Arhiva

Put u pakao (ni)je popločan dobrim namerama

Ognjen Radonjić | 20. septembar 2023 | 01:00
Put u pakao (ni)je popločan dobrim namerama
Posle kratkog predaha, strahovi od nadolazeće krize ponovo rastu. U 2020. svetska ekonomija se suočila sa ozbiljnim zastojem koji je bio posledica pandemije. Izgubljene su hiljade milijardi dolara potencijalne proizvodnje zbog ogromnog broja zaraženih i preminulih, kidanja lanaca snabdevanja, zamiranja brodskog transporta preko Atlantika i Pacifika i privremenih zatvaranja širom sveta (lockdown). Neminovno, došlo je do značajnog pada proizvodnje i rasta nezaposlenosti. Nakon kratkoročne epizode optimizma u drugoj polovini 2021, zbog zauzdavanja pandemije i relativno očuvanog broja radnih mesta, primenom fiskalnih potpornih mera i ekspanzivne monetarne politike širom sveta, u februaru 2022. desio se novi šok – rat u Ukrajini, koji je odagnao nade da će značajan udeo tranzitornih recesionih i inflatornih efekata ispariti i da će se svet vratiti na putanju rasta iz perioda pre pandemije. Dosledno, u drugoj polovini 2022. došlo je do usporavanja privrednog rasta, a prognoze za 2023. su sumorne, što se može videti u infografici broj 1. Strahove od pandemije zamenio je strah od stagflacije – kombinacije niskog privrednog rasta, rastuće inflacije i nezaposlenosti. Mnogi autori i međunarodne institucije, među kojima i MMF i Svetska banka, upozoravaju da sve podseća na stagflatornu epizodu iz 1970-ih, kada su zemlje OPEK-a u dva navrata značajno smanjile ponudu nafte i time proizvele šok na strani ponude – prvo četvorostruki, pa potom više nego dvostruki rast cena nafte, što je vodilo globalnom rastu cena i posledično restriktivnoj monetarnoj politici američkog FED-a, padu privredne aktivnosti i velikoj dužničkoj krizi zemalja u razvoju. Stagflacija 1970-ih: Prvi naftni šok se desio 1973-1974. kada se, pod dejstvom kartelizacije (pad u proizvodnji) zemalja članica OPEK-a, cena nafte učetvostručila. Posledično, u razvijenim zemljama (RZ) je došlo do rasta i drugih cena, dok su se zemlje u razvoju (ZUR) suočile sa rastom i inflacije i deficita tekućeg računa. Potom se aktivirala poročna spirala – zemlje OPEK-a su prodajom nafte po višim cenama stekle ogromne količine dolara i preko američkih finansijskih posrednika su ih usmerile ka ZUR, koje su vapile za kreditima neophodnim za finansiranje rastućih deficita tekućeg računa. Dodatno, zbog recesije koja je posle tog naftnog šoka zahvatila svet, značajno su pale cene poljoprivrednih proizvoda i minerala - proizvoda koji su činili srž izvoza ZUR koje ne proizvode naftu, pa je njihov trgovinski deficit od 1973. do 1975. povećan sa osam na 31 milijardu dolara. Drugo značajno poskupljene nafte u istoj dekadi desilo se od kraja 1978. do oktobra 1980, kada se cena više nego udvostručila. Slično prethodnom, i drugi naftni šok je dodatno rasplamsao globalnu inflaciju, povećao deficite tekućeg računa ZUR, a time i njihove potrebe za novim kreditima. Kako bi zaustavio inflaciju u SAD, koja je u martu 1980. iznosila 11,4 odsto, FED polovinom te godine značajno podiže referentnu kamatnu stopu, sa 11 na 20 odsto, što je dovelo do pada investicija, proizvodnje i zaposlenosti. U razvijenim zemljama nastupila je recesija, koja se negativno odrazila na izvoz zemalja u razvoju i odnose razmene njihovih proizvoda, dok su rast kamatnih stopa i jačanje dolara dodatno ugrozili njihovu dužničku poziciju, jer su se njihovi izdaci za plaćanje kamata između 1978. i 1981. skoro utrostručili, sa 