Arhiva

U srcu Andaluzije, a kao na Marsu

Mina Delić | 20. septembar 2023 | 01:00
U srcu Andaluzije, a kao na Marsu
Minas de Riotinto. Pisalo je na tabli. Na obroncima ovog andaluzijskog sela pruža se obris izobličenog krajolika nalik slapovima okamenjenih vodopada. Selo je obično. Nema u njemu one pompeznosti španske arhitekture. Kuće su proste, nizane u redu kao pred streljanje. Sagradila ih je ovde svojevremeno „Kompanija“, kako su je zvali meštani, a za potrebe svojih radnika. Kriza u rudarskom sektoru sredinom 80-ih godina, prouzrokovana padom cene bakra, koji se vadio iz ovih rudnika, kao i nestašicom rude gosan, iz koje su se dobijali zlato i srebro, dovela je do ideje da se osnuje Fondacija Rio Tinto. Osnovni cilj bio je stvaranje jednog tematskog parka na području koje je činilo rudarsko nasleđe ovog kraja, koji bi posredstvom turizma pomogao ne samo lokalna sela, već i celokupnu ekonomiju južne Španije. Jedan od prvih turističkih projekata bio je preuređenje zgrade stare bolnice u rudarski muzej Museo Minero. Bolnicu je 1927. izgradila britanska kompanija Rio Tinto limitid. Prepuštam se reci posetilaca i zajedno uranjamo u muzejski lavirint. Iako rudnici Rio Tinta postoje već oko pet miliona godina, uništavanje okoline počinje tek dolaskom kompanije Rio Tinto, koja uvozi moderne tehnologije eksploatacije rudnih sirovina, odnosno tip kopa „pod otvorenim nebom“. Rođenje Kompanije Rio Tinto: Dolazak kraljice Izabele Druge na tron i liberalizacija zakona omogućili su lakši ulazak privatnog kapitala u zemlju i masovnu eksploataciju bakra za potrebe električnog sektora i saobraćaja, ali i iskorišćavanje sumpora za dobijanje sumporne kiseline koja se koristila u hemijskoj industriji. Kompanija Rio Tinto stvorena je upravo zarad prisvajanja juga Španije. Kompaniju je osnovao bankarski konzorcijum u Londonu 29. marta 1873, neposredno nakon kupovine rudnika Rio Tinto. Kompanija je bila „apsolutni gazda zemlje, salaša, podzemlja, planina, vazduha, zakona, slobode“, napisala je Konća Espina u svojoj knjizi Metal mrtvih iz 1920. Ova knjiga smatra se prvim socijalnim romanom u Španiji i opisuje štrajk rudara koji se desio 1917. Kompanija je podmićivala novinare, poslanike u parlamentu, ministre i sudije. „U zoni rudnika Rio Tinta, otkako je 1873. engleska Kompanija položila svoj novac na provinciju Huelva, gradonačelnike, sudije, načelnike policije i sve zaposlene u lokalnim samoupravama u okruženju birao je direktor Kompanije“, napisao je Feliks Lunar, rudar, novinar i revolucionar, u svojoj autobiografiji. Korta Atalaja – otvorena rana: Iz muzeja organizovano odlazimo da vidimo Korta Atalaju, koja se smatra najvećim otvorenim kopom u Evropi, sa dužinom od 1.200 metara i dubinom od 350 metara. Zovu je još i „otvorena rana“. Korta Atalaja je svojevremeno bila najambiciozniji projekat kompanije Rio Tinto. Nadomak nje se nalazilo i malo selo La Atalaja, u kojem su bili smešteni rudari, ali je ono stradalo, kao i staro naselje Riotinto, prilikom proširenja rudnika. Ovaj kop je funkcionisao sve do 1992. Sada je u službi turizma. Dok posmatram jezero na dnu ovog zaboravljenog kopa, čujem kako naš vodič govori o promeni sistema, o promeni stila života. Da li je to moguće? Kaže da bi se u budućnosti proizvodi i usluge mogli dobijati u zajam. Ne bi svako imao svoja kola, već bi ih uzimao u zajam od agencije, odlazio