Arhiva

Pandemija je travestirana kuga, glad, rat

Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Pandemija je travestirana kuga, glad, rat
Posle smrti strica Koljke, glavni junak romana Uglješe Šajtinca Koljka i Sašenjka (izdavač: Arhipelag) pokušava da oživi njegovu jedan vek staru kuću. Zatvoren zbog boleštine koja hara svetom, on na tom imanju istovremeno „krsti živinu“ i razgovara sa Sašenjkom, sa Puškinom, planirajući da zasadi pet breza, sekvoju i par japanskih ruža. „Pustoš i tuga nagnali su me na zle misli pa sam nabavio vazdušnu pušku.“ Primoran da se kreće isključivo u mislima zbog zabrana i smrtonosnog virusa, paralelno skicira mapu života tog slavnog pisca, planirajući da napiše prozu o Puškinu. Sakuplja šta je za Koljkom ostalo: crteže, audio-kasete, rukopis završenog romana, cipele (ne baca, nose isti broj)... Svakako, prevod pisma koje je stric trebalo da završi do proleća; pisma Vasilija Žukovskog, upućenog 15. februara 1837, Sergeju LJvoviču, ocu Aleksandra Puškina, sa stravičnim opisima poslednjih sati pesnikovog života. Roman ste podelili na četiri godišnja doba. Koliko je pandemija poremetila naše merenje protoka vremena? Ovakav temelj – jesen, zima, proleće, leto – svojevrsni je pokušaj da se uhvati vreme koje klizi kroz prste. Plan i mera su ključne reči. Dosta toga već je organizovano po nekom planu a za mnogo stvari već postoje mere kojima se da izraziti količina, višak i manjak. Tako sam naučen. Dugo, nepojamno ako treba, gledaš u neki kut haosa. Tražiš način da ga organizuješ. Iskonsko, ništa novo. Opseos kosmos, rekao bi Aristotel. Vreme, prostor i radnja kao mit, u značenju – priča. Pandemija je travestirana kuga, glad, rat. Pojmovi, a pojmovi su dosadni. Najvažnije je da ti u šaci ostane pletivo od koga ćeš stvarati, a to što kao pesak vreme prolazi kroz prste ne mora da brine, naprotiv, prijatno golica. Tri godine sam se samo spremao da „ugostim“ Puškina. Neki su mišljenja da sam pet romana mogao da napišem od svega što je u Koljku i Sašenjku stalo. Ali, u tome i jeste stvar. Sprečiti da ti se haos koji si sabio i ukrotio opet ne otme. Kada smo razgovarali o vašoj knjizi VOK ON! (2007) rekli ste da taj roman jeste vrsta dnevnika, ali da nije pravi dnevnik. Koljka i Sašenjka seckaju kalendar. Kako na ovom primeru razmišljate o pomenutom odnosu dnevnik – roman? Dnevnik i noćnik, sve može biti roman. Zaista, da izbegnemo definicije, ovo vreme ih ne podnosi. A nije ni važno. Prosto, još uvek ima nečega između dana i noći, između buđenja i tonjenja u san, neke apolonijske, sibilske nedorečenosti koja goni u potragu za rečenicom, slikom, stihom, i koliko god da je hronologija važna, a onaj plan i osećaj mere uvek tu, sve se, ipak, dešava u neobjašnjivom prisustvu nečeg uzvišenog što bi da kroz nas progovori. Ne puko zapažanje. Ne suva rezignacija. Čak ne ni iskustvo, jer ono je lišeno draži neočekivanog. Kad kažem uzvišeno pomislim na ono od čega zastaje dah, čak i u čitanju. Ovde se vreme meri danima proteklim od stričeve smrti. Od fizičkog odlaska, da. Ovo je priča u kojoj niko duhovno nigde ne odlazi, naprotiv, duša je svuda, oslobođenih i voljnih da se večno susreću. Glavni junak nasleđuje preko sto godina staru kuću. Trudi se da je oživi. Ne obazire se na očeve reči da je to „miševina“. Teško je gledati sve te napuštene kuće u Banatu? Nema opipljivije slike