15,8 na 41,1 milijardu dolara godišnje. Smanjeni izvoz, pogoršani odnosi razmene i rast cena uvoznih energenata dalje su pogoršali njihov tekući račun i povećali potrebu za novim zaduživanjem, ali po daleko nepovoljnijim uslovima. Dodatna otežavajuća okolnost je bio ubrzani beg kapitala iz južnoameričkih zemalja zbog strepnje tamošnjih kompanija da su devizni kursevi lokalnih valuta precenjeni i da je njihovo slabljenje neizbežno. Prema procenama Svetske banke, između 1979. i 1982, iz Meksika, Argentine i Venecuele izneto je 70 milijardi dolara, pa su te zemlje nastavile da se zadužuju, prevashodno radi servisiranja postojećih dugova i održavanja visokog nivoa potrošnje. Za te četiri godine dug južnoameričkih država se više nego duplirao, sa 159 na 327 milijardi dolara. U martu 1981. Poljska je zatražila odlaganje servisiranja duga. U martu 1982. sa istim problemom se suočila Mađarska koja je tražila kratkoročnu pomoć da bi premostila kašnjenja u otplati dospelog duga. Konačno, dužnička kriza je eksplodirala u avgustu 1982, kada je meksički ministar finansija obavestio FED, Ministarstvo finansija SAD i MMF da Meksiko nije u stanju da servisira svoj dug od 80 milijardi dolara, koji je uglavnom bio u američkoj valuti. Već sledeće godine 40 zemalja u razvoju se suočilo sa istim problemima, od kojih je 27 već ušlo ili se spremalo za reprogram dugova od 239 milijardi dolara. Čak 74 odsto te sume ili 176 milijardi dolara bio je dug 16 zemalja iz Južne Amerike, među kojima su Meksiko, Venecuela, Brazil i Argentina bili ubedljivo najveći dužnici. Rešavanju tog problema se pristupilo pogrešno, jer su sve do 1989, Pariski klub, MMF i Ministarstvo finansija SAD smatrali da te zemlje nisu insolventne, već da imaju problem likvidnosti, pa su, uz reprogram duga, insistirali na restriktivnim ekonomskim politikama sa ciljem privlačenja novih kreditora. Zbog pogrešne terapije južnoameričke zemlje su pretrpele teške posledice – pad proizvodnje pratila je hiperinflacija i oštra depresijacija lokalnih valuta, a s obzirom na to da su im dugovi dominantno bili denominovani u dolarima, to je dodatno povećalo udeo duga u njihovom BDP-u. Sve to zahtevalo je od njih da značajno smanje minus na svojim tekućim računima, pa je od 1981. do 1985. medijalni deficit pao sa sedam na 1,7 odsto BDP-a, po cenu značajnog smanjenja uvoza, potrošnje i investicija, što im je značajno ugrozilo privredni rast. Tek 1989. na scenu stupa plan američkog ministra finansija Nikolasa Brejdija, koji se fokusirao na problem insolventnosti, kroz rasterećenje - opraštanje dela duga po osnovu kamata i/ili glavnice, zamenu duga za akcije (debt-equity swaps) i emitovanje exit obveznica. Tek 1993, posle više od decenije, BDP po stanovniku južnoameričkih zemalja u razvoju dostigao je pretkrizni nivo, zbog čega se taj period smatra njihovom „izgubljenom dekadom“. Očito je da danas postoje mnoge sličnosti sa kriznim 1970-im, ali postoje i značajne razlike, koje sadašnju situaciju čine znatno komplikovanijom. Uzroci današnje globalne inflacije: Slično 1970-im, šok na strani ponude je uzrok današnje globalne inflacije od 9,8 odsto, koja nije zabeležena 20 godina. U 15 razvijenih i 78 zemalja u razvoju i brzorastućih ekonomija inflacija je veća od pet, a u 43 odsto svetskih ekonomija je iznad 10 procenata, s tim što postoje značajne razlike i između samih razvijenih zemalja, Kanade (6,8), SAD (7,1) i EU (11,1), pa i samih članica EU, Francuske (6,2), Nemačke (10), Italije (11,8), s jedne i Poljske (17,5), Estonije (21,3), Letonije (21,8), Mađarske (22,5) i Litvanije (22,9) s druge strane. Azijske ekonomije za sada uspešno odolevaju i inflacija je posebno niska u Indoneziji (5,4), Japanu (3,8), Saudijskoj Arabiji (2,9) i Kini, gde je samo 1,6 odsto. U brzorastućim i zemljama u razvoju je u proseku na višem nivou, a u čak 12 ekonomija veća je od 40 procenata. U pet zemalja inflacija je trocifrena, u Zimbabveu 244 odsto, Venecueli 156, Libanu 142, Siriji 139 i Sudanu 103 odsto. Zemlje koje su neto uvoznice energenata i/ili hrane i geografski udaljenije od mesta proizvodnje (sklapanja) finalnih proizvoda (uglavnom u Aziji) su, naravno, pod snažnijim udarom inflatornih pritisaka. I danas se, kao i 1970-ih, uzrok globalne inflacije dominantno nalazi na strani ponude, ali su sada izvori daleko raznovrsniji, pa samim tim i opasniji u odnosu na naftne šokove pre pola veka. Uska grla ponude: Uska grla su nastala u lancima proizvodnje i snabdevanja između proizvođača i njihovih dobavljača. U iščekivanju sporog oporavka mnoga preduzeća su tokom pandemije značajno smanjila porudžbine inputa, zalihe i investicije što je tokom oporavka svetske privrede u 2021. vodilo nestašicama i posledično rastu cena uvoznih proizvoda. Na poremećaje u snabdevanju nadovezali su se poremećaji u transportu - luke u kojima je roba trebalo da se istovari bile su zagušene, a u lukama u kojima se utovarala roba nije bilo dovoljno kontejnera koji su bili zaglavljeni u odredištima istovara. A onda se na sve to nadovezao i rast cena nafte, koji je pogurao naviše troškove transporta, pa i cene robe koja se prevozi. Rekordno skupi energenti: Nakon značajnog pada u jeku pandemije, u drugoj polovini 2021, usled oporavka tražnje domaćinstava i privrede i nedovoljne proizvodnje struje iz obnovljivih izvora, cene energenata (i bazičnih metala) značajno su porasle. Na oporavak tražnje se nadovezao rat u Ukrajini, koji je dodatno poremetio lance ponude i uticao na dalji značajan rast cena energenata i hrane. Cena sirove nafte (prosek tri spot cene – Dated Brent, West Texas Intermediate i The Dubai Fatex) u proseku je u 2022. porasla za 135 odsto u odnosu na 2020, a prirodnog gasa (prosek američkih, japanskih i evropskih indikatora cene) u avgustu 2022. bila je za skoro 800 odsto viša nego 2020. Evropa je naročito bila pogođena ovim skokovima cena nafte i gasa pošto je 47 odsto zavisna od ruskog gasa i 27 odsto od ruske nafte. Tako je, na primer, cena ruskog gasa do nemačke granice (Russian Natural Gas border price in German) od 2020. do 2022. porasla za neverovatnih 1.400 odsto. Cene hrane: Nakon kratkotrajnog pada u 2020, cene hrane su se 2021. oporavile zbog rasta tražnje, a i pada proizvodnje, izazvanog klimatskim promenama. Rat u Ukrajini dodatno je poremetio već poremećene lance ponude, posebno pšenice, kukuruza i suncokretovog ulja, jer je 2019. Ukrajina bila najveći (46 odsto), a Rusija drugi (23 odsto) izvoznik suncokretovog ulja u svetu, te dve zemlje u svetskom izvozu pšenice učestvovale su sa više od 25 odsto, a uz to je Ukrajina četvrti svetski izvoznik kukuruza (13 odsto svetskog izvoza). Dodatno, Rusija i Belorusija (takođe pod sankcijama) su među najvećim proizvođačima đubriva na svetu, čija se proizvodnja velikim delom zasniva na upotrebi prirodnog gasa. Zbog drastičnog poskupljenja gasa i zapadnih sankcija na izvoz iz Rusije i Belorusije, cene đubriva su od 2020. do 2022. skočile 230 odsto. Posledično, zbog nestašice ili nedostatka novca za kupovinu đubriva, značajno