bi u kupovinu i kasnije kola vratio. Ili ćemo promeniti naše navike, kaže, ili ćemo prihvatiti da moraju postojati „zone žrtvovanja“. Vozom kroz rudničke pejzaže: Sledeća turistička atrakcija – ferrocarril minero, rudarski voz. Kompanija Rio Tinto limitid nije gubila vreme. Izgradnja železnice započeta je već nekoliko nedelja nakon njenog osnivanja, uporedo sa početkom eksploatacije bakra. Pruga je spojila rudnike Rio Tinta sa primorskim gradom Huelvom, gde je Kompanija izgradila i prihvatni dok kako bi se sirovina mogla direktno utovarivati iz vagona u brodove. Radovi su trajali dve godine, izgrađeno je 84 kilometra železnice i oko 260 kilometara dodatnih pruga kako bi se spojile sve rudarske radionice, skladišta i rudarska naselja, čime je ova železnica postala najznačajnija na svetu između kraja 19. i prve trećine 20. veka. Pratim mapu koju sam dobila u muzeju. Stižem do stare železničke stanice odakle kreće tura. S leve strane puca pogled na one okamenjene vodopade što mi u tom trenutku više liče na raznobojne slojeve torte. Iza njih se krije, kako je stajalo na mapi, centralni deo rudnika Sero Kolorado. U dnu pejzaža uočavam nešto nalik na malu planinsku rečicu neke čudne tamne boje. Ushićena sam jer znam da je to čuvena reka Rio Tinto. Svi smo ushićeni, kao pravi turisti. Zvižduk voza opominje putnike da zauzmu svoja mesta. Krećemo. Voz škripi po starim šinama. Prolazimo pored opustošenih predela, pored starih skladišta i radionica. Oko nas olupine zarđalih vagona blešte na andaluzijskom vrelom suncu. U daljini se nazire ulaz u stare rudničke tunele uklesane u zidinu kao kakva grobnica nekog velikog vladara. Pokraj nas povređeno cvili reka Rio Tinto, u svom bednom prezrenom koritu. Kao da se nadmeće sa vozom, tom ljudskom nemani, i kako se udaljavamo od rudnika, tako reka sve više buja i divlja, njena voda penuša purpurnocrvenom penom, njeno telo se izvija kao pobesnela zmija i juri dalje, što dalje odatle. Odjednom je sve drugačije i na prvi mah nije jasno šta. Zeleno. Sve je toliko zeleno. Oslobođenu reku okružuju neverovatno zelene krošnje stasitog drveća. Prva ekološka manifestacija u svetu: „Godina pucnjave“ smatra se prvom ekološkom manifestacijom u španskoj istoriji, ali i u svetu. Tog dana, 4. februara 1888. na hiljade rudara i zemljoradnika iz dvadesetak susednih sela, okupljenih oko Lige protivnika dima, ujedinilo se u zajedničkom štrajku protiv kompanije Rio Tinto limitid. Narod se okupio ispred zgrade opštine Minas de Riotinto u nadi da će pregovarati o rešenju svojih problema. Glavni povod ovog protesta bio je spaljivanje tona minerala na otvorenom, kako bi se došlo do čistog bakra. Ovaj proces je trajao neprestano od šest do dvanaest meseci godišnje i proizvodio je ogromnu količinu gustog dima prepunog sumpora, popularno zvanog „ćebe“, koji je zbog štetnosti po ljudsko zdravlje i okolinu bio značajan ekološki problem s kraja 19. veka. Manifestacija je bila mirna, njoj su prisustvovale čitave porodice, radnici sa svojim ženama i malom decom, kao i stariji meštani. Uprkos tome, u selu su se okupile jake snage žandarmerije i vojska Kraljevine Španije. U prvom trenutku nije bilo jasno odakle je pucano, niti ko je izdao naredbu. Nastala je opšta pometnja u uskim seoskim ulicama i nakon što se trg konačno raščistio, na njemu je ostalo da leži mnoštvo nepomičnih tela. Bilo je i teško