Arhiva

Dodik nema pravo na referendum, Vučić priznaje Bosnu

Zoran Preradović | 20. septembar 2023 | 01:00
Dodik nema pravo na referendum, Vučić priznaje Bosnu
Prvi put u Sarajevo je stigao 1992. kao nemački parlamentarac u posmatračkoj misiji u grad koji je četiri godine bio pod opsadom. Skoro trideset godina kasnije izabran je za visokog predstavnika međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu. U intervjuu za NIN, Kristijan Šmit kaže da nikako nije mogao da zamisli da će Bosni i Hercegovini i posle tri decenije biti potrebne međunarodne institucije. „Ali, rekao bih da je nešto pošlo nabolje. Nema nasilja, a javne rasprave su u prvom redu rasprave političara i rasprave u medijima. Na terenu vidim da su neki ljudi napredovali više nego političari. Trideset godina kasnije, znači generaciju kasnije, mlađa generacija okolnosti posmatra drugačije – rat je prošlost, to je istorija. Nedavno sam upoznao mladog čoveka koji mi je rekao: `stariji samo o ratu pričaju`. To me je podsetilo na moju mladost, na šezdesete, kada sam isto mislio o generaciji svojih roditelja. Ali ta mlađa generacija nije sigurna da li treba da ostane ili da ode. Nemaju, nažalost, mnogo poverenja u to da će prilike biti bolje, pa mnogi odlaze“, ističe Šmit. Kada ste dolazili, istakli ste tri prioriteta – približavanje zemlje evropskim integracijama, sprečavanje odlaska mladih, obrazovanih ljudi i sprečavanje nepotizma i korupcije. Šta se tu može učiniti, decenijama ništa nisu uradile ni međunarodne institucije ni lokalne vlasti? Razlog je to što je međunarodna zajednica previše rano pomislila da sve može da se sredi samo od sebe. Sada imamo bolji pristup evropskim integracijama. Bio sam u Sarajevu 2015. na zahtev kancelarke Angele Merkel kako bih Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju učinio delotvornijim, i tada se to činilo težim nego sada. Ali nismo nimalo napredovali kada je reč o mladima i ekonomiji. A kada je reč o korupciji i nepotizmu? Ima nekih koraka u pravom smeru, ali osnovni problem i dalje postoji. Ne razmišljam o tome da korupciju potpuno iskorenimo, to je skoro nemoguće, ali ako bismo je smanjili, to bi već bilo dobro. Međunarodna zajednica trenutno pomaže u pripremi zakona protiv korupcije. Niko ne poriče da je to potrebno, ali niko zaista i ne radi na tome, pa ćemo videti da li će se nešto promeniti uz impuls evropskih integracija. Ako ste mladi i obrazovani, i prijavljujete se za posao u javnom sektoru, morate da se uskladite sa interesima onih koji taj posao nude. Preveliki javni sektor jedan je od problema. Biće izazovno, ali mislim da moramo da razgovaramo o njegovom smanjenju. I ne bih rekao da je problem samo u platama, već i u mogućnosti da čovek obavlja posao na osnovu zasluga, a ne zato što je prijatelj nekih ljudi. Ne obećavam raj, ali mislim da treba da se založimo za više privatnih firmi, možda i za više evropskih investicija. To će biti ključno pitanje narednih godina. Neću reći ovo da bih laskao Srbiji, ali Srbija je na tom planu bolja. Mislim da je oko 75.000 radnih mesta u Srbiji u nemačkim kompanijama. LJudi u BiH nisu drugačiji, spremni su da rade, da doprinose, ali to ne treba da bude samo u javnom sektoru, gde su brojke naduvane zato što ponekad Srbin, Bošnjak i Hrvat obavljaju isti posao. Kako od lokalnih političara očekujete borbu protiv korupcije ako se zna da je dobar deo njih ogrezao u korupciju? Znam da će borba biti teška i da njome nećemo steći mnogo prijatelja. Možemo je podstaći argumentom da će to poboljšati uslove za ljude koji u javnom sektoru već rade. Zato se i zalažem za privatni sektor. Biće veoma izazovno reformisati javni sektor, a potrebna je konkurencija, i zato mislim da evropska otvorenost i zajedničko tržište imaju prednosti. Mogli bismo, na primer, da ponudimo finansijsku pomoć za