Arhiva

Kontraproduktivna žestina

Ivan Medenica | 20. septembar 2023 | 01:00
Kontraproduktivna žestina
Nije ni svaki Šekspir – Šekspir. Među šekspirolozima, ali, što je još važnije i umetnicima, pozorišnim i onim drugim, vekovima važi konsenzus da je prva tragedija koju je Šekspir napisao, Tit Andronik, njegovo najslabije delo. Iz mora tih kritika, pa i uvreda, gde se sreće i reč „smeće“, može se izdvojiti stav jednog drugog velikog engleskog pesnika, T. S. Eliota: „Jedna od najglupljih i najnategnutijih drama koje su ikad napisane“. Ne treba, međutim, zanemariti činjenicu da je sve ovo potonja recepcija, dok je u doba svog nastanka, krajem 16. veka, komad bio veoma popularan... U čemu leži razlog ovog paradoksa? Šekspirov Tit Andronik je odličan reprezent jednog od najpopularnijih žanrova elizabetanskog pozorišta, tragedije osvete. U osnovi ovih komada nalazi se priča o jednoj ili više osveta, dok se intriga svodi na rasvetljavanje zločina, traganje za dokazima da je osumnjičeni zlikovac to odista, da bi se, posle puno otezanja, desio čin osvete, vrlo često naglo i nepripremljeno, te na podjednako surov način kao i inicijalni zločin. U centru sukoba u ovoj Šekspirovoj tragediji – ako uopšte ima nekog centra u jednoj ovako traljavo sklopljenoj priči – nalazi se sukob između Rimu vernog vojskovođe Tita Andronika i prvo gotske, a zatim i rimske carice Tamore. Prvo on njoj, zarobljenici u ratu, u okviru svog trijumfalnog povratka u Rim, skoro ritualno ubija sina; zatim njeni sinovi, kad nju, dosta stariju od njega, a ničim motivisano, oženi netom izabrani mladi rimski car Saturnin, siluju Titovu ćerku Laviniju, te joj odseku obe ruke i iščupaju jezik da ne bi ni rekla ni napisala ko joj je to uradio; posle ubistva svojih sinova koje je počinio Tamorin klan, a koje je bezuspešno pokušao da spase odsecajući samom sebi ruku, Tit rešava da se osveti tako što će ubiti dva Tamorina sina i servirati ih njoj kao pitu za gozbu... Na kraju se svi međusobno poubijaju, a elizabetanska publika doživi ushićenje zbog tih krvavih prizora, a koji su bili glavni izvor popularnosti i konkretne drame i celog žanra kojoj pripada. Ukratko, u komadu ima dvadesetak leševa na samom početku, stradalih pre početka radnje, u ratu s Gotima (Titovi sinovi), još petnaestak smrti tokom same radnje, jedno silovanje, tri odsecanja ruku i jedno čupanje jezika. Neki autori su pokušali da opravdaju dramu projektujući u nju ironijsku distancu, Bardovu nameru da subverzivno ismeje žanr tragedije osvete. Drugi su pak, kao Piter Bruk u svojoj čuvenoj režiji iz sredine pedesetih godina 20. veka, s Vivijen Li kao Lavinijom i Lorensom Olivijeom kao Titom (predstava je gostovala i u Beogradu), potisnuli dramsku neuverljivost metaforičnom stilizacijom koja je bila inspirisana ritualima nordijskih civilizacija, pa čak i astečke... Ali, s malobrojnim izuzecima, ovo je izvesno Šekspirova tragedija s kojom su sve pozorišne kulture osim izvorne, elizabetanske, doživele najviše neuspeha. U predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, reditelj Andraš Urban nije se opredelio ni za ritualizovanu, ni za ironijsku, niti bilo kakvu drugu stilizaciju, već je poverovao da se ovaj, kako ga je nazvao sam Bruk, „gadni komad Gran Ginjola“ može i treba da igra žestoko, silovito, ekspresivno, dramatično, sa savremenim političkim aluzijama. Takav se pristup pokazao kao potpuno kontraproduktivan, pogrešan, te je njegovo krajnje ishodište bio transfer neprijatnosti koji se tokom cele predstave prelivao sa scene na gledalište: što su glumci bili žešći, to se vama više smejalo. Pomenute savremene političke aluzije trebalo je da se ostvaruju putem spoljašnje, kostimske i scenografske aktuelizacije radnje, kao i dopisanih songova, koji se izvode uz podjednako napadnu, neuverljivo „žestoku“ muziku Irene Dragović (kao i u bezbroj drugih predstava, kompozitorka je sama izvodi na sceni). Inače, radnja se i dalje, na prvom nivou, odigrava u antičkom Rimu (nisu promenjena imena likova, odlike društvenog poretka...). Crni, realistički kostimi specijalaca (što