povređenih, ali su se oni sakrili u svoje kuće. Niko se nije usudio da ode u bolnicu. Zvaničan broj stradalih bio je 15, pa 13, pa 14. Brojke su se u civilnom registru opštine Riotinto menjale. Dokazi su nestali, zajedno sa oko 100-200 leševa koji su, priča se, bačeni u dubine rudnika. Država je stala na stranu Kompanije. Rođenje reke Rio Tinto: Na tri i po kilometra od rudarskog naselja Nerva, vijugavim putem kroz brda, stižem do table na kojoj piše „Nacimiento de Rio Tinto“ – rođenje Rio Tinta. Ova reka nije imala šanse. Na njenom samom izvorištu nalazi se halapljivi rudnik. Uranjam svoju ruku u nju. Ruka postaje crvena i gubi se u žutom sumpornom mulju. Ne mogu se oteti jezivom utisku da klečim pred velikom lokvom krvi. Ne zna se tačno koliki stepen zagađenja reke Rio Tinto dolazi od aktivnosti u rudniku, a koliki potiče od prirode geološkog okruženja u kojem reka izvire. U ovoj reci toliko kiseloj skoro da nema kiseonika i u njoj ne žive ni životinje ni biljke. NJene vode prepune su rastvorenih teških metala. Negde 90-ih godina počinje da se analizira. Uprkos tome što je do tada smatrana potpuno sterilnom i mrtvom, u njoj je pronađeno mnoštvo mikroorganizama. Više od 1.100 vrsta gljivica, na stotine algi, protozoa i neke vrste bakterija uspele su da opstanu u ovim ekstremnim uslovima. Neke bakterije vrše oksidaciju različitih minerala prilikom čega se povećava kiselost reke. Kiselost se meša sa kalijumom i stvara se novi mineral jarosit. Jarosit je mineral malo poznat na našoj planeti, ali je nedavno pronađen na – Marsu! Ako je jarosit u reci Rio Tinto nastao kao produkt bakterijske aktivnosti, moguće je da se upravo to dešava i na Marsu. Naučnici se pitaju da li je jarosit na Marsu organske prirode. NASA i Španski centar astrobiologije od 2000. tragaju u oba ova tipa tla za mogućnostima života na Marsu. Kažu da bi legendarna „mrtva reka“ Rio Tinto mogla biti ključ za otkrivanje izvora nastanka života na planeti Zemlji. Deca - jeftina radna snaga u rudniku: Sledeća u nizu vrsnih turističkih atrakcija ovog područja jeste „Gvozdeni kamen“, otvoreni rudarski kop u kojem su se, za vreme vladavine Kompanije, vadili minerali pirit za ekstrakciju sumpora i kalkopirit za ekstrakciju bakra. Dubine je 85 metara, od čega se 35 metara nalazi pod vodom. U dubinama ovog kopa izvire reka Rio Tinto. Do kopa sa crvenim jezerom stiže se kroz jedan stari rudarski tunel. Koračam tiho sa ostalim posetiocima. Svuda oko nas odzvanja kloparanje čekića, kao da rudari upravo u ovom trenutku rade. To su snimljeni zvuci koji dolaze sa razglasa. Iz bočnih hodnika vire tužna lica rudara, iscrtana na nekom kartonu. Ispred njih rešetke – nisam sigurna da li kako posetioci ne bi mogli onamo da se kreću ili kako ta lica odatle nikad ne bi mogla da pobegnu. Godine 1873. od prvih 1.100 radnika, koje su novi vlasnici rudnika zaposlili, jednu trećinu činila su deca, a 47 njih su bili mlađi od 10 godina. Dugogodišnji rad u surovim uslovima u rudniku, udisanje prašine od silicijum i sumpor-dioksida, razne epidemije, nesrećne slučajeve i štrajkove preživljavali su oni koji su imali sreće. S obzirom na ogroman broj dece u rudnicima i njihovo iskorišćavanje, jedan od prvih socijalnih zahteva bio je upravo ispravljanje ove nepravde. Stoga je 1900. donet zakon kojim se definiše starost od 14 godina kao minimalna za primanje u radni odnos. Ipak, on u