Arhiva

Gde se krije solidarnost

Dragana Nikoletić | 20. septembar 2023 | 01:00
Gde se krije solidarnost
Milica Vidić, master inženjer mašinstva, ima 33 godine, i volontira u Crvenom krstu Palilule i Beograda od šestog razreda osnovne škole. Zbog obaveza oko doktorata, dobrovoljnom radu trenutno ne posvećuje onoliko vremena koliko bi želela, i koliko je navikla. Jer bilo je perioda kada je broj besplatnih radnih časova prekoračivao dozvoljeni limit, pa je ova oranizacija morala da je angažuje kao stručnu saradnicu, iako vrlo skromno plaćenu. Zbog toga se Milica nije jedila, dobro znajući uslove pod kojima Crveni krst funkcioniše. Uostalom, onima kojima je pomoć potrebna i nije pomagala iz lične koristi. Prvi njen susret sa lokalnim ogrankom ove međunarodne humanitarne udruge, bio je u ulozi korisnice. „Moja mama je bila samohrana majka, pa me je Crveni krst odveo na moje prvo letovanje u četvrtom razredu osnovne, kao socijalno ugroženo dete“, kaže Milica. Posle je učestvovala u kvizu pod istim „brendom“, a onda i u literarnoj sekciji na svojoj opštini, na kreiranju časopisa o volontiranju. Nedugo zatim i sama je počela da dragovoljno obavlja različite poslove. Prvo jednostavnije, kao što je skupljanje priloga i deljenje paketa, a onda sve složenije, što je bila starija i školovanija. Završila je i razne obuke, i sama postavši vaspitač na letovanjima. „Sada sam u UO Crvenog krsta Palilule, ali, kao ni drugi članovi ovog tela, ne libim se da se prihvatim ni prostijih zadataka“, ona objašnjava. Da li je na sebe zbog toga ponosna? Ne naročito, jer smatra da nam „društvo toliko daje, da je naša obaveza da mu se odužimo“, te mu volonterskim radom „ništa ne poklanjamo“. „Ukoliko je tačno, a jeste, da je život onakav kakvim ga vide najugroženiji, onda im se moramo posvetiti“, njena je logika. Nažalost, današnje generacije se tako ne vaspitavaju, niti država ulaže dovoljno energije da istakne solidarnost kao vrhunsku vrednost, Milica primećuje. Ovo poslednje odražava se i na finansiranje, moramo primetiti. Pa iako je Srbija u zakonskoj obavezi da Crvenom krstu (recimo) daje apanažu, dok opštine kao i pojedinci pomažu koliko mogu, često nema dovoljno novca za sve što bi ova i druge organizacije činile, u skladu sa realnim potrebama. U društvu je još rigoroznija klima: na volontiranje se gleda kao na vreme koje bi mogao da posvetiš sebi, makar ne radio ništa. Iz ovog ishodi, ili mu prethodi naša poznata izreka – bolje džaba da sediš, nego džaba da radiš. Međutim, i među tim „mladima“, nađu se spremni da zasuču rukave bez novčane nadoknade. Pragmatičniji od prethodnih naraštaja, ipak se osvrću i na benefite: po bolonjskom sistemu visokog obrazovanja uz bodove za položeni ispit, idu i oni kojim se vrednuje društveno-koristan rad. „Bonus“ dobro dođe za master studije u inostranstvu, gde mnogi čine i svoje prve volonterske korake. „Takvo iskustvo donosi zadovoljstvo upoznavanja sa novim ljudima iz svih krajeva sveta, ali i šansu da bolje savladaš strane jezike i naučiš nešto za šta inače ne bi imao prilike. Najveći ’profit’ ipak je sticanje veštine prilagođavanja, počev od spavanja u šatoru“, kaže dvadesetjednogodišnja Mila Milekić, studentkinja ekologije. Stoga je, preko Mladih istraživača Srbije, sa 17 godina popravljala trošni zid oko gradskog parka u jednoj varošici u Francuskoj, zatim i obeležavala pešačko-planinarsku stazu na Goliji, čistila priobalje Obedske bare, uz posredništvo istog organizatora, „koji