infrastrukturu, ali pod određenim uslovima. Novčanik je najosetljiviji deo tela, najosetljiviji organ, političarima kao i drugima. Mogli bismo da kažemo da će država dobiti određeni novac za izgradnju, ali da mora da pokaže kako poštuje propise. Vreme nas pritiska, jer ako u narednih deset godina ne bude velikih promena, izgubićemo veliki deo mlađe generacije. Mnogi tvrde da je BiH nefunkcionalna država i da to pokazuje činjenica da organi vlasti nisu funkcionalni i da kao takva ne može opstati. Kakav je vaš stav? Mora da opstane i opstaće. Zašto? Zato što će bilo kakva promena značiti nove nevolje za ljude. Raspad ne bi bio rešenje. Samo biste veću manjinu zamenili manjom. Manjine bi ostale. Bivši slovenački predsednik Borut Pahor mi je jednom rekao da svako ko razmišlja o disoluciji mora da zna da u ovom regionu može da bude raspada, ali nikako mirnih. Zato je evropsko iskustvo najbolja šansa. Kako su izgledale evropske integracije posle Drugog svetskog rata? U osnovi se radilo o pomirenju, o tome da granice postanu manje važne. Devedesetih ili ranih dvehiljaditih nije bilo lako govoriti o tome u BiH, ali sada je vreme da se razmišlja o takvoj saradnji. Za mene je najbolji primer nemačka manjina u Belgiji, koja je posledica referenduma održanog nakon Prvog svetskog rata. Ideja da narodi imaju svoje države, da o tome glasaju, bila je divna, ali je dovela do toga da 60.000 ili 80.000 Nemaca završi u granicama Belgije. Danas je to jedna od manjina koja u Evropi živi najbolje. Od Nemačke ih ne deli granica, budući da su u EU, ali imaju posebna prava, uključujući i to da belgijski kralj u govoru mora da koristi deset odsto nemačkog. Naravno, to su idealne okolnosti, i znam da na Zapadnom Balkanu neće biti lako da se dotle stigne, ali morate imati viziju. Kakva su zaista šanse BiH i drugih zemalja Zapadnog Balkana da postanu članice EU, jer se čini da ni u samoj Uniji trenutno ne postoji volja za proširenjem? Moj odgovor je - da, biće punopravne članice, ali u međuvremenu se zalažem za regionalno otvaranje granica. Mladi ljudi pogotovo moraju da osete neku opipljivu korist. Prošle godine se Zapadni Balkan u Berlinskom procesu dogovorio oko međusobnog priznavanja diploma, pretprošle oko rominga… Na stranu odnosi Srbije i Kosova, ali osnovni koraci su napravljeni. Ako mladima samo budemo govorili da će za dvadeset godina imati svetlu evropsku budućnost, neće nas slediti. Odlučivaće bez nas. Zato moramo da u narednih deset godina obezbedimo izuzetan razvoj, regionalnu saradnju, neku vrstu zajedničkog tržišta. Što se tiče vašeg pitanja o tome da li zaista sve članice EU žele takvo nešto - na tom planu se napredovalo. Nije neophodna strasna ljubav, dovoljna je racionalnost, kao kada dvoje u braku zaključe da je dobro za porodicu da ostanu zajedno. Države koje su geografski daleko od regiona su ranije smatrale da je Zapadni Balkan nemački problem, ali vidim da se to promenilo, naročito u Parizu, zahvaljujući Berlinskom procesu Angele Merkel. Uspela je da pridobije Emanuela Makrona, a njegova je prednost ta što Francuska ima tradicionalno dobre odnose sa Srbijom. Ne bih mnogo zalazio u detalje, ali Srbija je zemlja koja u taj poduhvat mora da bude uključena. Veličina Srbije znači da su integracije i budućnost regije mogući samo sa njom. Potrebno je da Evropa jasno stavi do znanja da je Srbija u 21. veku integralni deo evropskih shvatanja. Uspeh regiona, i pogotovo BiH, zavise od tog celovitog pristupa. Vaš dolazak na mesto visokog predstavnika obeležile su kontroverze. Dve stalne članice Saveta bezbednosti UN, Kina i Rusija, ne priznaju vaše imenovanje jer niste prošli proceduru u UN. Ne priznaju vas ni zvaničnici Republike Srpske i, bar zvanično, odbijaju da se sa vama sastanu. Kako gledate na to? To sve čini komplikovanijim nego što mora da bude. Čini