rudnicima Rio Tinta nije implementiran sve do 1924. Još jedan od bolnih događaja koje pamti istorija ovoga kraja i cele Španije, bio je štrajk koji je počeo aprila 1920. i trajao skoro godinu dana. Kako su se za to vreme uslovi života u rudarskim selima pogoršali i glad postala nepodnošljiva, porodice su bile primorane da pošalju svoju decu daleko odatle. Bio je to najveći egzodus dece u španskoj istoriji. Između tri i pet hiljada dece uzrasta oko osam i devet godina ukrcavano je u voz i odvođeno u glavni grad Madrid, gde su ih primile španske radničke porodice. Lep vidik – život britanske gospode: Vraćam se u selo Minas de Riotinto. Ono je podeljeno po četvrtima. Ima nekoliko radničkih i jedan gospodski. Lep vidik, tako su je nazvali. Ulazim u predeo lepih kuća viktorijanskog stila, zidovima je odvojen od ostatka sela. Ovde se danas nalaze luksuzni apartmani za zahtevniju klijentelu. U jednoj od kuća, današnjem muzeju, očuvani su svi detalji tadašnjeg života britanske gospode. Dolazak britanske kompanije doveo je do „kulturnog šoka“ između dva društva koja su bila prisiljena da žive jedno pored drugog – britanski direktori i šefovi i njihove gospodske porodice i, s druge strane, španska radnička klasa. Razlike u mentalitetu, religiji, običajima i kulturi učinili su nemogućim jednakost među njima i odredili su odvajanje ove dve zajednice. Penjem se na sprat stare viktorijanske kuće. Ulazim u nekadašnju kancelariju šefova kompanije Rio Tinto limitid. Na zidu su portreti svih nekadašnjih direktora. Ugledah portret ispod kojeg piše - Valter J. Brauning, generalni direktor kompanije Rio Tinto limitid (1907-1927). Brauning je vladao rudnicima Rio Tinta gvozdenom rukom dvadeset godina i uživao je skoro apsolutnu moć. NJegov uticaj na politiku u celokupnoj provinciji bio je toliko neograničen da je ona pretvorena u pravu britansku koloniju, i kao da nije bila deo španske nacionalne teritorije. „Nikad nijedna kapitalistička kompanija nije imala tako lojalnog slugu kao što je mister Brauning i teško da bi takvog još jednom mogli da nađu… Mister Brauning je bio oličenje Kompanije: njene represivne tvrdoće, njenih interesa, njenog nerazumevanja, razloga za štrajk“, ovekovečeno je u knjizi Metal mrtvih. Alto de la Mesa – radnička četvrt: Na drugom kraju sela uzdiže se Alto de la Mesa. Jedna je od nekoliko četvrti koje su služile kao smeštaj za rudare. Bez vode i kanalizacije, kuće su brzinski sklepane 1878. Vrelina dana obasjala je mahom bele skromne kuće. Ulice su puste. Neka žena šeta svoje pse. Jedno dete vozi bicikl i nestaje iza ćoška. Geograf Saul Narbona Markez u svojoj zabelešci o naselju Minas de Riotinto kaže: „Teško je zamisliti kako bi se razvijalo selo Minas de Riotinto da nije bilo rudarskih aktivnosti. Svakako se ne bi zvalo Minas (rudnici)… a možda ni Riotinto. Bilo bi to jedno sasvim obično andaluzijsko selo, kao i mnoga druga, posvećeno zemljoradnji i stočarstvu.