prolaznosti. Neko je nekada živeo i u onim ziguratima po Mesopotamiji. Eto, toliko o tome. Izgled može biti drugačiji, ali čovek, od svog početka pa do danas, zida uvek i samo jednu jedinu kuću. Onu u koju se po kineskoj poslovici od svih „prvo useli smrt“. U vojvođanskim selima nailazimo na stotine i stotine praznih kuća. NJihovi vlasnici, bilo da su tu, ili u gradu, često ugrađuju video-nadzor i napuštene domove posmatraju na ekranima telefona. Paze da im neko nešto ne ukrade, iako tu odlažu predmete koji im više nisu potrebni. Prizori deluju kao da su snimljeni pod morem. Uz malu pomoć tehnološkog napretka mi smo, u stvari, mekušci koji u direktnom prenosu prate stanje na lokalitetu s kojeg potiču. Zvuči uznemirujuće, ali to je još samo jedan od kanala u moru već zastarevajuće kablovske televizije. Uvek ste na čudesan način bili okrenuti prema prirodi. Lik u romanu Sasvim skromni darovi (2011) posmatra komunalnog radnika u Central parku dok se pentra po drvetu u punoj planinarskoj opremi i traži bubu koja se uvlači pod koru. Saznavši da bube dolaze u velikim kontejnerima s uvezenom kineskom robom, pita se: „Okej, a zašto sam ja tu?“ Aktuelna zdravstvena kriza naterala nas je da se zapitamo o čovekovom odnosu prema prirodi. Jednostran odnos. Priroda nema nikakav prema nama, a mi ne možemo da se odlučimo kakav je naš spram nje. Nauka jedno, ostali kako ko hoće. Jasno je da smo mi za nju od kosmičke nebitnosti, jer jednom ćemo nestati, a da to po prirodu neće imati nikakav značaj. Dakle, meni je bitan onaj mitološki, po kojem je narcis prvo bio lepuškasto momče a onda cvet kojeg, za inat njegovoj samozaljubljenosti, danas svako može da ubere. Životinje, biljke, korali kao nešto između, imaju svoje mesto u priči o nastanku, utemeljenju saveza između ljudskog i božanskog. Otud sve te životinje kod mene, uvek. Edem. Bez Narcisa nema ni Eho. Ali one Eho koja ipak odgovara svojim glasom, ne našim. Makar unutrašnjim. Pesnik se dere, čitalac u sebi odjekuje. Teško vam je pala zatvorenost, da kažemo – lokdaun? Od Čuda prirode (1993) do novog romana, neprekidno putujete svetom. U Ženi iz Huareza (2017) mešaju se pustinjski pesak i banatska prašina. Teško su mi pale poslušnost i strah. Zloupotreba čežnje za redom i zakonom. LJudima je to osnovno ali ne, neće da daju zakon i red, daće strah i poslušnost. To nisu zakoni, to su kulise bezakonja. Po kojima padaju jednako i pesak iz meksičke pustinje i banatska prašina. Nastavu ste držali preko kompjutera. U Koljki i Sašenjki bitan je motiv kvadrata, kvadratića. Od groblja do zum-sastanaka. Radio sam svoj posao kao i svi. U tom jeftinom naučnofantastičnom sižeu bez poente. Nadam se da Koljka i Sašenjka neće ostati samo za primer „priče iz doba pandemije“. Ne bih voleo. To je tako svedeno, bedno, a ja sam hteo da se „dopadnem i da ganem“ svime samo ne nekakvom opštom pojavom. Ako će „boleština“ biti sve po čemu bi neko pamtio ovaj romančić, onda sam propao. Na početku pandemije emitovali su snimke NLO-a, potvrđeno je da postoje, ali izgleda da se niko nije preterano uzbudio. Leto, ukućani su više gledali u upaljenu sijalicu, da ne uđu komarci. Leteći objekti bili su podjednako sićušni. Takva stvarnost, bez iznenađenja, otvorila je put da u priču, u stričevu kuću, uđe Puškin. Pitao sam se kako ćete ga prvi put prikazati u romanu i sjajno ste sve izveli. Zaista postoje slike