mi se da Rusija nije mnogo o tome razmišljala, jer ne vidim razlog za njihovo protivljenje - moji prethodnici su imenovani na isti način. Vidim, međutim, mogućnost za radne kontakte sa Republikom Srpskom, a imam i prednost jednoglasne podrške međunarodne zajednice, ako izuzmemo Rusiju. Moj prethodnik, Valentin Incko, nije imao tu privilegiju. Bio je prepušten sebi. Ako neko ne želi da razgovara sa mnom, može da razgovara sa EU ili SAD. Mimo toga, srećan sam što u stvarnosti sve ide pristojno, i što Beograd i Banjaluka različito gledaju na situaciju. Kako to Beograd gleda? U Beogradu me dočekuju sa svim počastima. Nisu važne počasti, naravno, nije to ništa lično, već je važno što se moja funkcija i dužnost prihvataju. Dopustite mi da kažem i da koristim to što sam u ovom regionu već 30 godina, na ovoj ili onoj funkciji, pa mi je prednost i to što mnoge ljude poznajem. U jednom intervjuu ste izjavili da je bilo signala da zvaničnici RS žele da se sastanu i razgovaraju s vama. Ko je s vama kontaktirao, kada i kojim povodom? Milorad Dodik, možda? Bilo je prethodnih godina trenutaka u kojima smo se Dodik i ja povremeno susretali. Dugo se poznajemo. Pre dve godine smo razgovarali telefonom o mom imenovanju, i tada mi je ponudio da se sretnemo, ali se čini da ga je u međuvremenu napustila hrabrost. Nekada je bolje ne razgovarati, već pustiti da se priča sama razvije. Ponekad ljudi kontaktiraju sa mnom ili sa nekim iz mog tima, ali ne žele da se njihovo ime pominje u javnosti, i to poštujem. Možete li da razumete da je ljudima u RS stalo da autonomije koju su dobili Dejtonskim sporazumom i strah da ne budu utopljeni u centralizovanu BiH. Dolazite iz zemlje koja je sastavljena od pokrajina a neke od njih imaju izražene nadležnosti, poput Bavarske, i posebne karakteristike koje im niko na saveznom nivou ne spori. Da li je moguće tako nešto sprovesti i u BiH? Potrebno je entitetima i Brčkom, kao i konstitutivnim narodima, dati način da se sami organizuju. Da, u Nemačkoj ima 16 saveznih država, pomenuli ste Bavarsku, u kojoj pripadam manjini. Pripadam Francima, Napoleon me je učinio Bavarcem, i protestant sam, a ne katolik. U nemačkom ustavu postoji klauzula koja bi mnogo šta olakšala ako bi se shvatilo da je ona i deo Dejtonskog ustava - o regionalnim problemima možete da odlučujete sami, ali o ključnim treba da odlučujete zajedno. Znam da je Dejtonski ustav veoma komplikovan, da je to razdvajanje moći u američkom stilu. Ako bismo uvideli da su nam zbog funkcionalnosti potrebna neka jednostavnija rešenja, ako bismo mogli da kažemo „mi radimo ovo, vi ono, a treće radimo zajedno“, bio bih spreman da to podržim. Tako bi se, recimo, moglo dogovoriti o finansijama. Jasno vam je, dakle, da je običnim ljudima u RS stalo do autonomije, da se boje centralizacije? Pretpostavljam da obični ljudi u RS žele samo da imaju dobre životne uslove, da deca mogu mirno da im odrastaju, da budu bezbedni i socijalno sigurni. Ako u tome uspemo, to će biti dobar način da uspostavimo regionalni identitet. Prošle godine je Narodna skupština RS odlučila da osnuje sopstvenu agenciju za lekove. Lekovi za srce ili stomak slični su u RS, u Federaciji, bilo gde u Evropi. U EU jedna takva agencija pokriva 450 miliona ljudi, i nema smisla da Srpska ima sopstvenu agenciju za 900.000 ili milion ljudi. Moramo razlikovati potrebno od nepotrebnog, a takvo rešenje je skupo. Čini mi se da neko samo pokušava da stvori još radnih mesta u javnom sektoru, koje bi posle delio. Pomenuli ste regionalni identitet. Na šta tačno mislite? Govorim o infrastrukturi, o obrazovanju, o bezbednosti, o problemima koji su u regionu posebno važni - gde će biti smeštena neka kompanija, na primer. Pri čemu ne smemo da zaboravimo da Srbi u Republici Srpskoj jesu apsolutna većina, ali da tamo žive i Hrvati i Bošnjaci