Arhiva

Blistavo i strašno oko sveta

Dragana Nikoletić | 20. septembar 2023 | 01:00
Blistavo i strašno oko sveta
Ako smo u poslednje vreme zaboravili da mediji služe i da nam prošire vidike, na ovo će nas podsetiti serijal Fantastična planeta Vladimira Banića, koji početkom februara kreće da se emituje na RTS. Svaka od 20 epizoda posvećena je jednom fenomenu današnjice i snimljena je u po tri države. Tako će Banić o ljudskoj potrebi za hranom pričati kroz iskaze onih koji su na jednom delu planete pogođeni nestašicom, a na drugom preteranom proizvodnjom hrane, snimajući u Danskoj, Tajlandu i Libanu. Tom epizodom će prikazati kako nekontrolisani uzgoj svinja uništava druge ekosisteme, gde su ptičja gnezda specijaliteti i kako su spasila jednu vrstu, i kako se glad očitava kroz rast broja narodnih kuhinja. Nazivi emisija su svedeni i bave se monumentalnim temama, dozvoljavajući Baniću da istražuje diskurse kazne, greha, smrti, starosti, boga, porodice..., i da istakne kulturološke razlike u odnosu na te pojmove. Razne se nacije različito odnose i prema domu, te u SAD vlada epidemija beskućništva, u Izraelu se pribegava kibucima, a u Nemačkoj „skvotuje“. Porast broja svetskog stanovništva u poslednjih pedeset godina, sa četiri na osam milijardi, promenio je planetu, što će biti vidljivo kroz primere Bangkoka, Dubrovnika i Dubaija. Da neki delovi zemaljske kugle nisu baš gostoljubivi, potvrdiće epizoda snimljena na ledenom severu Norveške, pustinji Jordana i vlažnoj laguni Venecije, s tendencijom da potone. Kompleksan sadržaj emisija proizvod je Banićeve želje da serijal s užitkom gledaju tri generacije u porodici. „Rekao sam sebi da, ako ću u to da se upuštam, onda moram da napravim nešto što će ljudi da zapamte i na šta će biti ponosni, kao proizvod njihove televizije“, on objašnjava. Ovo shvativši, proučio je postupak najboljih – nekad ultrapopularnog serijala Top Gear, i aktuelnog TV hita Grand tour DŽeremi Klarksona. I zaključio da je model uspeha pored šarma autora i ogromnog budžeta projekta – prenošenje informacija iz tri države. „Budući da u prve dve stavke nisam mogao da se takmičim sa Klarksonom, usredsredio sam se na treću činjenicu“, ističe Banić. Neke od tema bile su spremne, budući da naš sagovornik i povremeni dopisnik, već godinama radi u Informativnom programu RTS, ali i za američki NBC News, gde je počeo da ih razrađuje. Kad je zaokružio desetak epizoda, ideju je ponudio svojim srpskim šefovima. „Nenad LJ. Stefanović odmah je rekao ‘prodato’ i dao mi par meseci da izbrusim ideju. Tvrđi orah bio je generalni direktor Dragan Bujošević. On nije najpoznatiji po tome da se raduje kada mu tražiš novac. Ipak, dok smo mu Nenad i ja obrazlagali zamisao, znao sam da je stvar rešena kad je Bujošević sam počeo da dodaje ideje – e, ovo imaš u Japanu, ovo imaš u Italiji, ovo u Americi“, Banić navodi. Sledile su šestomesečne pripreme, da bi se ovaj novinar i njegov tim otisnuli na putovanja u trajanju od 230 dana, u toku jedne godine. „Bilo je ’blistavo i strašno’, kako glasi naziv autobiografije Bekima Fehmijua. Premda sam navikao da poslom putujem, nije mi bilo lako da tako dugo odsustvujem od kuće, kao ni drugim članovima tima“, predočava Banić. U vanrednim uslovima menja ti se telo, jer mahom jedeš avionsku hranu i fast food po aerodromima. „Živeo sam preko dve sedmice u avionu, ako sabereš sate svih tih 80 letova. Svaki drugi dan menjao sam hotelsku sobu i izgubio pojam o prostoru. Menjali smo i vremenske zone, skakali iz klime u klimu, a jedina konstanta bila je to što ti nedostaje porodica“, obrazlaže novinar. „Pesma Rocketman Eltona DŽona postala je moja mala privatna himna“, on ilustruje. Često nije bilo lako ni dobijanje akreditacija i dozvola sa snimanje, recimo u Izraelu, Jordanu, Libanu, afričkim zemljama... Policija ih je ispitivala u Norveškoj, Nemačkoj, Italiji... Početak rata u Ukrajini, podudaran sa početkom terenskog rada, učinio je da je svet postao „maksimalno sumnjičav“, što je takođe otežalo snimanje. I poslednji eho pandemije uzeo je danak, iziskujući kovid-testove, kao i redovno kontrolisanje u Ruandi, Keniji, Izraelu... „Virus