su smanjeni prinosi u poljoprivredi. Ne manje važno, u strahu od nestašice za domaće potrebe, Rusija je ograničila, a Kina zabranila izvoz đubriva. Dodatno je Rusija zabranila izvoz pšenice bivšim sovjetskim republikama. U odgovoru na ovu rusku odluku, Kazahstan je ograničio svoj izvoz pšenice, dok je Indija zabranila njen izvoz zbog izrazito sušne godine. Tako su od od 2000. do sada rezerve žita u brzorastućim i zemljama u razvoju na čelu sa Indijom i Kinom više nego udvostručene. Neumitno, kroz nove poremećaje na strani ponude, poskupljenje energenata, samim tim i transporta i proizvodnje đubriva, zabrane i ograničenja izvoza pšenice i značajnog gomilanja zaliha žita, cene hrane su znatno porasle. U odnosu na 2020, soja je poskupela za 36, kukuruz za 65, a pšenica za 48 odsto. Za dve godine Kompozitni indeks cene hrane i pića (Commodity Food and Beverage Price Index) porastao je za 43 odsto, Indeks cena pšenice, kukuruza, pšenice i ječma (Commodity Cereals Price Index Wheat, Maize, Rice and Barley) za 72, a Kompozitni indeks biljnog ulja (Commodity Vegetable Oil) za 63 odsto. Tržišne špekulacije: Značajnom rastu cena energenata i hrane koji se ne mogu objasniti raskorakom između ponude i potražnje, doprinele su špekulacije na fjučers terminskim tržištima na kojima učestvuju velike finansijske institucije. Naime, u iščekivanju nestašica i daljeg rasta cena energenata i hrane, špekulanti su na fjučers tržištima masivno zauzeli kupovne pozicije po rastućim cenama, kako bi u budućnosti skuplje prodali nego što su platili, jer očekuju da će u budućnosti cene biti iznad onih koje su oni platili danas. Sa druge strane, cene na fjučers tržištima utiču na trenutne cene - rastuće očekivane cene se ugrađuju u trenutne cene, čime utiču na njihov trenutni rast. U početnim danima ruskog napada na Ukrajinu fjučersi na pšenicu na Čikaškoj berzi su porasli za 40 odsto, što je najveći nedeljni rast u proteklih 80 godina. U periodu od maja 2018. do aprila 2022, udeo kupovnih pozicija u pšeničnim fjučers ugovorima uvećao se sa 23 na 72 odsto. Dodatno, svetskom trgovinom žita, sa udelom od 70 do 90 odsto, dominiraju četiri globalne korporacije, Archer-Daniels Midland, Bunge, Cargill i Dreyfus. Zbog svoje dominacije na tržištu, ove korporacije imaju interes da žito zadrže na zalihama sve dok ne procene da su cene dostigle maksimum. Slično tome, iako se u prvom kvartalu 2022. u odnosu na prvi kvartal 2021, dnevna proizvodnja nafte povećala za šest miliona barela, cena nafte je u međuvremenu porasla. Rečju, dnevna proizvodnja nafte je na nivou od 100 miliona barela dok je vrednost zauzetih pozicija trgovine naftom na fjučers tržištima deset puta veća od realne dnevne proizvodnje – milijardu barela dnevno. Monopolizacija tržišta: Tokom pandemije, veliki proizvođači su iskoristili priliku da podignu cene svojih proizvoda na nivo koji nije opravdan rastom u cenama inputa do kojih je došlo zbog uskih grla i poremećaja u transportu i distribuciji. Tome govori u prilog podatak da su u SAD u drugom kvartalu 2021. korporativni profiti nakon plaćenih poreza dostigli rekordan iznos od 1.760 milijardi dolara i to nakon strmoglavog pada za vreme epicentra pandemije, kada su u drugom kvartalu 2020. iznosili 751 milijardu. Druga strana medalje je da su profitne margine američkog korporativnog sektora od 14,8 odsto u julu 2021. dostigle rekordan iznos još od završetka Drugog svetskog rata, kada su 1. aprila 1947. iznosile 15,2 odsto. Situacija je uporediva, jer su nakon