Arhiva

Hod po oštrici brijača

Priredio: Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Hod po oštrici brijača
Knjige o muzici dobre su isključivo kada vas navedu da posle dvadesete stranice poželite da čujete o čemu autor piše. Ukoliko nije tako, onda s njima nešto nije u redu – rekao je Zoran Paunović početkom decembra Tamari Mitrović, urednici književnog programa Doma kulture Studentski grad, dok su pričali o knjizi Grejla Markusa Dorsi: Pet opakih godina muzike za ceo život (izdavač: Klio). Tamara Mitrović skrenula je tom prilikom pažnju na originalan i beskompromisan Markusov kritički pristip, na njegovu erudiciju i gotovo neverovatne reference čiji trag vodi do dadaizma i nadrealizma. Govorilo se o scenskom nastupu Dorsa, Morisonovom odnosu prema publici i kritičarevoj sposobnosti da u tri reči napiše najoštriju moguću kritiku. U nastavku, u celini, prenosimo nekoliko Paunovićevih odgovora sa te večeri. Osvojiti svet Grejl Markus otvara nove svetove i ovde-onde verovatno i namerno provocira. Ima takvih pisaca – ne žele da vas ostave ravnodušnim. Svađao sam se sa njim prevodeći ovu prozu, premda ga izuzetno cenim. Zamislite, pesmu Five to One smatra beznačajnom. Ne slažem se, smatram je moćnom, kao dug talasu protestne pesme koji je tada zapljusnuo Ameriku. Pronašli su način da ne izneveravajući sebe napišu indirektan komentar rata u Vijetnamu, poziv na osvajanje slobode, u ritmu: koliko god oni u rukama držali sve, nas ima više i hajde da konačno osvojimo svet. Slične knjige pišu se uglavnom na idolopoklonički način ili, nasuprot tome, sa željom da srozaju idole. Markus se razlikuje zato što želi da pokaže da je DŽim Morison bio običan čovek sa umetničkim talentom i talentom za samouništenje, sigurno ne manjim od onog umetničkog. Umesto da ga kuje u zvezde, predstavlja ga kao čoveka koji je bio žrtva vlastitog dara i posvećenosti. Živeo je umetnost, poput Bajrona ili Vajlda. Pokazuje ranjivog, nesrećnog čoveka, čija sklonost prema hemijskim supstancama nije bila posledica želje za eksprimentisanjem, nego potrebe da izađe na kraj sam sa sobom. Nositi toliko talenta i lepote, breme je kakvo jedva možemo da zamislimo. Preživeti sebe Pitate me da li mogu da zamislim Morisona u 79. godini, koliko bi danas imao... Teško, zbog načina njegovog života. Od početka činilo se potpuno izvesnim – morao je da život proživi kao meteor. Nalik drugim umetnicima koji su mnogo toga sabili u nekoliko intenzivnih, opakih godina stvaralaštva. Deluje kako mu je bilo suđeno da se njegova umetnička misija završi baš tu. Takva vrsta življenja ima takav rok trajanja, ne duži od Morisonovog. Proživeo je istinski sopstvenu umetnost, na jedinstven način. Jeste dobar lik za majice i suvenire, ali kada vas privuče i potražite muziku, shvatićete da je muzika preživela, da zvuči sveže, da ne liči ni na šta što je pre nje postojalo. Ponešto od onog što je nastalo posle, ume da zaliči na Dorse, tek da prepoznate trag. Zato nikada nisu imali prave sledbenike. Druge velike grupe jesu, a Dorsi su bili pojava za tih pet godina, i nikad više. Premda njihov muzički opus jeste velik za ovo kratko vreme, malen je da bi mogao zauvek opstati da nije bio monumentalan. Značajan je i muzički uzvišen; svako može pronaći nešto što će ga opčiniti. Istraživali su i želeli da od naslova do naslova budu drugačiji. Nema pesme za koju biste mogli da kažete: evo tipičnih Dorsa. Zapravo, čini se da je svaka njihova pesma sasvim jedinstvena, neuporediva s bilo kojom drugom. Bez basa Čudesna je njihova instrumentalna podloga. Klavijaturista Rej Manzarek svirao je na pedalama bas liniju. U studiju su katkad imali gostujućeg basistu. Zbog nedostatka basa, pored ostalog, ta muzika zvuči fluidno. Najbolji primer jeste The End. Markus kaže da je slušate jedanaest minuta i više, imajući osećaj pretnje – dogodiće se nešto strašno. Strašno se nikada ne dogodi, međutim, sve se završi tom pretnjom, što je još efektnije. Bez pomenutog klimaksa, očekujete klimaks negde u vlastitom životu. Magija potiče od toga što su njih trojica, Rej Manzarek, DŽon Densmor i Robi Kriger, bili odlični instrumentalisti, a DŽim Morison izvrstan pevač. Postojala je tu ona vrsta hemije koja postoji samo u epohalnim grupama spremnim da menjaju svet. Svaki jeste bio izvrstan instrumentalista, ali je pritom, kako na sceni, tako i u studiju, bio nekoliko puta bolji od samog sebe, spreman da nadmaši sopstvene okvire u originalnom muzičkom amalgamu. Pitanje je da li bi takvu muziku napravili u saradnji sa drugim muzičarima. Pogledajte dva albuma snimljena posle Morisonove smrti i čućete nešto što je tek jedna linija Dorsa. Ne isključivo zato što njega nema – da nema bilo koga od muzičara, opet bi bilo isto. Osećalo bi se da je nešto nepovratno izgubljeno. Reč je o jednom od najsrećnijih susreta umetnika koji rade