smo pokupili u Portugalu, ali se bolest ispoljila u Nemačkoj. Vozio sam hiljadu kilometara od Berlina do LJubljane pod temperaturom, grejući auto na 26 stepeni, jer se jedan od snimatelja tresao od groznice na zadnjem sedištu“, Banić svedoči. Ništa od tih muka, ili makar neprijatnosti, ne može da se primeti u emisijama. U njima razgovori teku glatko, kao komšijsko ćaskanje. „Kada sam naučio da je od toga šta čovek govori, bitnije to na koji način ovo iskazuje, prestao sam da budem novinar, postavši čovek kojeg zanimaju određene stvari“, tumači naš sagovornik. Brisanjem foliranja, izbrisane su i granice između ove i one strane ekrana, kako Banić zapaža. U srži odluke da se svaki problem posmatra u tri države bila je matematika, kao i njen „ogranak“ – simetrija. „O simetriji sam mnogo naučio od svog imenjaka Nabokova. Kao majstor književne simetrije, Nabokov često koristi iste opise i pojmove u različitim delovima romana, kako čitaoca podseća na prethodno i ’vraća mirise’. Slično je primenjeno i u svim epizodama Fantastične planete. ’Mirisi ’ se vraćaju provlačenjem kroz tri različita ambijenta, što je dovoljno složeno da ne bude dosadno“, naglašava Banić. Verujući da je čovek u suštini matematičko biće, naš sagovornik je (u prvoj sezoni) epizode delio na tri celine, čineći da gledalac čeka zaključak na tačno onom mestu gde se on i pojavi. „Na taj način, gledaoci mogu da zaključe da su u pravu i budu srećni zbog toga, jedva iščekujući novu epizodu da ovo potvrde. Zbog njihove sreće, i ja sam zadovoljan“, rezultat je Banićeve jednačine. Upoznavši se sa sadržajem, nekom sa strane nije jasno zašto se serijal zove Fantastična planeta, uz toliko toga suprotnog. „Nazvao sam ga tako iz dva razloga, prvo zato što je naša planeta u globalu zaista fantastična, u šta možemo da se uverimo kad posmatramo izuzetne stvari koje je uradio čovek ili koje je napravila priroda“, Banić objašnjava. Drugi razlog za takav naslov jeste činjenica da sagovornici širom sveta lakše pristaju na snimanje ako se emisija zove Fantastična, a ne recimo Užasna planeta. Kakva je – takva je, nju jedino imamo, i možemo je učiniti boljom, prema Banićevom shvatanju. Fantastična planeta se svima obraća, jer ju je novinar pravio iz anacionalnog ugla, ne namećući srpske stavove sa kojima se „tuđi“ porede. „Serijal baš zbog toga ima i izvozni kapacitet i, ako sve bude u redu, trebalo bi da bude emitovan i izvan Srbije. Uticaj serijala može da prevaziđe naše prostore, kao skup primera koji mogu biti zanimljivi i Amerikancu, i Italijanu, i Japancu...“, naš sagovornik naglašava. Recept da svima njima prikazano bude prijemčivo, jeste da im ponudiš „sve što njihov mozak želi“, a to je – i konkretna informacija, i lepa slika, i novo saznanje, i humor. Premda se gledaocu – Srbinu, može učiniti da je sve to neki novi TV žanr, Banić serijal svrstava u televizijski dokumentarizam u svojoj najmodernijoj formi, prožet obrazovnim sadržajem, ali i putopisom. Budući da kao novinar naš sagovornik putuje mnogo više od prosečnog građanina Srbije, i da je ovim serijalom oborio mnoge svetske rekorde u brzinski pređenim kilometrima, Banić je prava adresa za pitanje – kako mu se sada čini naša civilizacija. I, da li taj pojam obuhvata ceo svet, ili su kulturološke razlike prevelike da bismo je percipirali kao jedinstvenu? „Naša planeta je mala, kako geografski, tako i kulturološki. Može da se preleti očas posla i da se, dokazaćemo, smesti u jednu emisiju od 50 minuta. Ipak, i dalje je toliko velika da nikad ne naučimo dovoljno, kako o njoj samoj i njenim lepotama, tako i o različitim ljudima koji je naseljavaju“, on ističe. NJegova poruka za kraj je: ljudi širom sveta nisu samo dobri, nego - mnogo dobri. Na Fantastičnoj planeti su radili snimatelji Marko Kovačević, Borislav Ristović, Mihajlo Todorović, Marko Bajželj, Damjan Banjac, Johanes Šoutsen, Karlos Leandro Ramos, Poup Kariuki i Lorens Kimani. Montažeri serijala su Davor Bosankić, Dragan Krasić, Milica i Stevan Spasić i Marko DŽambić. NJegov kuriozitet je da su rođene dve bebe članova ekipe tokom snimanja, kako Banić ponosno ističe. Dragana Nikoletić