Arhiva

Kad ruševine utihnu

Marko Lovrić | 20. septembar 2023 | 01:00
Kad ruševine utihnu
Slavni Vašington post dobio je do sada sedamdesetak Pulicerovih nagrada, i nadmašuje ga samo NJujork tajms, ali sigurno nije mogao često da se podiči virtuozno jezivim uvodom teksta kakav je pre nekoliko dana napisala njegova novinarka Luiza Lavlak. „Ruševine su utihnule tek četiri dana i četiri noći nakon zemljotresa. Najjači glasovi bili su ženski, kažu žitelji. Razdvojene od dece, boreći se za život, vrištale su dok ih pluća nisu izdala.“ Tim Vašington posta je nekako stigao do grada po imenu DŽinderis, na severozapadu Sirije, poslednjem delu zemlje pod kontrolom pobunjenika, koji sada imaju manje teritorije, manje ljudi ali ne i manje frakcija nego na vrhuncu rata. „U ovom zaboravljenom džepu Sirije nije bilo međunarodnih spasilaca da pomognu. Nije bilo humanitarnih isporuka i lekova protiv bola za preživele. Samo deset kilometara odatle, preko granice, u Turskoj, slile su se hiljade tona pomoći. Na molbe turske vlade timovi za podršku odazvali su se čak i sa Tajvana. Ali Sirija, podeljena i izolovana od većeg dela sveta, prepuštena je sama sebi.“ Novinare su na terenu dočekali lokalni spasioci svesni da ljude povređuju koliko im i pomažu. Od opreme imaju nešto zastarelih kombinirki, mašina nepodesnih za užasno osetljiv posao spasavanja ljudi iz ruševina, a nekada i samo lopate. Raed el Saleh, šef „belih šlemova“, pobunjeničke varijacije na temu civilne zaštite, o toj je temi u petak rekao da će međunarodna pomoć stići prekasno, i da će joj jedini posao biti da raščisti krš. Zna to čovek, jer je pomoć teško stizala i pre zemljotresa. „Bašar el Asad je još ranije postavio prepreke humanitarnim timovima u oblastima koje nisu pod kontrolom vlade. U tome su mu u Ujedinjenim nacijama pomagali saveznici poput Rusije, ali su i susedi poput Turske i Jordana povremeno takođe ometali dotok pomoći“, podseća Vašington post. Damask se protiv pobunjenika bori, Ankara ih podupire - ako nisu Kurdi - pa su ciljevi na severozapadu Sirije različiti, ali su posledice iste. Šteta je samo što je slavni vašingtonski list napravio propust, pa nije podsetio i na to da je cela Sirija pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Država još od 1979. godine. „Uprkos širokom pristupu koji je ciljao cele sektore ekonomije, te su sankcije dale malo ili nisu dale nimalo rezultata u prisiljavanju Asadovog režima na političke ustupke... U međuvremenu su se sirijske prilike postepeno pogoršavale, jer su sankcije - skupa sa razornim posledicama jedanaest godina rata, ekonomskom krizom u susednom Libanu i pandemijom kovida - donele ekonomski kolaps koji je u siromaštvo bacio više od 90 odsto stanovništva“, piše u uvodu januarske analize Atlantskog saveza. Atlantski savez je trust mozgova - takođe smešten u Vašingtonu - kome Asadov režim nikako nije mio, i koji verno podupire evropsko-američke politike, ali je čak i tamo neko primetio da u Siriji, po običaju, od sankcija Zapada mnogo više stradaju ljudi nego vlast. Zemljotres nije pitao šta kontroliše Damask, a šta pobunjenici, žrtava i štete ima sa obe strane, i to što je zvanični Vašington pristao na to da u narednih šest meseci „žmuri“ na humanitarne transakcije, neće mnogo pomoći. Sirija je odavno na kolenima, sa zemljotresom ili bez njega, Asadova ili bilo čija. Kancelarija UN za koordinaciju humanitarnih pitanja (OCHA) objavila je da je 10. februara konvoj humanitarne pomoći stigao na severozapad zemlje, drugi konvoj nakon katastrofe. OCHA u izveštaju o stanju na terenu - koji više zvuči kao vapaj - piše i o hrani koje nestaje, o poplavama zbog srušene brane na reci Oront, o epidemiji kolere koja je počela u januaru. Marko Lovrić