nudi najviše opcija“. Obučavala je i najmlađe u poznavanju insekata, preko Biološkog društva kojem pripada. Preko Parlamenta Beogradskog univerziteta, Mila je bila ispomoć brucošima u otkrivanju kulturnih spomenika prestonice, u okviru manifestacije Treasure Hunt. Za nešto od navedenog bila je već potkovana, a nešto je i usput otkrivala. Metod odabira volontera sa kojim se Mila srela uvek je bio po principu – ko prvi devojci, ona je njegova. Zato se Mila blagovremeno prijavljuje na konkurse, spajajući lepo sa korisnim. Neka mesta, kao što je volonterski kamp u Šri Lanki, gde se čisti plaža i morsko dno pri obali, njoj se čine nedostižnim, jer treba ući među samo dva prvoprijavljena iz naše države. Znači, mora da bude brža od gomile zainteresovanih. Ta „gužva pred golom“ nikako ne znači da non pay workaholic-a ovde ima napretek. U stvari, njihov tačan broj se ni ne zna, jer ne postoji takva zvanična baza podataka. Prema nekim procenama (NVO sektora) samo je šest odsto srpskog stanovništva spremno da volontira. Uzroka ima mnogo, među kojima prednjače oni proistekli iz sistemskih rešenja, prema eks post analizi o efektima primene Zakona o volontiranju (iz 2013), objavljenoj krajem 2020. Ta analiza sprovedena je u okviru Radne grupe koju je formiralo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, uključivši sve relevantne aktere. U njoj se navodi da su najveći problem administrativne poteškoće prilikom organizovanja volontiranja. Problem je i neusklađenost opštih propisa o volontiranju sa Zakonom o opštem upravnom postupku. Takođe, nedovoljno se koriste resursi elektronske uprave, dok se inspekcijski nadzor ne sprovodi u dovoljnoj meri. U vanrednim situacijama, kad su volonteri najneophodniji, njima nije dozvoljeno da se angažuju. U analizi se ističe i da nije jasno ni šta smeju, a šta ne smeju osobe sa invaliditetom, starija lica i deca mlađa od 15 godina. Zatim, volontiranje i stručno usavršavanje nisu precizno razgraničeni, niti se u dovoljnoj meri prepoznaju inovativni pristupi dobrovoljnom radu poput onlajn i ekspertske podrške. U sistemske uzroke ubraja se i „neadekvatno društveno vrednovanje volonterskog rada“ (po kome je volonter u našem okruženju – budala, u očima većine građana). I u polju odgovornosti organizatora volontiranja ima nedostataka kao što je nedovoljan broj programa i nedovoljna obučenost volontera. Među organizatorima nije dovoljno poznat ni sam sistem volontiranja, niti se dovoljno razumeju u propise, globalno gledano. Stoga ni volonteri ne poznaju u potrebnoj meri svoja prava i obaveze. Kao rezultat ove analize, isto ministarstvo je osnovalo Radnu grupu za izmenu Zakona. Po nezvaničnim saznanjima, članovi se nisu najbolje slagali po idejama, dok je gruba skica pravnog akta bila opterećena normama. Tako je (možda) i sreća što je proces popravke legislative odmah zapeo. Sve uzimajući u obzir, pravo je čudo što se Srbija izvukla sa 127. mesta Svetskog indeksa davanja, popevši se na 27. poziciju, te iste, 2020. godine. Zasluge za takvo postignuće, videsmo, ne može da preuzme država. Nogu je zapravo povukla Koalicija za dobročinstvo, na čelu sa Fondacijom Ane i Vlade Divac i sledećim članovima: Trag fondacija, Katalist Balkans, SMART kolektiv, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje i Privredna komora Srbije. Koalicija je zalegla za unapređenje okvira za davanje, uz podršku USAID- a. I mimo ovog saveza, množila su se udruženja koja su prepoznala