Arhiva

Šestoro najboljih

Priredio: Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Šestoro najboljih
Kakva je uloga književnih nagrada u doba Amazona? Pre pedeset godina, pošto je nagrađen za roman Peščanik, Danilo Kiš u tradicionalnom razgovoru s dobitnikom postavlja pitanje, koje, po njegovom mišljenju, progoni svakog pisca, pitanje što ga je Krleža formulisao ovako: Što predstavlja jedna osamljena knjiga na ovom svijetu danas, pa bila ona doista vrijedna da bude objavljena? Kiš odgovara, zajedno s njim: Manje od jedne osamljene kapljičice u Amazoni. „Naravno, jedna književna nagrada, s ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija. Jer, uveren sam, Gutenbergova se galaksija nad našim nebom polako gasi, skoro vidljiva golim okom na zvezdanom nebu, a da se do nas njeno zračenje još nije čestito ni probilo. Na današnjem vašaru evropskog književnog tržišta knjige se, nažalost, još mogu najlakše valorizovati upravo nagradama, i tako izdvojiti iz bezimene mase goleme književne produkcije, a da se pritom često zaboravlja na sudbine drugih knjiga, hiljade drugih knjiga, isto toliko dobrih (ili isto toliko loših, svejedno), kao i te nagrađene. Stoga je danas, pogotovo u nas, zbog te ravnodušnosti koju nosi mehanizam tržišta i indiferentnosti, pisati knjige stvar dostojna poštovanja i divljenja, utoliko pre što se danas u nas pišu dobre knjige, što na ovom jeziku imate čitavo bogatstvo prozne produkcije i žanrovske iznijansiranosti.“ Podsećajući iznova na te Kišove reči, izgovorene pre pola veka, donosimo vest da su članovi NIN-ovog žirija kritike za najbolji roman godine – Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović i Teofil Pančić (predsednik) – odlučili da u najuži izbor odaberu sledeće naslove: Danica Vukićević: UNUTRAŠNJE MORE (Nojzac) Milan Tripković: KLUB ISTINSKIH STVARALACA (Fabrika knjiga) Goran Petrović: PAPIR SA VODENIM ZNAKOM (Laguna) Mirjana Drljević: NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO (Booka) Uglješa Šajtinac: KOLJKA I SAŠENJKA (Arhipelag) Marijana Čanak: KLARA, KLARISA (Bulevar books) Književnik Goran Petrović dobio je NIN-ovu nagradu 2000. za roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“, Uglješa Šajtinac našao se u najužem izboru 2011. s knjigom Sasvim skromni darovi. Milan Tripković ulazi u konkurenciju sa svojim drugim objavljenim romanom, a Danica Vukićević, Mirjana Drljević i Marijana Čanak s romanima-prvencima. Uslove konkursa tokom prošle godine ispunilo je 177 naslova. Žiri će ime dobitnika ili dobitnice 69. NIN-ove nagrade saopštiti u ponedeljak, 23. januara, oko podneva. Objavljujemo kratke razgovore s finalistima i odlomak iz romana Gorana Petrovića. Priredio: Mića VujičićDanica Vukićević: UNUTRAŠNJE MORE Opasne veze dana i romana Svaka od dve stotine stranica romana Danice Vukićević Unutrašnje more, koju je objavila izdavačka kuća Nojzac, sadrži šest, sedam kratkih proznih zapisa, razdvojenih naslovima, o književnosti, književnim pravcima, piscima, sujetama, egu, ambiciji, karijeristima, veri, odnosu istok – zapad, strahu od nepoznatog, strahu od drugog, mizoginiji, nasilju, talentu, klasama, politici, feminizmu. O narkomanima: „Zapaža: Narkomani su nekada bili gospoda...“ Temelj za priče o krizi, nesigurnosti, ili opis susreta s Erikom DŽong – predstavljaju naratorkina sećanja na oca i majku, te likovi što se pojavljuju u jednakim intervalima: sestra, ćerka, Nebojša, Tišma. Slike izranjaju iz prošlosti, dok naratorka duboko zaranja u svakodnevicu, bilo da opisuje „tramvajske kao krljušt bleskave izlizane šine“ u Nemanjinoj ulici, bilo da hvata trenutke razgovora među prijateljima tokom kojih dolazi do iznenadnih promena u odnosima – zagonetnih preobražaja ličnosti. S poetičkim stavom da je „ideje“ jednako moguće tretirati kao likove. Pamtite li trenutak u kome ste počeli da pišete knjigu Unutrašnje more? Da li ste počeli od prvog fragmenta? Patetika: „Tolika grubost da prerasta u patetiku.“ Pamtim to inicijalno osećanje, pamtim i sam trenutak, i taj prvi fragment. Iskustvo s pisanjem ove knjige zaista je posebno i puno je radosti. Sadržaj se uvećavao i uvećavao, sve je dolazilo kao da menjam partnere na podijumu i igram, igram... s podjednakim ushićenjem i svežinom. Pisanje u fragmentima pomalo podseća na celinu pod naslovom U kuhinji: u gaćama s naočarima za sunce: „Sekao je paradajz – satarom.“ Čini se da naratorka satarom pravi inventar svog života, imajući potrebu da u podjednakim vremenskim razmacima „potvrdi romanesknost“ sopstvene priče. Na nekoliko mesta naratorka pravi paralele u vezi sa strukturom dana i strukturom romana. Roman kao imitacija života ili život kao imitacija romana? Prizor kako ona satarom pravi mikropoglavlja odgovarao bi tom delovanju: usitnjavanju i potom spajanju, s neizvesnim ishodom, s nedovoljnošću i obiljem koje pobeđuje. Svi ti glasovi-figure, sve te situacije-radnje imaju vibraciju od zamaha ptičjih krila do pneumatskog čekića. U kakvom odnosu stoji fragmentarna forma prema aktuelnim društvenim mrežama? Ili našim životima uopšte... Fragmentarnost je aksiomatska, kao i to da se sastojimo od čestica, od atoma, što nas ne čini manje celovitima, onima koji proizvode smisao... Opšte je mesto da se pažnja i usredsređenost ne slažu s akutnim stilom života naivno nazvanim brzi. Ranije, u davna vremena, ljudi su pisali i čitali uz sunčevu svetlost ili uz sveću; pasije, oratorijumi, grandiozna dela nastajala su, iz naše perspektive, u nemogućim uslovima. Ko ih je privijao na srce, ko je čitao te tvorevine? Kako da nađemo to što je neko za nas stvorio? U reklami, u algoritmu... U bukvalnosti zakačenog/ponuđenog ili preko intuicije i samosvesti... Zar nam iko brani da namesto provizornog idemo po svoje/stvarno iskustvo? Biografija Danica Vukićević (Valjevo, 1959) objavila je knjige poezije Kao hotel na vetru (1992), Kada sam čula glasove (1995), Šamanka (2001), Luk i strela (2006), Prelazak u jednu drugu vrstu (2007), Visoki fabrički dimnjaci (2012), Svetlucavost i milost (2013), Dok je sunca i meseca (2015), Ja, Klaudija (2018). Autorka je knjiga kratke proze Na plažama (1998), Život je gorila (2000), te zbirke pripovedaka Majka obrnutih stvari (2017). Dobitnica nagrada „ProFemina“, „Biljana Jovanović“ i „Milica Stojadinović Srpkinja“. Bavi se književnom kritikom i esejistikom. Milan Tripković, KLUB ISTINSKIH STVARALACA Budi dileja i odmah si član Svet javašluka, protekcije i poremećenih kriterijuma naizgled nudi pogodnosti samo za one ispotprosečne i ropski podobne, ali ostavlja prostora tankoj margini pravde i daje malu šansu hepienda – piše Vladislava Gordić Petković, književna kritičarka dnevnika i portala Nova, o romanu Milana Tripkovića Klub istinskih stvaralaca, objavljenog u izdavačkoj kući Fabrika knjiga. „U istovremeno uverljivom i bajkoliko-sentimentalnom spletu satire, studije naravi i roudmuvija, Tripković spaja tajnu policiju i javne polemike, i objašnjava koliko su i groteskna i logična mimoilaženja malih mogućnosti književnih megalomana i gigantskog nehaja sveta u kom ti navodno istinski stvaraoci žive nezasluženo ugodno. Krimić, bajka, satira, roud priča – tako su sve u javnosti čitaoci i kritičari nazivali vaš roman. Šta vi kažete? Kažem da je sigurno tako, jer su to o romanu rekli ljudi koji jako dobro znaju šta pričaju. Mnogo bolje od mene. Ja bih samo mogao da dodam da mi se čini da je i studija karaktera, komedija zabune, ima tu malo i onog što se na filmu zove slepstik, ali da ne bismo dalje komplikovali stvar, možda je bolje da zaključimo da je to jedno žanrovski šareno štivo. Dobra okolnost je to što se velika većina čitalaca time uopšte neće baviti. Jednima će Klub biti prosto bezveze, a drugima će biti sjajan – uzbudljiva i duhovita priča koju su pročitali s lakoćom i uživanjem. Nadam se da će ovih drugih biti više. Kakvu osobinu treba da ima jedan zamišljeni budući član „Kluba istinskih stvaralaca“? Svaki budući član „Kluba istinskih stvaralaca“, mora pre svega da bude dileja. Egomanijak koji sebe i svoju umetnost toliko ozbiljno doživljava da nam ne preostaje ništa drugo nego da mu se smejemo. On konstantno kreira i živi u toj paralelnoj stvarnosti, gde je naravno našao neke srodne duše – i njima je dobro. Međusobno se hrabre i podržavaju. Takođe, mora da bude arogantan do te mere da nije u stanju da komunicira sa „običnim“ svetom, nego se s prezirom odnosi prema onima za koje smatra da su neuki i intelektualno inferiorni. I da! Nikako ne sme da bude duhovit, jer humor je za njega previše prizemna, banalna stvar, ali zato, gotovo po pravilu, mora biti jako rodoljubiv i ponosan na svoje slavno poreklo. Doduše, ipak ne toliko kao na svoju književnost. Pred književnikom stoje veliki izazovi kada u obe ruke uzme „najsočnije“ delove stvarnosti u kojoj živimo. Danas je najveći izazov za svakog pisca, pre svega, da zadrži pažnju čitaoca duže od prvih sedam rečenica. Onim autorima koji pišu tzv. stvarnosnu prozu to je još teže jer je ljudima muka od svega. Toliko su nakljukani tom zbiljom da su prosto ošamućeni. Da, dosta puta smo čuli od poznatih satiričara i humorista da je naša stvarnost postala toliko bizarna da ju je gotovo nemoguće parodirati. To je sigurno tako, jer sam ja zaista na nekoliko mesta u tekstu odustao od nekih stvarnih situacija i dijaloga plašeći se da će čitaocima delovati neuverljivo. Ipak, meni se čini da je naš najveći problem to što ta stvarnost koju živimo nije naročito lepa, pa se ljudi, prirodno i donekle opravdano, od nje distanciraju. Biramo mahom da budemo pasivni posmatrači sopstvenih života, lišeni i ambicije i snage da aktivno učestvujemo u njima. Biografija Milan Tripković (Beograd, 1977) završio je studije na Katedri za srpsku i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Jedan je od osnivača knjižare Bulevar books. NJegov prvi roman U dalekom svetu običnih ljudi objavljen je 2018. godine. Goran Petrović, PAPIR SA VODENIM ZNAKOM Sto Naposletku, onako kako nije mario za svetiljku ili vrstu pera – ni o stajaćem stolu za pisanje, starom i isluženom, nije vodio računa... Šta će mu nov?! Zar da se jedan na drugog navikavaju godinama, sve dok se drvo ne izliže prema desnoj podlaktici koju na njega, dok piše, mora svaki čas da spušta, svakodnevno polaže kao na panj nevidljivog krvnika. Uvek nove stolove imaju oni pisci koji za njima retko stoje, izbegavaju da ispruženu ruku drže na njemu duže, ko će ga znati ko je dželat koji sekiru podiže... A kada uz telo ručicu i ne spuštaju već uporno pišu, oni su mrtvi-hladni, ne znoje se, sa čela im ne curi, suva su oka, ne puštaju suze, znaju da je već sve namireno, dogovoreno, seku se nekog drugog ruke... Čije? Nije važno, bitno je da nisu njihove... I da oni kao hrabri mogu da se predstave. Taman posla da ti pisci novi sto upropaste kakvim pićem koje se iz boce slučajno prolije... Ili da ga umaste... To je za stolove po lučkim krčmama od koristi za bančenje i kockanje, a moguće je i da se za još nešto sramotno upotrebe, ako je devojka nevina i da se zloupotrebe... NJihovi stolovi služe umetnosti koja nastaje, koja će im omogućiti da u istim onim lučkim krčmama, ako im se prohte, povremeno banče, kockaju se i da devojačku naivnu veru u pisce iskoriste. On se pak nije libio i da hleb seče na istom stolu za kojim i piše, pa šta ako mu se nož i omakne, šta ima veze hoće li u drvo da ga ureže... Ili će svoje meso da zareže, do koske. Smatrao je da hleb i rukopis u osnovi istom služe, prvim se toli trbuh, a drugim siti ljudski duh. Jedno bez drugog ne biva, ne opstaje. Nije se libio ni da na sto spusti čašu mokre stope, pa je ploča „pamtila“ svako njegovo pijanstvo... A četiri nogara su bogme „pamtila“ i da je uz njih jedanput pao, pa ih je gotovo trešten, kao najmilije svoje zagrlio i ljubio, da bi se uz njih sklupčao, zaspao... Izjutra je bio toliko mamuran – teško bi sam stao na noge da se za nogare stola nije pridržavao. Nije se libio ni da o sto udari šakom, kada mu ne ide onako kako je zamislio... A stari stajaći sto je sve to trpeo, možda zato što je osećao da se ni njegov vlasnik nije štedeo. Nimalo. Biće da je njega, pisca – sve to mnogo više bolelo. Odlomak iz romana (izdavač: Laguna) Biografija Goran Petrović (Kraljevo, 1961) objavio je knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), knjigu izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003), dramski tekst Skela (2004), zbirku pripovedaka Razlike (2006), knjigu zapisa Pretraživač (2007), novelu Ispod tavanice koja se ljuspa (2010), knjigu izabranih priča Porodične storije, dramski tekst Matica (2011), knjigu izabranih priča Unutrašnje dvorište (2018), romane Papir sa vodenim znakom i Ikonostas sveg poznatog sveta. Petrovićeve knjige objavljene su u preko sto trideset izdanja, od čega šezdeset izdanja u prevodu na francuski, ruski, španski, nemački, italijanski, bugarski, slovenački, poljski, ukrajinski, makedonski, engleski, holandski, arapski i persijski/farsi jezik. Osim na navedene jezike, pojedinačne priče objavljene su i u prevodu na mađarski, slovački, češki, beloruski i grčki jezik. Roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (NIN-ova nagrada 2000) objavljen je u pedeset tri izdanja, od čega gotovo polovina izdanja u prevodu na francuski, ruski, španski, nemački, italijanski, bugarski, slovenački, poljski, ukrajinski, makedonski, engleski, i holandski jezik. Mirjana Drljević, NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO Arhitektura odrastanja u vojnom bloku Moj roman jeste, između ostalog, i detektivski roman. Inspektorka traga za nestalim, najverovatnije otetim devojkama. Postoji, međutim, još jedan plan romana koji je izronio iz žanrovske uslovnosti samo da bi je odmah potom prenebregao – ono što se događa danas samo je posledica niza događaja iz prošlosti. Tako se otvara prostor za prisećanja koja razlamaju vreme u romanu, pojavljuju se usred radnje i presecaju je, izlazeći pritom iz žanrovske matrice – rekla nam je Mirjana Drljević o svom romanu Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo, objavljenom u izdavačkoj kući Booka, kada smo je upitali o njenom odnosu prema žanru. „Iz ugla žanra ti skokovi u prošlost, to jest curenje prošlosti u sadašnjost deluju kao digresija, ne povezuju se odmah sa `glavnim` tokom priče. To su mesta gde roman beži iz žanra baveći se doživljajem nestalog sveta u kome sam odrasla, kao i njegovim ideološkim kontekstom. Upravo ta ravan priče krije idejnu potku romana i zato je ona ne samo organski deo teksta već samo njegovo srce.“ Očigledno nije reč o romanu čiste detekcije? Nikada neću napisati roman čiste detekcije jer on podrazumeva nadmudrivanje sa čitaocem. Pomisao na čitaoca za mene je u procesu pisanja nepodnošljiva. Dok pišem, razgovaram sa sobom i sa korpusom književnosti sa kojim sam upoznata, bez bavljenja čitalačkom recepcijom, jer pisanje doživljavam kao veoma intiman čin. Zato sam vrlo brzo odustala od toga da napišem pravi „whodunit“ – lako je pogoditi ko je otmičar, a ono što vam roman otkriva jeste odgovor na pitanje zašto. Ko su junaci? Oni su deca i unuke vojnih lica i njihovih supruga iz jednog novobeogradskog bloka. Ta vizura – kako se bliža istorija prelama kroz sudbine ljudi koji su odrasli u vojnom bloku, svojevrsnoj Jugoslaviji u malom, omogućila mi je da pronađem svoj prozni glas. Tu je i inspektorka Lepa, ona je autsajderka, i kao i svaki stranac bolje vidi i razume zakone sveta u koji dolazi da bi otkrila tajnu nestalih devojčica. Ona mi je važna, osećala sam da svim detektivskim romanima koje sam pročitala dugujem da barem probam da umesto puke replike na sve čuvene detektive, stvorim pravi književni lik koji postoji i izvan funkcije u priči. Svi glavni likovi su žene, priča se prirodno tako razvijala, i mislim da naša književnost zaslužuje dobre ženske likove koji nisu u funkciji muških likova, niti patnice patrijarhata. One žive svoje ženske živote kako najbolje umeju. Arhitektura, prostor u romanu – još jedan je važan lik. Arhitektura jedne epohe vam govori sve o tadašnjim vrednostima i pogledu na svet.  Šta se krije iza naslova? Olga Fjodorovna Bergoljc? Naslov je parafraza Olginog stiha „Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno.“ Taj stih stoji na spomen ploči na groblju Piskarevski, gde počivaju civilne i vojne žrtve opsade i bitke za Lenjingrad. Isti stih nalazi se pored večne vatre na Groblju oslobodilaca Beograda. On je obećanje da oni koji su poginuli boreći se protiv fašizma neće biti zaboravljeni. On nam takođe kaže da je postojala unisonost kolektivnog sećanja. Naslov mog romana govori o tome da smo zaboravili ne samo njih, već ni ne znamo šta i koga treba da pamtimo – ko su zlikovci, a ko heroji naše bliske prošlosti i kakvo obećanje bi sada trebalo dati i kome. Biografija Mirjana Drljević (Beograd, 1971) autorka je drame San o Svetom Petru Cetinjskom, igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame Suncokreti izvođene u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu. Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo njen je debitantski roman, nagrađen u rukopisu na prvom konkursu izdavačke kuće Booka i OTP banke za najbolji neobjavljeni roman. Dobila je i prvu nagradu za pripovetku na regionalnom konkursu časopisa Ulaznica za 2022. godinu.Uglješa Šajtinac, KOLJKA I SAŠENJKA Puškin po starom kalendaru Roman Uglješe Šajtinca Koljka i Sašenjka, objavljen u izdavačkoj kući Arhipelag, neobična je i nesvakidašnja knjiga što pripoveda o savremenoj banatskoj svakodnevici u kojoj se u svesti dvoje junaka neprestano ukazuju dve privilegovane figure. Jedna je iz intimnog okruženja, to je nedavno preminuli rođak Koljka, iza koga su ostale stvari i uspomene. Drugo je Sašenjka, u kome čitaoci odmah prepoznaju velikog ruskog pisca Aleksandra Puškina. Iako odsutni iz stvarnosti, i Koljka i Sašenjka su deo razgovora, ličnih i čitalačkih iskustava, oni prema kojima se meri svakodnevni život. Priča počinje seckanjem i lepljenjem kalendara. Kako se otvorio rukopis romana Koljka i Sašenjka? Sve mi je otvoreno, uvek. Kod mene sve zjapi, gura se, otima, ubi promaja. Veći je problem naterati sebe da se kalendari skupe, iseku i od njihove poleđine sastavi papir koji može da posluži za pisanje. To sam video, nisam sam smislio. Hteo sam roman o Puškinu, nekakvu burlesku sa tužnim tonovima. Život se pobrinuo da još jednom potvrdi da burleske sa tužnim tonovima veće od njega samog nema. Natezali smo se jer život voli lice svake stranice kalendara. Brojke, kvadrate, crvena slova. A ja volim prazne. I cela suština je u tome nadigrati ga i od bele, prazne stranice, napraviti mapu kosmosa. Onda mu je daš i pitaš ga da li vidi sebe i tražiš da prstom pokaže to mesto. Ako ne prizna da je to isto ali ipak manje dosadno od njegovih brojeva i šupljih kvadrata – ne potresaš se. Život radi svoje, a tebi se „otvaraju rukopisi“. Glavni junak na početku unosi u stan literaturu o Puškinu. „Ćaskati s polumrtvim stricem i popravljati jastuk tužno..“ Citat je iz Onjegina. Stanje koje pravda svaku dalju akciju. Literatura o Puškinu je obavezna. Tu je da shvatiš da posle Tinjanova, Novikova i Veresajeva nemaš nikakve šanse. Jedino da se Sašenjka sam pojavi. I došao je. LJudi svakakve nakaze prizivaju a meni je Puškin sam došao. Ništa nisam morao da izmišljam, ni na šta nisam morao da ga teram. Govorljiv je i nezahtevan. Ko je pročitao knjigu jasno mu je da ona i ne postoji kao ono što je „pisac hteo da kaže“. Ona je o svemu pre toga. I ova proza, slično prethodnim, duboko je uronjena u našu stvarnost, u svakodnevicu, u Banat, u pandemiju, među vakcinisane, a u isti mah iz nje izmeštena, svevremena, do Ararata, Kartagine, Sibira, Halkidikija... Koliko je teško piscu da delove jedne takve „slagalice“ ima rasute na radnom stolu i na koji je način ovako sklopi? „Uranjanje u našu stvarnost“ je početna faza obrade. Ono „što si hteo“ prvo moraš dobro da natopiš u stvarnost. Da ga napiješ. Da se obeznani. Onda ga trezniš danima. Onda dođe stid od „pijanstva“. Jednom „osramoćeni“ delovi „slagalice“ beže od stvarnosti ko izlečeni zavisnici. Ne mogu više da podnesu ni „zadah“ iste. Posle je sve lako. Završna faza obrade se dešava na „radnom stolu“ neznanih čitalaca. Biografija Uglješa Šajtinac (Zrenjanin, 1971), dramski pisac, pripovedač, romansijer. Objavio romane Čuda prirode (1993), Nada stanuje na kraju grada (2002), VOK ON! (2007), Sasvim skromni darovi (2011); romane za decu: Vetruškina ledina (2006), Čarna i Nesvet (2013), Banda neželjenih ljubimaca (2017) i Biće jednom (2020). Autor je knjiga priča Čemer (1997), Banatorijum (2014) i Žena iz Huareza (2017), te drama Rekviziter (1999), Pravo na Rusa (2001), Govorite li australijski? (2002), Hadersfild (2005), Banat (2007), Vetruškina ledina (2008) i Lepet mojih plućnih krila (2009). Dobitnik je Sterijine nagrade za najbolji savremeni dramski tekst, Andrićeve nagrade, Evropske nagrade za književnost, Nagrade Društva književnika Vojvodine, Vitalove nagrade za najbolju knjigu godine, te priznanja koja nose imena Bore Stankovića, Isidore Sekulić, Biljane Jovanović. Živi u Zrenjaninu.Marijana Čanak, KLARA, KLARISA Bajke su ključ za dušu priče Književnica Marijana Čanak kaže nam da njena knjiga Klara, Klarisa, objavljena u izdavačkoj kući Bulevar books, jeste roman o odnosima, o mreži rizičnih odnosa u koju je upleten centralni ženski lik: blizanački odnos, odnos prema poreklu, prema stečenim sestrama, izgubljenim prijateljstvima, ljubavnicima, bračnom partneru i materinstvu. „U pozadini svih tih odnosa suštinsko je pitanje odnosa prema sebi. Klara se udaljava od sebe ne bi li tragala za sobom, neprekidno se pitajući: kako da ostanem verna sebi, a da se pritom ne otuđim od sveta? U tom smislu roman rezonuje sa funkcijom izvornih bajki i mitova koji nam razotkrivaju zakopane delove sopstva i ukazuju na njihovo mesto u svetu.“ Književnica Julijana Adamović opisuje vaš roman kao savremenu bajku. Julijana Adamović je u pravu. Ipak, svedočimo diskreditaciji bajke i mita u savremenom društvu, pa bajku neretko izjednačavamo sa nečim što je naivno i iluzorno, a mit koristimo kao sinonim za zabludu, jer živimo u svetu neprikosnovene vladavine mentala, logike, linearnosti i jednoznačnih istina. S druge strane, bajke i mitovi obiluju simbolima, a simboli imaju dubinsko dejstvo, otključavaju priču duše koja je slojevita i višeznačna. Zato je bilo važno da kontekst romana bude mitski i da se bajkovitim elementima poigravam na način koji će im dati legitimitet stvarnosti. Čime su vam se nametnuli ovi likovi? Dva glasa, telo i spoljni svet... Lik Klare otvara pitanje o podvojenoj ličnosti, ali ne u smislu dijagnoze, nego kao opšteljudskog iskustva. U kojoj meri njena vanjština oslikava ili odudara od onoga što Klara jeste u svojoj nutrini? Klara ima nesavladivu strast za pevanjem, ali je zatičemo u životnoj zamci koja satire njen talenat. Ako ne nađe način da ga ispolji, on će je sagoreti iznutra. To je univerzalna priča o žrtvovanju individualnosti u ime socijalizacije, o prinudnom prihvatanju unapred zadatih društvenih uloga, skrivanju identiteta i izgradnji zamenskog karaktera po opšteprihvaćenom modelu. Naizgled paradoksalno, vanjski svet koji osporava Klaru, zapravo je pritiska da se ispolji. Klaus, Klarin brat blizanac, ima ulogu njenog antipoda, ali su njihove suprotnosti spojive. NJih dvoje rađaju se kroz isto telo, imaju zajedničko poreklo, odrastaju u identičnom ambijentu, zbog čega je bilo zanimljivo istražiti njihovu različitost, kao i prirodu njihovog uzajamnog odnosa. Dok Klara teži uznošenju i dominaciji, Klaus otkriva snagu u činu potpune predaje. Biraju različite staze na putu do sebe. Suočili ste ih sa nizom najbolnijih pitanja i tema o kojima se malo govori u našoj svakodnevici, ali koje nas trajno obeležavaju. Postaviti pitanje znači otvoriti vrata. Ne ka jednoumnoj istini, nego ka spektru mogućnosti. Bolno je ne živeti sebe ili biti puki posmatrač sopstvenog života. Priznavanje bola umesto njegovog negiranja ili mazohističkog užitka nužan je korak ka otrežnjenju. Ono o čemu se ćuti ima neopozivu vlast nad nama, pa je bolje otvoriti bolnu temu nego biti žrtva njenog neizgovorenog narativa. Verujem da književnost ima moć da nas izvede iz kolektivnog transa, iz iluzije, iz nametnutih ili nasleđenih obrazaca postojanja. Takav preobražaj je bolan, ali je u svojoj konačnici neprocenjiv. Biografija Marijana Čanak (Subotica, 1982) objavila je knjigu proze Ulični prodavci ulica (2002) i zbirku priča Pramatere (2019). Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Kratke priče su joj prevedene na engleski, nemački, albanski i makedonski jezik. Živi u Novom Žedniku i Novom Sadu.