Arhiva

Svet bez muškaraca

Ivan Medenica | 20. septembar 2023 | 01:00
Pozorišnu produkciju u godini iza nas obeležila je, bez konkurencije, sama činjenica da se ona – normalizovala. Posle dve godine akutne pandemije virusa kovid-19 koja je iz temelja poremetila naše živote (mnoge i odnela), i dok je pozorište bilo jedna od najugroženijih ljudskih delatnosti (zbog nužnosti telesnog prisustva izvođača i gledalaca u istom prostoru kao svog estetskog preduslova), produkcija u beogradskim pozorištima se, s „recidivima“ vezanim za odložene ili otkazane projekte, zaista koliko-toliko normalizovala. I da nije bilo ovih vanrednih okolnosti koje su poremetile mnoge planove, teško bi u ponudi našeg teatra bilo naći viši stepen repertoarske, umetničke, tematske i ideološke konzistentnosti. Upravo zbog toga čudi što je u produkciji beogradskih pozorišta u 2022. godini, ipak, ubedljivo dominirala jedna tematska linija: manje ili više nesrećne sudbine žena, a koje su se protiv njih obično borile, ali bez mnogo uspeha (od pet navedenih predstava s liste, u tri od njih je to glavna tema, a u druge dve jedna od najvažnijih). To ide na čast našem pozorištu, jer je jedna od retkih institucija/delatnosti u srpskom društvu koje su se suočile s jednim od njegovih najvećih i sve vidljivijih problema – nasiljem i diskriminacijom nad ženama (hrabre mlade glumice su, i izvan pozorišta, bile one koje su ovu temu javno otvorile). U umetničkom, pa i u produkcijskom pogledu izdvojili su se sasvim različiti pristupi, a što dokazuje i ova lista. Na jednom kraju se nalazi poduhvat sezone, petosatni „monstr projekat“ jednog institucionalnog pozorišta (BDP-a) i jednog od najvećih nemačkih i svetskih reditelja, Nemca Franka Kastorfa. On je, bez imalo spuštanja letvice očekivanja i od sebe i od saradnika (jer, je l’, radi u Beogradu a ne u Berlinu), sasvim u svom stilu, prožimanjem teatarske i filmske poetike, stvorio veoma radikalnu, nadahnutu i duhovitu dekonstrukciju Danteove Božanstvene komedije, a u koju su inkorporirane građa iz Golmanovog straha od penala Petera Handkea i drugih književnih tekstova. Tim neuzmicanjem od svojih standarda on je uspeo da maksimalno motiviše sve glumce iz ansambla, te su oni, možda i ne razumejući uvek najbolje šta igraju (to zaključujemo iz njihovih vlastitih komentara „izvan lika“), postigli neverovatan rezultat, stalno oscilirajući između različitih izvođačkih modusa. Na drugom kraju se nalazi u svakom pogledu drugačija predstava, Smrt i devojka: kamerna, u osnovi realistička (s diskretnim i promišljenim rediteljskim odmacima od ovog stila), vrhunskom dramskom glumom i u nezavisnoj produkciji. Ona je značajna i zbog toga što pokazuje da najviši umetnički dometi i komercijalni efekat ne moraju da se isključuju, te tako propagira jedan novi, plodonosni oblik produkcije. I na kraju moram da iznesem jednu napomenu. Pošto nemam, nažalost, mnogo prilika da pratim produkciju izvan Beograda, smatrao sam da je korektnije, objektivnije, da se ograničim na beogradsku prilikom ovog izbora. U suprotnom bi se na spisku našla i predstava Mefisto po romanu Klausa Mana, u režiji Harisa Pašovića i produkciji Srpskog narodnog pozorišta, a pre svega zbog svoje centralne teme, odnosa pozorišta i nacizma koji, u novom obliku, diže glavu širom sveta. Takođe, da nije koprodukcija festivala Bitef čiji sam umetnički direktor, na ovoj listi bi se verovatno našao i autorski projekat Maje Pelević i Olge Dimitrijević Svet bez žena, o položaju žena u našem pozorištu. Poslednje, ali ne i najmanje bitno: mnogo toga lepog sam čuo i pročitao o autorskom projektu Deca Irine Popović Dragović u Narodnom pozorištu, a po istoimenom romanu Milene Marković, ali je nisam gledao. Ivan MedenicaTOP LISTA Dante Aligijeri, Božanstvena komedija, režija Frank Kastorf, Beogradsko dramsko pozorište Arijel Dorfman, Smrt i devojka, režija Nikola LJuca, nezavisna produkcija u Bitef teatru Đorđe Kostić, Uspavanka za Aleksiju Rajčić, režija Jug Đorđević, Narodno pozorište Slobodan Obradović, Yankee Rose, režija Miloš Lolić, Beogradsko dramsko pozorište Maja Jasur Arad, Amsterdam, režija Iva Milošević, Atelje 212