potrebu, kao i kapacitet volontiranja. Po društvenim mrežama formirane su grupe za prikupljanje novca za nečiju operaciju, hrane, garderobe,.., ili čišćenje reka, sadnje mladica, uklanjanje divljih đubrišta... Korona je bila okidač za samoorganizovanje Solidarne kuhinje koja se okrenula ljudima što žive i rade na ulici, tada „u katastrofalnoj situaciji, prvenstveno zbog lokdauna“. NJeni inicijatori bili su mahom učesnici studentskog pokreta ili levičarski aktivisti. Osim zbrinjavanja najskrajnutijih, hteli su da „svojim radom dovedu u pitanje sistem u kome je nejednakost tolika da nemali broj ljudi ne može da priušti tri obroka dnevno“. Vremenom se iskristalisalo da spravljanjem obroka mogu da pripomognu i ekološkim protestantima, i radnicima Ling Longa.., i da se povežu sa sindikatima. Infrastruktura ovog kolektiva podrazumeva preko trista aktivista, koji se mogu nazvati i volonterima, jer svoj angažman ne naplaćuju. Sav novac od individualnih donatora, a nikako preduzeća ili države, ulažu u namirnice za preko 500 obroka nedeljno, koje dele triput sedmično na nekoliko punktova. Sredstva idu i za pakete higijenskih proizvoda, koje sporadično distribuiraju. I, naravno, za benzin i slične operativne troškove. Svako tu radi – kuva, vozi, obilazi teren – koliko mu slobodno vreme dozvoljava. Pomoć od države ne traže, čak ni projektno, budući da smatraju da bi njen zadatak trebalo da bude da spreči potrebu za narodnim kuhinjama. „Svesni smo da to njoj ne može da bude prioritet, kao i da gladnih i beskućnika ima svuda u svetu. Znamo i da je ovo pokazatelj da je siromaštvo sistemski problem preraspodele resursa, ali i da je uloga države ključna u održavanju te nepravedne podele“, kažu aktivisti Solidarne kuhinje. Pored beskućnika, čiji broj varira u zavisnosti od godišnjeg doba, u redove za obroke staju i penzioneri, i invalidi rada, konstantno pred dilemom da li da skroman novac potroše na lekove, ili da nešto pojedu. Svoje znanje, iskustvo i resurse, Solidarna razmenjuje sa sličnim udrugama, „kojih ima dosta po Srbiji, ali su mahom znatno manje i neformalne“. Od većih, aktivisti pominju No name kitchen u Novom Sadu i koja pomaže migrantima, i Kuhinju solidarnosti u istom gradu, sa istom ciljnom grupom kao i njihova udruga. Beogradski Krov nad glavom bavi se problemom stanovanja, a ne gladi... Sve su to potencijalni partneri u rešavanju „većih problema u budućnosti“. Dotle se bore sa aktuelnim nedaćama, kao i recimo Centar za integraciju mladih (CIM) u prestonici. U njihovoj organizaciji dva puta nedeljno u trajanju od dva sata, ili jednom – četiri, dobrovoljci asistiraju polaznicima Programa Svratište i Programa obrazovanja. To su uglavnom deca iz romske populacije (po čemu su slični sa recimo Fondacijom Grubb iz Zemuna). Sa njima završavaju domaće zadatke, ili crtaju, boje (...), vode ih i odvode iz vrtića, aktivno uče, a po volji mogu da se priključe i vannastavnim aktivnostima. Tokom raspusta podrška se pruža đacima koji imaju lošije ocene. Ni CIM ništa ne dobija od države, ni Grada, ni opštine, pa projektno obezbeđuje sredstva za prevoz 60 -70 volontera, koliko ih angažuje godišnje. Zahvaljujući dobroj saradnji sa fakultetima i stečenom renomeu, javlja nam se dosta dobrovoljaca, uglavnom studenata pomagačkih struka ili fakulteta iz sfere socijalne zaštite“, kaže Lazar Milošević iz CIM-a. „Iz prakse, a iz nama nepoznatih razloga, primetna je sve manja želja i ambicija za ovakvim vidom angažovanja