na kojima taj pisac liči na „komad tankog leda, tek odignut s površine vode“. Što se Sašenjke tiče, gde, kad i kako će se pojaviti, tu čovek može da odahne. Uz sve proučavanje kako bi to moglo biti, on je ipak sam odlučivao o tome. U granicama dozvoljenog, kakav mu je već čitav život bio, ali uvek nepredvidiv – Aleksandar Sergjej`ič. On je svi mi kojima se mnogo šta čini nepodnošljivim na ovom svetu – pod prismotrom ali opet opasan! Živi se, bratac, postoji tu čak i nekakva biografija, policijski dosijei, dojave daljnih i bližnjih ali to nikakav mir ne garantuje. Ne nadajte se da smrt tu nešto može da promeni! On je led koji se vraća da bi nam na svojoj površini, u odrazu, dao priliku da se „sagledamo kakvi jesmo“. Nije vam ni ranije bio stran sličan postupak. U zbirci priča Banatorijum (2014) tiho se pominje „spajanje bića i senki“. U pripovetkama postoji igra „miraža“. U ravnici vidite ogromne čeljusti, ždrela, oklope gigantskih reptila i džinovskih školjki. Odraz šljuka na jezeru stvara iluziju da je reč o kartama za gatanje. Uzaludno je definisati stvarnost, iznova i iznova. Postoji racionalno, korisno, svrsishodno, upotrebljivo, ali, sve je to nedovoljno da obuhvati i objasni šta je stvarno. Stvarno bitno. Pa, čekaj, da li „stvarno“ ili „bitno“. Ta dva teško idu zajedno iako drugačije i ne postoje. Malo se ceni ono što je nestvarno a bitno i precenjuje ono što je stvarno a nebitno. Zašto baš Puškinov život? Zato što je kao i svaki drugi. Nošen epohom, rasnim, pobunjeničkim, plemićkim, interkontinentalnim, religijskim, revolucionarnim, ljubavnim, čežnjivim, otpadničkim, jeretičkim i svetačkim strujama, pismen, darovit, neuhvatljiv, svevideći. Bio sin božji il` anđeo pali, to je on. Naš, baćuška... Koliki je udeo autobiografskog? Ostavili ste „stvarna“ imena. Uvodeći Polifema u priču, pripovedač pita koliko čovek mora da izmišlja. Autobiografija je test za bližnje. Koliko se sećamo. Za one koji o životu naše porodice ništa ne znaju i to je fikcija. I to je dobro. Ništa što je izmišljeno nije nepostojeće. Porodična istorija je isuviše bezbedno mesto za pripovedača koji bi ipak da malo bude i pesnik. Kad već nije sasvim pesnik. U pokušaju da dosegnem poetske visine, ja sam sa porodičnog stabla ripio u prazan prostor. E, sad, da li sam se kao onaj majmun iz elizabetanskog vica samo skljokao sa krova i tresnuo na zemlju ili je taj let barem nakratko ličio na nešto vredno truda, o tome će oni koji pročitaju Koljku i Sašenjku. Mića VujičićBiografija Uglješa Šajtinac (Zrenjanin, 1971), dramski pisac, pripovedač, romansijer. Objavio romane Čuda prirode (1993), Nada stanuje na kraju grada (2002), VOK ON! (2007), Sasvim skromni darovi (2011); romane za decu: Vetruškina ledina (2006), Čarna i Nesvet (2013), Banda neželjenih ljubimaca (2017) i Biće jednom (2020). Autor je knjiga priča Čemer (1997), Banatorijum (2014) i Žena iz Huareza (2017), te drama Rekviziter (1999), Pravo na Rusa (2001), Govorite li australijski? (2002), Hadersfild (2005), Banat (2007), Vetruškina ledina (2008) i Lepet mojih plućnih krila (2009). Dobitnik je Sterijine nagrade za najbolji savremeni dramski tekst, Andrićeve nagrade, Evropske nagrade za književnost, Nagrade Društva književnika Vojvodine, Vitalove nagrade za najbolju knjigu godine. Priznanja koja nose imena Bore Stankovića, Isidore Sekulić, Biljane Jovanović. Živi u Zrenjaninu.