je, pre svega, Titov klan) upućuju na nekakav današnji totalitarni, vojno-policijski režim. Iako je, na semiotičkoj ravni, ovaj kostim prvoloptaški, on bar ne stvara estetsku odbojnost i podsmeh, kakvu prouzrokuju kostimi dvorjana, kožni kaputi s nitnama, crne suknje od plastike i slični modni detalji koji kao da su ispali iz nekakve (nenamerne) kič parodije panka (kostimografija Line Leković). Iz koncepta scenskog prostora, čiji je autor sam Urban, izdvaja se nekoliko jakih znakova, kao što su natpis TITO sa samog početka predstave, a koji će se odmah pretvoriti u TIT, te hladnjača koja zauzima središnji prostor scene. Prvo rešenje teško dobacuje dalje od štosa sumnjive duhovitosti, i maksimalno može da pruži površnu, paušalnu, istorijski neosnovanu tezu o kontinuitetu zločinačkih režima: Brozov poredak izvesno nije bio demokratski, ali je bio daleko od Šekspirovog (naivnog i grotesknog) prikaza dekadencije i bestijalnosti Rima u godinama njegovog raspada. Hladnjača je prevashodno korisno, utilitarno rešenje koje omogućava da se odigraju prizori koji bi, bez radikalne stilizacije (a što nije bio Urbanov izbor), teško bili scenski izvodljivi: silovanje, čupanje jezika, odsecanje dve Lavinijine i jedne Titove ruke, mlevenje tela Tamorinih sinova... Na značenjskom planu hladnjača pak postaje simbol svih krvavih i nerazrešenih zločina iz naših ratova s kraja prošlog veka, kao što je to skrivanje leševa kosovskih Albanaca koje su pobile srpske snage, i ta bi osuda bila jedina čvrsta i bitna veza predstave s lokalnim i savremenim političkim kontekstom. Takvu vezu ne postižu, iako im je to izvesno bila namera, ni dopisani songovi. Pre svega, njihov sadržaj je samo naizgled žestok, uznemiravajući i osuđujući, jer se, zapravo, svodi na najopštija moguća mesta koja, kao takva, ne izoštravaju i ne prozivaju nijednu aktuelnu društvenu pojavu niti aktera: jedan song je o slepoj poslušnosti vlasti, drugi o krvavoj osveti kao takvoj i sl. (autor teksta songova nije potpisan u programu predstave). Pored samog njihovog sadržaja, ni način izvođenja ne doprinosi da ove songove shvatimo ozbiljno, a kamoli uznemiravajuće. U nedostatku koreografa, što je bio ozbiljan propust, glumci su izvodili songove kako su znali i umeli: oni iskusniji su se zaštitili tako što se nisu preterano ložili, dok su se mlađi i neiskusniji lomatali u neuverljivom gibanju, ponekad nalik rejverskom, a ponekad paraplegičarskom. Da bi se ovakav zaključak zaokružio i potvrdio, nedostaje još jedna i to najvažnija kockica u mozaiku – gluma. U ansamblu predstave preovlađuju vrlo mladi glumci, tako da ćemo im izostanak umetničkog rezultata otpisati na neiskustvo, a to tim pre što im reditelj nije pružio nikakvu zaštitu nego, naprotiv, tražio žestok i ekspresivan stil igre, koji je, kao što smo pokazali, za ovaj komad kontraproduktivan. Od mlađih glumaca izdvojila se jedino već iskusna i potvrđena Jovana Belović, jer je ona, i pored preterivanja u govornim bravurama nemih ustiju (Laviniji je iščupan jezik), uspela da donese bizaran, organski, uznemirujući spoj nevine žrtve i monstrumčića koji se raduje što drugima radi ono što su i oni njoj. Jedino dvoje iskusnijih glumaca srednje generacije, Goran Šušljik (Tit Andronik) i Anđelika Simić (Tamora) nisu uspeli da se zaštite, već su upali u više puta viđeni manir s nekakvim neutemeljeno bizarnim i začudnim modulacijama u govoru i ponašanju (Simić), odnosno neuverljivim, kvazidramskim patosom (Šušljik). Kada se objedini onakav sadržaj i izvedba songova s analiziranom scenografijom, kostimom, muzikom i glumom, ispostavlja se da se gromoglasno obznanjena i očita namera predstave da bude izuzetno savremena i politična okrenula u svoju suprotnost. Predstava Tit Andronik JDP-a gotovo da nikog i ništa ne targetira, te kod publike može da stvori samo uopštenu, malograđansku reakciju – bože, kakva zver čovek može da bude. Pored toga, kao što se iz prethodne analize takođe jasno zaključuje, ona nije savremena ni u umetničkom pogledu, već deluje kao jedan neprijatno zastareo oblik političke aktuelizacije klasike.