Drugog svetskog rata korporacije sa tržišnom moći iskoristile uska grla da podignu cene svojih proizvoda pa samim tim i svoje profite. Tokom 2021, nominalni profiti američkih nefinansijskih korporacija su porasli za 35 odsto, što je bio daleko brži rast od rasta nadnica (10 odsto) i inflacije (6,1 odsto). Blizu 100 američkih korporacija kotiranih na berzi su 2021. zabeležile profite za 50 odsto veće nego 2019. Strateško pozicioniranje: Domaće firme povećavaju svoje cene kao odgovor na povećanje uvoznih cena njihovih konkurenata iz inostranstva. Na primer, ukoliko poraste cena uvoznog mleka, domaći proizvođači će iskoristiti situaciju i povećati svoje cene mleka. U Americi je procenjeno da se oko 30 odsto uvozne inflacije može pripisati ovom strateškom pozicioniranju domaćih proizvođača. Neodrživi rast dugova: Po receptu sličnom onom iz 1970-ih, centralne banke razvijenih zemalja, pre svega SAD, za borbu protiv inflacije izabrale su neselektivnu restriktivnu monetarnu politiku – podizanje referentnih kamatnih stopa, što se može videti iz infografike broj 3 i zatezanje kvantitativnih popuštanja (quantitative easing), to jest smanjivanje otkupa dugoročnih državnih i drugih dužničkih finansijskih instrumenata poput hipotekarnih založnica. Posledice su poznate – rast kamatnih stopa i jačanje dolara, pa je Dolarski indeks (The Dollar Index) kojim se prati kretanje američke u odnosu na korpu valuta (evro, jen, funta, kanadski dolar, švedska kruna i švajcarski franak) u 2021. i 2022. porastao za više od 15 odsto. Naravno, jačanje dolara ima ogromne reperkusije po globalnu privredu, jer je blizu 60 odsto svetskih deviznih rezervi u dolarima. Osim u Evropi, u kojoj se oko 20 odsto izvoza fakturiše u dolarima, 79 odsto ostatka sveta, ne računajući SAD, izvoz fakturiše u američkoj valuti. Uz to, u zemljama koje proizvode oko polovine svetskog BDP-a, domaća valuta je vezana za dolar, ukupna dolarska aktiva neameričkih banaka je oko 14.000 milijardi dolara, a oko 60 odsto njihovih deviznih potraživanja i 50 odsto obaveza denominovano je u dolarima. Upravo zbog toga su i mnoge brzorastuće i zemlje u razvoju takođe morale da podignu referentne kamatne stope - Argentina za 14, Gana za više od šest, Čile pet i Brazil za četiri procentna poena u 2022 - kako bi ublažile depresijaciju svojih valuta i beg kapitala. Nevolja je u tome što su one i pre izbijanja pandemije bile prezadužene i što se njihova situacija dodatno pogoršala posle pandemije i rata u Ukrajini. Naime, nakon finansijske krize 2008-2009, razvijene zemlje u koordinaciji sa MMF-om i Svetskom bankom, u strahu od predstojeće duboke recesije, pristupile su relaksiranoj fiskalnoj i monetarnoj politici niskih kamatnih stopa i upumpavanja likvidnosti u bankarske i nebankarske finansijske posrednike. Takvo okruženje je bilo povoljno za pojačano zaduživanje nerazvijenih zemalja, ali i za špekulante koji zarađuju na eksploataciji kamatnih diferencijala (carry trade) na dug razvijenih i manje razvijenih država. I došlo je do nezapamćenog rasta ukupnog duga, i javnog (državnog) i privatnog (domaćinstva i preduzeća), koji je od 2020. do 2020. porastao sa 214 na 263 odsto globalnog BDP-a, što je značajno povećalo verovatnoću javljanja i potencijalnu snagu udara finansijske krize u vremenu koje sledi. Tim pre što su motor ovog rasta duga bile manje razvijene zemlje, čiji se dug u tom periodu skoro duplirao – sa 118 na 205 odsto, a u razvijenim je povećan sa 264 na 302 odsto BDP-a. Poređenja radi, na početku