Arhiva

Miro Glavurtić

Radmila Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Miro Glavurtić
Današnjim rečnikom opisan, bio je kontroverzna ličnost s neizbrisivim tragom u istoriji nastanka i trajanja jednog snažnog umetničkog pokreta kome je nadenuo ime Mediala. Jezikom vremena kada je živeo u Beogradu, bio je čudak, katolički mistik, zavisnik od teorije zavere s kojom se nosio kao sveprisutnom realnošću. Antikomunistički fanatik koji je opasnost od zvezde petokrake doživljavao kao realnu urotu, mada se ponekad činilo da cela ta mistifikacija služi kako bi privlačio pažnju. Miro Glavurtić je poreklom iz Kotora, mada mu je rodni kraj Škaljari, koji će se poslednjih decenija proslaviti po nekim drugim junacima. Otac Hrvat, majka Crnogorka, a on je ime stekao kao beogradski student koji je u ovom gradu diplomirao na Šumarskom fakultetu i tu radio. Početkom pedesetih, povezao se s grupom mladih književnika i slikara i to je bio njegov početak posvete umetnosti. Počeo je da se druži s Danilom Kišom, Dadom Đurićem, Urošem Toškovićem. Mnogo godina kasnije, živeći u Hrvatskoj, govorio je: „Kada sam došao u Beograd, Dado me je želio upoznati s nekim ljudima. Ja sam to neko vrijeme odbijao i bio sam nepovjerljiv. Međutim, oni su bili podrijetlom Rusi. A to znači veliku ozbiljnost i doživotno prijateljstvo.“ Tako je objasnio da su mu Leonid Šejka i Olja Ivanjicki bili najbliži. Bio je 24. juni 2009. kada je Olja Ivanjicki preminula u Beogradu. Pozvala sam Miru Glavurtića, podsetila ga na naše beogradsko poznanstvo i zamolila da napiše tekst za NIN povodom Oljinog odlaska. I napisao je, izlio svu ljubav prema svojoj dragoj Olgi Vasiljevnoj, kako ju je zvao. Govorio je da su ideju o osnivanju Mediale 1957. godine, Olja i Šejka prihvatili od njega, pa su tako njih troje bili jezgro grupe: „Naš zajednički cilj je bila – kontrarevolucija! Suprotstavljali smo se komunizmu.“ A sam naziv Mediala, Miro je tumačio kao spoj rajskog blaženstva i paklene vatre: „Prigodno smo smislili (množina su Leonid Šejka i on, prim R. S.) ime koje je trebalo zavesti, ali je ono i te kako proizlazilo iz našeg antikomunizma. Med je značio najbolju hranu, a svi znamo da je ala zmaj kojeg svako u sebi ima, kojeg uništava. Med je sladak, a ala je gorčina. Ja sam se hranio gorčinom.“ Prva izložba Mediale održana je na Obilićevom vencu 1958. godine pod nazivom „Medijalna istraživanja“. Izlagali su Olja, Šejka, Glavurtić i Vladan Radovanović. Bila je to senzacija. Osim sa medialcima, Miro se u Beogradu družio sa Danilom Kišom i Mirkom Kovačem. Kiš je pisao o njegovim crtežima u časopisu Vidici 1957. godine upoređujući ga sa Direrom. Mirko mu je bio kum, a u njegovom romanu Kristalne rešetke lako je prepoznati Mira u liku slikara. Svakodnevno se mogao sresti kod Ruskog cara i Mažestika, Vasko Popa ga je zvao „prvi šešir Beograda“. Kada su devedesete počele da uzimaju svoj danak, Miro je sve teže disao. Ostajao je bez dojučerašnjih dobrih prijatelja, ali je svedočio da ga, uprkos razlike u svetonazoru, Dragoš Kalajić nikada nije napustio: „Imali smo snažna razilaženja. On je glorificirao fašizam i u Miloševiću je vidio svoga Musolinija.“ Iz Srbije je Glavurtić pobegao od Miloševićevih komunista, ali ni u Zagrebu ga nisu primili, kako je sam svedočio. Formalno, u Hrvatskoj nije bio priznat kao slikar-grafičar, ali on se javno nije žalio. Sa suprugom Radmilom je osnovao izdavačku kuću Sion, koja je objavila hrvatski prevod nekih značajnih filozofsko-antropoloških knjiga. Ostaje jedno značajno literarno ostvarenje ovog umetnika – roman Psine koji je napisan 1960. a objavljen 1982. godine. U stilu magijskog realizma, Glavurtić pripoveda hroniku Kotora tokom Drugog svetskog rata, koja ne može bez tajnih društava i podzemnih urota. Objavljivao je i pesme, kao i dve esejističke knjige o demonskoj onostranosti – Satana: uvod u demonologiju i Pakao. Živeo je u Zagrebu, Rovinju, Kotoru, a povremeno bi obilazio sina koji živi u Utrehtu u Holandiji. Ponekad je šetao Zrinjevcem, sa šeširom na glavi i štapom u ruci, do kraja života veran „učenom neznanju“ nemačkog kardinala i filozofa Nikole Kazanskog (1401-1464). NJegov opus je ostao veoma cenjen u Srbiji, u rodnoj Crnoj Gori su pred sam kraj života obratili pažnju na njega, ostaje da ga izabrana domovina Hrvatska posthumno prepozna. Radmila Stanković