Arhiva

Sto dana Vlade i godine mrmota

Milan Ćulibrk | 20. septembar 2023 | 01:00
Sto dana Vlade i godine mrmota
Predsednik Srbije uzburkao je javnost tvrdnjom da će priznavanje Kosova biti uslov za ulazak u EU. Premijer i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić su to demantovali. Kome da verujemo, bilo je prvo pitanje koje se samo nametnulo u razgovoru sa predsednikom, koji ekskluzivno za NIN najavljuje svoj novi, konačni predlog za Kosovo. „Spreman sam da još jednom predložim Vladi naš konačni stav o KiM. Na tom predlogu intenzivno radim, jer smo već negde na ivici i svako naše sledeće popuštanje moglo bi da znači da smo se pomalo prećutno sa mnogo čime saglasili“, izjavio je za NIN predsednik Srbije. Imate li bar okvir tog predloga? „To će biti moj konačni predlog, o kome ću prvo razgovarati sa Vladom. Ako ne postignemo jedinstvo, ja više ništa ne mogu da učinim za Kosovo, jer u mojim rukama nije ni spoljna ni unutrašnja politika. Ali, pošto sam pobedio na direktnim izborima, od mene se očekuje da uvek imam stav i spreman sam... da predložim inicijalni tekst i da mi Vlada kaže šta je za nju moguće, a šta nije… Završetak pregovora sa EU stoji nam kao Damoklov mač nad glavom - da li će uslov biti priznavanje nezavisnosti KiM ili da se ponašamo kao da pored nas postoji nezavisna država koju nismo priznali? U mnogim organizacijama nas više i ne pitaju - Kosovo je član Međunarodnog olimpijskog komiteta, a ogroman je pritisak i na Savet Evrope“… Rekli ste da sa premijerom razgovarate o konačnoj poziciji Srbije u odnosu na pitanje priznavanja Kosova. Ali ipak ste najavili svoj predlog o Kosovu? „To će biti predlog Vladi, jer ja po Ustavu nemam prava predlaganja Skupštini... Uzalud je pisati nešto što niko ne može da sprovede. To je za junoše, željne slave“... Kada planirate da podnesete taj predlog? „Saznaćete blagovremeno. To nije posao koji treba uraditi da bi propao. Prvi nacrt mogao bi da bude gotov veoma brzo i prvo ću ga predstaviti predsedniku Vlade“. Sve ovo, od reči do reči, koliko god nevernim Tomama izgledalo nemoguće, izgovorio je ekskluzivno za NIN predsednik Srbije. Doduše, u decembru 2014. Dakle, Tomislav Nikolić. Pa zašto onda danas svi s nestrpljenjem od predsednika očekuju da izađe sa svojim rešenjem za Kosovo, a pre nekoliko godina niko ga nije zarezivao „ni za suvu šljivu“? Šta se to sa nama u međuvremenu dogodilo? Da nismo prespavali promene Ustava? Ako se ne varam, samo je Nikolića zamenio Vučić. Sve ostalo je isto. Ili bolje rečeno, ništa više nije isto. I teško da će ikada biti. Ko zna, možda se ovih reči više ne seća ni bivši predsednik, svestan da bi ih sadašnji mogao doživeti kao provokaciju. Umesto da pišem novi, rešio sam da ponovim deo teksta koji je na ovom istom mestu objavljen 30. maja 2018. Treba li bolji dokaz da živimo dan mrmota? Ma, šta dan? Godine mrmota. Na stranu što je Vučić rešio da o izveštaju vladine Kancelarije za KiM, a ne o nemačko-francuskom predlogu u Skupštini govori baš 2. februara. Na međunarodni Dan mrmota. Kako je to promaklo vrsnom ekspertu za pi-ar? Ili je i time želeo da pošalje neku poruku naciji? U međuvremenu je lansirao priču o novim izborima i pre nego što je treća, na dve godine oročena vlada Ane Brnabić napunila prvih 100 dana. A svi zaboravljaju da je Ana premijerka već više od 2.050 dana i da joj je sastav sve tri „njene“ vlade sastavio njen „šef“. A kad smo već kod „šefa“, bilo je i zabavno i tužno gledati kako TV Prva (svakako ne i poslednja) nastoji da relativizuje idolopokloničke aplauze poslanika SNS-a Vučiću. Da bi dokazali da je to praksa i na Zapadu, a ne samo u Severnoj Koreji, pustili su snimke sa glasnim aplauzima Merkelovoj, Zelenskom, Makronu i Putinu. „Prevideli“ su samo da su Zelenskom aplaudirali u Evropskom parlamentu i Vestminsterskoj palati (u Strazburu i Londonu, dakle, a ne u Kijevu), Makronu u američkom Kongresu u Vašingtonu, a Putinu u Bundestagu, u Berlinu, doduše davne 2001. Jedino su Merkelovoj aplaudirali njene stranačke kolege, ali ne u parlamentu, nego na završnoj konvenciji njene CDU. Sad sam još uvereniji da ono što se dešava kod nas nema niđe u bijeli svijet. Jer, da ima, Prva bi to iskopala. A, kamo lepe sreće da i Vučiću aplaudiraju kad ode u Strazbur, Pariz, Berlin, London, Vašington... A ovako, kad se zaželi aplauza, može da bira samo između Skupštine Srbije, Glavnog odbora ili nekog naprečac organizovanog mitinga SNS-a. Što i nije neki bogzna kakav izbor.