i drugi, koji takođe moraju da budu shvaćeni kao integralni deo. To nas ne sprečava da razmišljamo o identitetu. Novi je nesporazum sa liderima RS, ipak, izbio kada je Srpska 9. januara ove godine obeležavala svoj dan, a Ustavni sud BiH ovaj događaj proglasio neustavnim. Rekli ste da se mogu slaviti i državni praznici i praznici entiteta, ali na drugačiji način. Šta je za vas bilo sporno, orden dodeljen Putinu ili nešto drugo? Orden dodeljen Putinu jeste posebna priča, a savetovao bih Dodiku da to ne čini. Nije važno što je Putin Rus, već to što je u Evropu doneo rat. Način na koji se 9. januar proslavlja opterećuje druge. Gotovo je vreme pseudovojnih parada. Kulturni i integrativni pristup bi bio u redu. Pitanje je šta Dodik hoće da pokaže performansima u ovom stilu. Mislim da je politička tolerancija neophodna ako razmišljamo o evropskim ili regionalnim integracijama, a Dodik se u mlađim danima činio otvorenim upravo za takvo nešto. Mislim da bi se sa mnom saglasio kada sam ga prvi put sreo, 2008. ili 2009. BiH je u neobičnoj situaciji povodom rata u Ukrajini. Država je uvela sankcije Rusiji zbog agresije, a istovremeno Dodik ne krije svoju bliskost sa Putinom. Kako gledate na ovu činjenicu? Mislim da većina stanovnika BiH, nezavisno od nacionalnosti, ne želi bilo kakvu umešanost u taj rat, jer su toga imali dosta. BiH je suviše mala da bi se igrala sa svetskim silama. Nije potrebno poricati veze sa Rusijom, sa ruskom kulturom. Nekada, međutim, morate da budete jasni. Prijatelju morate da kažete da greši. Vladimire Vladimiroviču, grešite. I to ne razumem u Dodikovom ponašanju. Šta Dodik pokušava da pokaže bliskošću sa Putinom? Teško mi je da zamislim da Putin zavisi od Dodika. Nadam se, onda, da to ne znači kako Dodik misli da zavisi od Putina. Ako ne zavisi, bilo bi bolje da pokaže nezavisan stav. Ne vidim da se bilo ko tako ponaša. Ako Dodik nešto duguje Putinu, a ne znam šta bi to moglo da bude, imamo problem. Kako gledate na to što Dodik često govori o referendumu o nezavisnosti RS? O referendumu je počeo da govori još 2014, ali je jasno - Dodik nema pravo da organizuje referendum o nezavisnosti RS, on ne bi bio zakonit po Dejtonskom ustavu. Ponudio bih mu sledeće - ako imate precizne ideje o budućoj saradnji unutar države, molim vas da sednemo i razgovaramo o ustavu, ali ne o referendumu. Dodao bih i da su prošla vremena u kojima je mogao da računa na većinu. Da li je to pitanje bitno za njegove glasače? Po onome što znamo, nije. Većina ne mari za to, već za bolje uslove života. Referendum je populistički instrument kojim se iz javnosti sklanjaju druge teme. Preporučio bih mu da radi u korist ljudi, da govori o stvarnim pitanjima. Verovatno bi trebalo da razmisli i o tome da je predsednik Srbije jasno rekao da poštuje teritorijalni integritet BiH. Kada već pominjemo rat u Ukrajini, ministarka spoljnih poslova Nemačke Analena Berbok nedavno je u Evropskom parlamentu izjavila da Evropa ne treba da se svađa međusobno, jer ratuje protiv Rusije. Da li to znači da su Evropa i Nemačka zaista u ratu sa Rusijom? Ne, nismo u ratu sa Rusijom, ali smatramo da Rusija i Putin ne smeju da iz agresije izađu kao pobednici. Razočarao je ljude u mojoj zemlji kada nije pristao na mirovne pregovore. Nadam se da će do mirovnih pregovora doći. Rusija dugoročno sigurno neće nestati, i stoga moramo da smislimo kako da živimo sa Rusima. Postoji li kod vas strah da se rat u Ukrajini može preliti i na BiH, imajući u vidu različite poglede na rat Federacije i RS i bliskost Dodika i Kremlja? Vidim jednu opasnost - da BiH postane deo političkog ratnog teatra. To ne bi bilo dobro. Iskustvo Srbije sa „vagnerima“ ne sme da se ponovi i neće se ponoviti u Bosni. Kakvo iskustvo, nema pouzdanih dokaza o delovanju Vagnera? Govorim o regrutovanju. Vidimo koliko je Putinu