“ Dvadeseti vek je označio nestajanje originalnog naselja Riotinta pod nezadrživim širenjem otvorenih rudničkih kopova. Ovo selo je ranije bilo sačinjeno od pojedinačnih kuća različitog arhitektonskog stila, koji je nosio vizuelni pečat jednog tradicionalnog andaluzijskog sela. Pod otvorenim nebom: Idem putem koji vodi ka postrojenjima aktivnog dela rudnika. Kažu da će ovaj put nestati jer se planira proširenje rudarskih aktivnosti i spajanje dva postojeća kopa. Paralisano stojim na vidikovcu Minas de Riotinto. Preda mnom se razjapila neviđena monstruoznost jednog unakaženog predela. Sa plavetnila neba pogled se survava u grotlo raščerečene zemlje. U daljini nazirem sićušne mašine, nazirem neko dno koje je toliko nezamislivo duboko. A čovek je, ipak, uspeo da ga dotakne. Otvoreni kop Sero Kolorado ponovo je aktiviran 2015. Preuzela ga je multinacionalna kompanija Atalaja Majning. On je jedan od najvećih rudnika pod otvorenim nebom u Evropi i bio je jedan od najvećih depozita sulfatnih masiva na svetu. Počeo je da se eksploatiše 1964, da bi sa radom prestao 2001, zbog nerentabilnosti. Kako je od 2007. cena minerala počela da raste, kompanija Atalaja Majning zainteresovala se za njegovo ponovno otvaranje. Dozvolu su dobili 2015. i već naredne godine krenulo se sa eksploatacijom bakra. Uslovi za dobijanje dozvole bili su: obnavljanje (pošumljavanje) svih područja u okviru rudnika, koja se više ne koriste za eksploataciju kako bi se umanjio uticaj kiselih kiša, zaštita postojećeg biljnog i životinjskog sveta, kao i očuvanje kulturnog dobra. Najtoksičniji basen u Evropi: Nastavljam putem kojeg uskoro neće biti. On me vodi kroz masivna rudnička postrojenja i izbija na jedno veliko jezero, sekući ga na dva dela. Silazim do vode. Ceo krajolik odiše jednim teškim propadanjem i apokaliptičnim osećajem. Gazim lagano tlo narandžaste i žućkaste boje. Ono poda mnom puca i moja stopala propadaju u zatrovanu zemlju. Prelazim na drugu stranu basena. U ljubičastom pejzažu miruju okamenjene statue visine preko dva metra. Ne napušta me osećaj da sam na nekoj drugoj planeti. Embalse de Gosan-Kobre je najtoksičniji basen u Evropi u koji se decenijama taložio industrijski otpad iz rudnika Rio Tinto. Zauzima površinu od 125 hektara, što je veličina 8.800 olimpijskih bazena. U njemu se nalazi oko 90 miliona tona mulja sa visokim koncentracijama raznih metala, među kojima se ističu gvožđe, bakar i cink, a zasićen je arsenom, cijanidom, sumporom, kalcijumom i kadmijumom. Prestankom rada rudnika 2001. i napuštanjem basena, stvorili su se uslovi za prirodne procese koji su doveli do stvaranja neverovatnih geoformi oko ostataka stabala. S godinama je nivo basena trpeo učestalu promenu nivoa vode, usled sušnih i plavnih perioda. Tako se oktobra 2010. otrovan sadržaj basena ulio u veliku reku Odiel, koja razgraničava Španiju i Portugal, i doveo do njenog potpunog zagađenja i neupotrebljivosti za navodnjavanje. Reka Odiel ostala je zagađena do današnjeg dana. Napuštam ovaj turistički raj. Sve fenomene nastale zajedničkom snagom bezobzirne ljudske aktivnosti i prirode. Ostavljam za sobom sve stradale u borbi za svoje reke, svoju zemlju, vazduh i šume. NJihov se broj ni grob ne zna. I ostavljam jednu reku koja kao krv ovog ranjenog predela tiho otiče. I taj predeo ostaje, kao svedočanstvo rođenja moćne kompanije Rio Tinto, simbola imperijalističkog napretka koji ne ume da stane. Na zvaničnoj internet stranici kompanije Rio Tinto danas stoji sledeće: „Osnovani smo 1873, na obalama reke Rio Tinto u Andaluziji, Španiji. Ponosni smo na sve što smo postigli. U Rio Tintu znamo da je naša budućnost čak svetlija od naše prošlosti.“ Autorka je za integralnu verziju reportaže Rio Tinto: Pod otvorenim nebom, objavljenu na portalu Slobodna reč, dobila nagradu UNS-a „Laza Kostić“ za 2022.