kod mlađih generacija“, ističe Milošević. Možda je razlog sama oblast delovanja CIM-a, jer Romi su jedna od najugroženijih grupa, pa se volonteri em suočavaju sa svim teškoćama njihovog života, em sa raznim oblicima njihove diskriminacije, na ličnom, institucionalnom i sistemskom nivou. Ali, da li će im ta količina nepravde lakše pasti kad za ovaj posao budu plaćeni? Inače, poslodavci, a posebno privatnici i velike kompanije, pri zapošljavanju uzimaju u obzir društveno-korisno pregnuće aplikanta. Jer, ono svedoči o njegovom karakteru i spremnosti da zalegne za širi interes. Takvo nešto nije svojstveno vodećim strukturama, koncentrisanim uglavnom na ličnu korist, zbog čega se ne bave ničim izvan tih uskih okvira, kako primećuje Milošević. S druge strane, građani su u (potisnutoj) potrebi za dobrovoljnim radom osujećeni sopstvenim problemima, i uz to ne razumeju najbolje šta volontiranje uopšte znači. „Zato ta plemenita ideja mora nekako da im se približi“, zaključuje Milošević. U rastućem broju organizacija koje unapređuju društvo, svaka ima svoj princip funkcionisanja i vrednosti za koje se zalaže. Prioritet, recimo, udruženja Best Buddies, jeste da prevenira osećaj isključenosti kod dece sa Daunovim sindromom i sličnim teškoćama u razvoju. Sa centralom u SAD, a ispostavama u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, njihov metod rada je uparivanje volontera sa mališanima, u radionicama plesa, pravljenja prirodnih sapuna.., a uskoro će početi da svoje korisnike osposobljavaju za pristup integrisanom zapošljavanju. U Francuskoj 31 u Beogradu, funkcioniše Crkvena kuhinja koja svakodnevno opslužuje čak 2.000 potrebitih, za šta svaki hram SPC u prestonici izdvaja dva odsto svojih prihoda, ali novac stiže i od privatnih donatora i preko SMS poruka. Osim možda i jedinog obroka, korisnicima se pruža i psihološka podrška. Na ovom punktu mogu i da se okupaju, obuku, obrate za pomoć volonterski angažovanom kardiologu i stomatologu. Solidarnosti i želje da se bude od šire društvene koristi ima i tamo gde im se najmanje nadamo, jer je funkcija upravnika zgrada postala ozloglašena otkad služi za uhlebljenje pristalica vladajuće partije. Međutim, R. M. (koji je insistirao da ostane anoniman) nije iz te priče, on se odrekao svoje upravničke plate ne bi li novac usmerio za popravke zgrade, a nedavno i novogodišnje poklone za najmlađe prebivaoce jedne mirijevske adrese. Medijski poznat je slučaj (začudo, nepraćen etiketom „senzacionalno“) mladog Užičanina Miloša Simeunovića. Po struci medicinski tehničar, po statusu – nezaposlen, Miloš je od jutra do sutra obilazio zanemoćale sugrađane. Bolesne, dementne, stare, palijativno nezbrinute... I nije se žalio, razumevajući da „zdravstvene institucije ne mogu da svima pruže dovoljnu pažnju, dok tehničari iz kućne nege ne mogu sve da postignu“. A onda se iselio u Norvešku. Za njegovu stručnost i blagorodnost Srbija nije imala sluha, kao ni za delanje većine pomenutih organizacija, a još manje grupa na društvenim mrežama. Veliko je pitanje da li će se išta promeniti usvajanjem novog zakona. Jer, efikasnost svakog pravnog akta zavisi od njegove primene, a ovde i velikog truda da se stvori ambijent većeg uvažavanja volonterskog rada, dragocenog u svim sferama života. Dokaz imamo u bliskoj prošlosti, s obzirom na to da je naša država jedna od naslednica Jugoslavije, izgrađene od Vardara pa do Triglava na pogon omladinskih radnih akcija. Dragana Nikoletić