teško da obezbedi dovoljan broj vojnika, da sada već prazni zatvore u Rusiji i pokušava da pridobije mlade ljude ovog regiona. Takvo krvoproliće nije prihvatljivo. Koliko je vaš položaj na samom početku otežao potez vašeg prethodnika Valentina Incka, koji je nametnuo odluku o zabrani negiranja genocida, a Srbi taj potez doživeli kao udar na RS? Bilo mi je upečatljivo to što Srbi smatraju da je taj zakon uperen protiv njih, a ne protiv ratnih zločinaca. To znači da moramo više da razgovaramo, da obrazujemo. Previše je ubijenih u BiH da se o tome ne bi razgovaralo. Predložio sam da zajedno sednemo, i mi i parlament, razmišljao sam o zajedničkom početnom koraku, ali ni to nije uspelo. Dolazite iz zemlje koja ima iskustva sa genocidom i ratnim zločinima. Kako je Nemačka to prevazišla? Morate da se zapitate šta možete da učinite kako se to nikad ne bi ponovilo. Ali za to je potreban otvoren sukob sa prošlošću. Nemačka u tome ne bi uspela da posle 1945. nije svako suočen sa njom, ali iskreno - bila je potrebna smena generacija. Zato mislim da to jeste dugoročan proces, ali da mora da se počne, a u BiH je nažalost počeo samo delimično. Patrijarh SPC Porfirije je rekao da smo naučili da poštujemo svoje žrtve pre nego što poštujemo žrtve drugih, ali da u stvari moramo da poštujemo žrtve drugih kako bismo poštovali svoje. U izbornoj noći ste izmenili deo izbornih propisa i deo Ustava entiteta Federacije BiH, što je svakako presedan koji nije uobičajen. Zašto ste to uradili, šta je bila vaša ideja? Pregovori o širom pristupu izbornoj reformi nisu nažalost uspeli, u maju smo imali sastanke u Neumu i Sarajevu, izbori su bili zakazani za oktobar, i izgubili smo vreme. Hteo sam da povratim funkcionalnost Federaciji, jer je četiri godine imala tehničku vladu, jer je Ustavni sud bio blokiran. Nisam nameravao da sam primenim sve izborne reforme. Mislim da sam bio u pravu kada sam to učinio posle izbora, a pre nego što se saznaju rezultati, ali takve mere moraju da ostanu vanredne. Nedavno ste u Londonu predložili finansijsko uslovljavanje RS umesto sankcionisanja političara. Zašto ste to predložili i da li ste svesni da bi ta mera više pogodila građane nego političare? Već smo govorili o finansijskom uslovljavanju. EU i Nemačka smatraju da će to prisiliti političare na racionalno ponašanje, što će povećati šanse da novac zaista stigne do naroda. Bečki dnevnik Standard pisao je pre nego što ste došli na funkciju u BiH da ste bliski sa HDZ-om i da vas je hrvatski premijer Andrej Plenković odlikovao Redom Ante Starčevića. Da li je to tačno, i ako jeste, zbog čega ste dobili ovo priznanje? Ne bih mnogo govorio o sebi, ali dobio sam i mađarska, austrijska, estonska, letonska odlikovanja. Godine 2013. orden mi je dodelio tadašnji predsednik Ivo Josipović, koji nije iz HDZ-a. Nisam ga ni preuzeo, i Plenković mi ga je predao godinama kasnije, kada je Hrvatska počela da predsedava EU. Evo upravo sam ponovo pročitao objavu predsednika Hrvatske, i tu stoji da sam orden dobio zbog doprinosa hrvatskoj nezavisnosti. Kolega iz Bundestaga i ja odlikovani smo zato što smo, na primer, osnovali parlamentarne grupe prijateljstva sa regionom, sa Hrvatskom, Slovenijom, BiH. To su zasluge iz prošlosti, ne iz današnjice. Rekli ste da želite da budete poslednji visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH. Da li je to moguće i kako vidite budućnost BiH? Znate da moj mandat nije oročen, već zavisi od uspeha. Ključno pitanje je da li će biti stvarne integracije BiH u EU. Ako se ispuni agenda „pet plus dva“, mandat je ispunjen i sve se vraća u ruke ljudima. Moguće je da ću neke ljude razočarati, ali imam utisak da se ljudi u BiH oslanjaju na pomoć međunarodnih institucija jer poverenje u sopstvene nije veliko. Moja institucija je, međutim, ad hok a ne večna. Zoran Preradović