Velike dužničke krize, 1982. globalni dug je bio 136, a dug zemalja u razvoju 76 odsto BDP-a. Iako je u njima dominantan privatni dug, brine to što je 2020, za samo godinu dana njihov javni dug porastao za devet procentnih poena, na 67 odsto BDP-a, što je i najbrži godišnji rast u poslednje tri decenije. Dodatno zabrinjava što je javni dug povećan u četiri petine manje razvijenih zemalja, a u skoro svakoj trećoj je porastao za najmanje 20 procentnih poena BDP-a. NJihova pozicija se, nažalost, dodatno pogoršala u 2021, jer su sa više od 80 odsto doprinele rastu globalnog duga za 10.000 milijardi dolara i približavaju se granici od 100.000 milijardi dolara. Sada na te zemlje otpada skoro trećina od 303.000 milijardi dolara javnog duga svih država sveta. Uz sve to, postoje još dve nepovoljne okolnosti. Prvo, pre četiri decenije, kroz bilateralne aranžmane, kredite su im prevashodno odobravale članice Pariskog kluba (uglavnom druge države), koji je nudio održiva rešenja dužnicima sa finansijskim poteškoćama. Danas, zemlje sa niskim i srednjim dohotkom duguju pet puta više sredstava privatnim nego bilateralnim kreditorima. Zato, ako prezadužene zemlje zapadnu u probleme, neće moći da računaju na oprost dela duga, odlaganje i njegovo reprogramiranje. Drugo, mnoge od tih zemalja već su na pragu bankrota. U tim zemljama, bez Kine, 2020. je ukupan spoljni javni dug u proseku bio za 27 odsto veći od godišnjih izvoznih prihoda, a u Srbiji je oko 50 odsto veći od izvoza.. Podjednako je zabrinjavajući što je zemljama iz ove grupe sa niskim i srednjim nivoom dohotka, bez Kine, u proseku za troškove servisiranja eksternog javnog duga neophodno devet odsto, a nekim čak i više od 20 odsto javnih prihoda. Jedina evropska država u toj grupi je Crna Gora (30,2 odsto), a prva četiri mesta na listi najugroženijih zauzimaju Somalija (96,8), Šri Lanka (58,5), Angola (56,5) i Gabon (51,9 odsto) Rat u Ukrajini i monetarno zatezanje u SAD: Da stvar bude gora, izbijanjem rata u Ukrajini i monetarnim zatezanjem u SAD i drugim razvijenim ekonomijama, situacija u manje razvijenim se, iz više razloga, u 2022. dodatno pogoršala. Mnoge od njih su značajni uvoznici energenata i hrane, zbog čijeg je znatnog poskupljenja osetno porasla i uvozna inflacija, a istovremeno se pogoršala njihova platnobilansna pozicija. Na to je, opet, uticalo i monetarno zatezanje u SAD, koje ima za posledicu jačanje dolara, pa je i većina manje razvijenih zemalja bila prinuđena da povećava lokalne referentne kamatne stope sa ciljem da se spreči beg kapitala i ublaži slabljenje lokalnih valuta. Ipak, beg kapitala u sigurne luke nije sprečen i pored toga što su ove zemlje tokom 2022. potrošile 379 milijardi dolara deviznih rezervi za odbranu deviznog kursa svojih valuta. Uprkos tome, značajno su oslabile valute čak 90 zemalja, pri čemu je u 34 države depresijacija bila iznad 10 odsto, a rekorder je Šri Lanka, čija je valuta u odnosu na dolar od početka januara do kraja jula 2022. izgubila čak 77,8 odsto svoje vrednosti (infografika broj 4). Uglavnom su to zemlje sa značajno uvećanim javnim dugom i neto uvoznice energenata i/ili hrane. Jačanje dolara i depresijacija domaće valute znače rast uvoznih cena u lokalnoj valuti, što dodatno doprinosi rastu lokalne inflacije i pogoršanju platnobilanske pozicije. Takođe, jačanje dolara pogoršava deviznu poziciju - dolar za devizne rezerve i fakturisanje uvoza i izvoza postaje skuplji, što poskupljuje i međunarodnu trgovinu za ove zemlje. Ne manje važno, s obzirom