okajavati, neće ni za jotu promeniti šarenu i grubu tkaninu balkanske povesti. Novi će zakon malo toga popraviti, neće čak izmeniti ni sliku o ravnogorcima, jer već odavno i najokoreliji novopartizani razumeju da oni nisu bili bradate spodobe sa celuloida “Zastava filma” i iz feljtona nekoć pravoverne štampe, i da je među njima svakako bio veliki broj ljudi nimalo odogovornih za dela i odluke svojih vođa. Izuzev što će doneti nešto crkavice ljudima od kojih mnogi zbog demencije više i ne znaju da li su se borili pod Čičom ili Titom (neki i pod obojicom), ovaj će zakon osnažiti pseudoprogresivne struje u Zagrebu i Sarajevu, čije je mišljenje, htela to Srbija prihvatiti ili ne, ipak bitno, jer su četnici delovali i u Hrvatskoj i BiH i u tamošnjoj svesti ostavili značajan trag. I Beograd će se opet naći na početku, jer je, nasilno ulepšavajući sliku o sebi, tu sliku u drugima opet naružio.

Elis Bektaš,
Beograd