zajedno; umetnika moćnijih od sebe dok rade u grupi. DŽon Lenon i Pol Makartni promenili su svet radeći zajedno. Posle toga snimali su dobre albume, čak odlične, ali retko bi pojedinačno napravili velike pesme. Bilo im je potrebno međusobno trenje, vrsta naročite razmenjene energije, koliko god da su bili različiti. Retkim se umetnicima posreći da pronađu kontekst i ljude za saradnju. Oštrica brijača Grejl Markus nastupe Dorsa poredi sa antičkim dramama. Koncerti su bili jedinstveni jer ni oni nisu znali šta će se sledećeg trenutka dogoditi. Neprestano su išli oštricom brijača. Ispadali, pa nastavljali, kreirajući nešto još bolje. Svirke nisu bile reproduktivne već stvaralačke. Zato autor knjige Dorsi: Pet opakih godina muzike za ceo život insistira na nastupima uživo; oni pokazuju tajnu nastajanja muzike ove grupe. Volim studijske albume, ali prirodna magija može se naslutiti jedino na koncertima, neizvesnim od početka do kraja. Ne samo zato što bi DŽim došao pijan ili drogiran, ili jedno i drugo, nego i potpuno trezan, mahnit kao stvaralac. Glavom o vrata Prva pesma s prvog albuma Break On Through nikad nije bila hit, ali je programska, predstavlja komentar imena grupe. To ime potiče od Blejka, a do njih je došlo preko Hakslija. Haksli je jednom svom eseju dao naslov The Doors of Perception i u njemu pisao o ličnim iskustvima sa halucinogenim supstancama. Sintagmu je preuzeo od Blejka. Kad bi se pročistila vrata percepije, sve bi se pred čovekom ukazalo onakvim kakvo zaista jeste – beskrajno. Ono za čim tragamo, nalazi se zapravo u nama. Ako ne možemo da pročistimo vrata percepcije, provalićemo ih. Ako ne možemo da ih provalimo nogom, provalićemo glavom. Ako ne možemo glavom, onda ćemo ih provaliti glavom prepunom opijata. Beskompromisni nastup najavljen prvencem. Alabama Song pokazuje kabaretski štimung muzike Dorsa, Morisonovu sklonost ka teatralnosti. Studirao je film i oduvek bio sklon performativnim umetnostima. Brehtovsko nasleđe do tada nije bilo prisutno u rok muzici. When The Music’s Over jeste velika pesma u nastajanju, pri svakoj živoj izvedbi. Markus primećuje da su trenuci tišine, kada svi umuknu na sceni, znali da budu najdramatičniji. Niste znali šta će se dogoditi sledećeg trenutka. Ni publika, ni muzičari. Da li će Morison da ode? Da li će muzičar upasti sa dotad neodsviranim solom? Pesma sledi pomenutu blejkovsku nit: Blejk je jedan od prvih pesnika koji su ukazali na nasilje koje čovek čini nad prirodom. Sigurno ima hitova koji nisu na nivou najboljih pesama, jednostavnijih kompozicija pisanih da bi bili hitovi. Ali u opusu Dorsa ima mnogo više velikih pesama. The End je svakako među najvećim! Obeležila je epohu. Kopolina Apokalipsa, počinje i završava se Dorsima. Kao da je film od tri sata reditelj snimio inspirisan tom pesmom. Koliko god bilo veliko ovo ostvarenje, probajte da ga zamislite bez nje... Poslednja žurka Grejl Markus sklon je demitologizaciji i deluje lekovito – završava Paunović. Čim nešto pretvorite u mit, to prestaje da deluje kao stvaran događaj iz prošlosti, ostaje priča izvan stvarnosti. Zato priču o šezdesetim želi da vrati u one okvire u kojima se odigravala: stvarni ljudi i pravi umetnici. Nastojali su da ostvare nešto što pre njih nije pokušano u dvadesetom veku. Bez sumnje, ne treba prenebregnuti banalne aspekte tog doba. Nije slučajno što se sa šezdesetim okončao san o boljem svetu. Šezdesete su bile poslednja dekada sa takvom verom, simbolički okončana 1969. godinom i Vudstokom kao eksplozijom koja je trebalo da bude potvrda tog duha, a bila je implozija i pokazala da pravog puta u budućnost na talasu te energije jednostavno nema. Labudova pesma cele generacije. Tako veliki događaj ne samo da nije iskorišćen da pokaže snagu i veličinu, već ga je generacija iskoristila kao priliku za poslednju žurku, gde će otplakati za mladošću. Iz cvetnih košulja, uskočiće u odela sa kravatama. Dobili su svet na dlanu, malo su se poigrali, nisu ga zadržali. Kraj. Priredio: Mića VujičićMarkusov voz Grejl Markus je američki pisac, muzički novinar i ekspert za američku pop-rok kulturu. Nekadašnji je kritičar i kolumnista kultnih magazina poput Rolling Stone, Creem, The Village Voice i Artforum. Poznat je po jedinstvenom, esejističkom stilu i osobenom pristupu rok muzici, koju sagledava u širem kulturološkom kontekstu. Napisao je knjige posvećene rokenrolu (Istorija rokenrola u 10 pesama) i njegovim najzvučnijim predstavnicima, kao što su Bob Dilan i Elvis Prisli (Dead Elvis). NJegov Tajanstveni voz (Mystery Train) obreo se, kao jedina knjiga posvećena američkoj muzici, na listi 100 najboljih nefikcionalnih ostvarenja magazina Time. Jedan je od urednika Nove književne istorije Amerike, koju objavljuje Univerzitet Harvard. Od 2000. godine predaje na Prinstonu, Berkliju, Minesoti, kao i u Novoj školi u NJujorku.