na to da je značajan udeo obaveza banaka u tim državama denominiran u dolarima, jačanje američke valute povećava obaveze banaka u domaćoj valuti, što povećava rizik njihove insolventnosti. Zbog mera opreza, banke će reagovati tako što će smanjiti svoju kreditnu aktivnost, a to će dodatno uticati na pad domaće privredne aktivnosti, investicija i zaposlenosti i ojačati izglede za izbijanje nove globalne finansijske krize. Na rubu bankrota: Jačanje dolara, takođe, povećava troškove otplate spoljnog duga u lokalnoj valuti, jer je 80 odsto eksternog duga manje razvijenih zemalja denominovano u dolarima. Na ovaj efekat se, kao posledica monetarnog zatezanja FED-a, nadovezuje rast globalnih kamatnih stopa, što dodatno povećava troškove servisiranja obaveza na ime kamata. S obzirom na to da su više od 30 odsto kredita te zemlje ugovorile sa varijabilnim kamatnim stopama, zbog ovogodišnjih odluka FED-a o povećanju referentne kamatne stope, one će sve zajedno, ne računajući Kinu, ostati bez 360 milijardi dolara budućih prihoda, jer će im toliko novca više otići za servisiranje povećanih kamata. Očekivano, već sredinom 2022. je 60 odsto zemalja niskog nivoa dohotka i 30 odsto brzorastućih ekonomija bilo blizu bankrota, pri čemu su već bankrotirale Zambija, Liban, Šri Lanka, Surinam i Venecuela. Dakle, globalni stagflatorni talasi su snažniji u manje razvijenim nego u razvijenim državama, pri čemu su posebno pogođeni najsiromašniji slojevi stanovništva, koji većinu dohotka troše na energente i hranu. Prema nekim procenama, u 2022. zbog rasta cena hrane dodatnih 75 do 95 miliona ljudi je živelo u ekstremnom siromaštvu, a njihov broj se povećao za 263 miliona ako se rastu cena hrane dodaju i efekti poskupljenja energenata. Dodatno, inflacija i jačanje dolara doprinose daljem svetskom raslojavanju kroz preusmeravanje dohotka od zaposlenih, primaoca nadnica ka vlasnicima kapitala, primaocima profita. Odnosno, usled inflacije i rasta uvoznih cena troškovi života će za one koji žive od nadnica porasti dok će se profiti izvoznika, usled jačanja dolara, povećati. Dugoročno gledano, dohodak se transferiše od kategorije ljudi (siromašni) koji imaju visoku sklonost potrošnji, ka kategoriji ljudi (bogati) koji imaju visoku sklonost štednji, što će imati negativan efekat na agregatnu tražnju, pa samim tim i privrednu aktivnost. Tome u prilog govori činjenica da su u celom svetu u proseku realne nadnice pale, jer su nominalne plate rasle sporije od inflacije. Tako je od 1980. do 2022. udeo nadnica u BDP-u razvijenih zemalja pao sa 62,5 na 56,5 odsto, a u brzorastućim i zemljama u razvoju sa 54,7 na 51,7 odsto. Samo u prošloj godini prosečna mesečna realna zarada, ako se izuzme Kina, u svetu je pala za 1,4 odsto, s tim što je najviše pala u Istočnoj Evropi za 3,3 odsto, Severnoj Americi (3,2), Evropskoj uniji (2,4) i Južnoj Americi (1,7), dok je u arapskim zemljama povećana za 1,2 i u centralnoj i zapadnoj Aziji za 2,5 odsto. Epilog: Globalna pandemija, energetska i prehrambena kriza, kontinuirana degradacija životne sredine i posledične katastrofalne klimatske promene, nastajuća dužnička kriza u manje razvijenim zemaljama zahtevaju koordinisanu i, nadasve, dobronamernu multilateralnu reakciju. Od kritične važnosti je međunarodna saradnja na polju stimulisanja privrednog rasta i zaštite najranjivijih društvenih grupa i životne sredine. Bez toga, teško se možemo nadati prosperitetu i održivom privrednom razvoju. Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu