Arhiva

Isprekidane crvene linije preko kojih se (ne) prelazi

Vladimir Medović | 20. septembar 2023 | 01:00
Isprekidane crvene linije preko kojih se (ne) prelazi
Intenzivirana diplomatska aktivnost, učestalost poseta evropskih i američkih diplomata Beogradu i Prištini, kao i pojačane tenzije na terenu, ukazuju da polako ulazimo u samu završnicu pregovaračkog procesa o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. Sve je to praćeno primetnom nervozom među predstavnicima vlasti na Kosovu i u Srbiji. U Beogradu i Prištini se iscrtavaju nekakve crvene linije preko kojih se navodno neće preći prilikom prihvatanja eventualnog sporazuma. Srpska vlast i najveći deo opozicije su saglasni u stavu da Srbija zaštitom svog suvereniteta na Kosovu štiti i poštuje međunarodno pravo oličeno u Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. U Srbiji je jedinstveno prihvaćen stav da Rezolucija 1244 garantuje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije na Kosovu. Međutim, problem sa Rezolucijom 1244 jeste što ona ima sličnu sudbinu kao i sabrana dela srpske ili svetske književnosti u srpskim domovima. Lepo ukoričena, ukrašavaju police i vitrine, ali se slabo čitaju. Ili ako se čita, retko se ide dalje od uvodnih odredaba u kojima se potvrđuje privrženost svih država članica UN suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona. Potvrdu suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije nalazimo i u članu 10. Rezolucije, koji ovlašćuje generalnog sekretara UN da uspostavi civilno prisustvo na Kosovu, kako bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu, „pri čemu će narod na Kosovu moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije“. Iz ovog se čini da je sve jasno i da je budućnost Kosova u SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji, uklesana u kamenu. Već u sledećem članu Rezolucije, međutim, stvar se komplikuje. Članom 11. je, naime, predviđeno da će glavne odgovornosti civilnog prisustva na Kosovu predstavljati unapređenje uspostavljanja, do konačnog rešenja, suštinske autonomije i samouprave na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea. Takođe, u istom članu navodi se da će zadatak civilnog prisustva biti olakšavanje političkog procesa čiji je „cilj definisanje budućeg statusa Kosova, uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea“. Ključne reči na koje treba ovde obratiti pažnju su „do konačnog rešenja“, „definisanja budućeg statusa Kosova“, što sugeriše da taj status tek treba da bude određen, uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea. Naravno, osnovni problem je pominjanje sporazuma iz Rambujea u kontekstu određivanja budućeg statusa Kosova. Da podsetimo, mirovna konferencija o Kosovu održana je u dvorcu Rambuje kod Pariza, u februaru 1999. godine. Na konferenciji su učestvovali predstavnici SR Jugoslavije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje predstavnika SAD, Rusije i EU. Konferencija je okončana neuspehom, jer su predstavnici SR Jugoslavije odbili da potpišu ponuđene sporazume o političkom rešenju kosovskog problema. Sporazumi iz Rambujea su predviđali međunarodno vojno prisustvo na Kosovu, suštinsku autonomiju Kosova u okviru Srbije, ali i odredbu po kojoj bi za tri godine nakon stupanja na snagu sporazuma bila sazvana međunarodna konferencija kako bi se utvrdio mehanizam za konačno rešenje za Kosovo, na osnovu volje naroda, mišljenja relevantnih vlasti, napora svake strane u sprovođenju sporazuma, kao i Helsinškog završnog akta. Kao što se vidi, poslednja odredba sporazuma sadrži za svakoga ponešto. Za kosovske Albance uzimanje u obzir volje naroda prilikom definisanja konačnog rešenja za Kosovo, a za Srbiju Helsinški završni akt. Međutim, vlasti SR Jugoslavije su odbile da potpišu sporazum, dok su ga predstavnici kosovskih Albanaca prihvatili. To je bio jedan od razloga za kasniju NATO agresiju na SR Jugoslaviju. Inkorporacijom sporazuma iz Rambujea u tekst Rezolucije 1244 ponovo smo se vratili u istu situaciju u kojoj smo bili u februaru 1999. godine, naravno ako zanemarimo bombardovanje koje se dogodilo u međuvremenu. Na taj način je Rezolucija 1244 širom otvorila vrata za različita tumačenja u pogledu definisanja konačnog statusa Kosova. Ipak, Rezolucija polazi od pretpostavke da će taj status biti određen uz pomoć civilnog prisustva na Kosovu i posredničke uloge UN. Međutim, to se nije dogodilo. Posrednička misija Specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN za Kosovo Martija Ahtisarija je doživela neuspeh 2007. godine, a privremene institucije na Kosovu su u februaru 2008. godine jednostrano proglasile nezavisnost Kosova. U takvoj situaciji, kada je Savet bezbednosti blokiran i ne može da donese odluku, države članice svaka na svoj način tumače odredbe Rezolucije 1244. Osim toga, suvereno je pravo svake države da odluči da li će priznati nastanak nove države. Tako smo došli u situaciju da je otprilike polovina članica UN priznala nezavisnost Kosova. Da se vratimo sada malo crvenim linijama. Predsednik Vučić je s tim u vezi rekao da je za Srbiju neprihvatljivo priznavanje nezavisnosti Kosova, u bilo kakvoj formi, i članstvo Kosova u UN. Zanimljivo je da je za Srbiju prihvatljiva „evropska perspektiva“ Kosova koja podrazumeva članstvo u EU i, posledično, u Savetu Evrope kao predvorju EU. To je izričito predviđeno Briselskim sporazumom iz 2013. godine. Sledi logično pitanje, zašto je za Srbiju prihvatljivo članstvo Kosova u EU i Savetu Evrope, a nije u UN? Članstvo u EU i Savetu Evrope podrazumeva priznavanje kosovske državnosti jer samo države mogu biti članice ovih organizacija. Sa druge strane, članice UN su bili i neki entiteti koji nisu države. Recimo, Ukrajina i Belorusija su bile članice UN od 1945. do 1991, mada su u to vreme bile republike u sastavu Sovjetskog Saveza. Kanada, Australija i Novi Zeland su postali članice UN 1945. godine kao britanski dominioni, a nezavisnost su stekli tek kasnije - Novi Zeland 1947, Kanada 1982. i Australija 1986. Obrnuto, neke značajne države dugo nisu bile članice UN, Švajcarska do 2002. ili Savezna Republika Nemačka i Nemačka Demokratska Republika, koje su to postale tek 1973, nakon sporazuma o normalizaciji odnosa, mada ni tada SR Nemačka nije priznavala DR Nemačku kao drugu nemačku državu. Posmatrano načelno sa stanovišta međunarodnog prava, nije jasno zašto bi Kosovo bilo više država kao članica UN, a manje kao članica Saveta Evrope i EU? Ne potcenjujući ulogu i značaj UN, treba imati u vidu da je kosovsko pitanje pre svega evropski problem i da će kao takav biti rešen u evropskim institucijama. Uostalom, zar se pregovori o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine ne vode u Briselu. Sasvim je moguće da je sve to, bar nekima ovde, od početka poznato, a mi ostali se sekiramo bez razloga. Sve to podseća na jedan stari vic u kome pitaju Lalu da li je bolje biti ćelav ili glup, našta Lala ekspresno odgovara: bolje biti glup, ne vidi se na prvi pogled! Autor je profesor Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe, Novi Sad