Arhiva

Nova ili konačna runda dijaloga

Dragana Pejović | 20. septembar 2023 | 01:00
Nova ili konačna runda dijaloga
Moraju se naći drugi načini za odbranu zemlje od busanja u grudi, moraju se oživeti fabrike, rešiti stvarni problemi, kazao je dalekovido prvi potpredsednik Vlade Srbije aprila 2013. Dok je šokiranim Srbima sa Kosova i Metohije saopštavao zašto je takozvani Prvi sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, odnosno Briselski sporazum, bio neminovan, obećavao je strategiju odbrane Ustava i teritorijalne celovitosti zasnovanu na investicijama. Istim onim koje su danas batina za briselskim stolom za kojim se od Srbije zahteva konačno prihvatanje teritorijalnog integriteta i članstva Kosova u međunarodnim organizacijama. Mesecima se i o tom dokumentu, podsećamo, govorilo kao da to nije. Nije bio potpisan, nego parafiran, nije bio obavezujući nego na volju Srba sa KiM da ga prihvate, a kasnije je sam Vučić uobičajavao da usput kaže „nisam ga ja potpisao“ (nego tadašnji premijer Ivica Dačić). Strategija odbrane ekonomijom, duboko zavisnom od investicija pokrovitelja kosovske nezavisnosti, u međuvremenu je dala rezultate - gašenje srpskih institucija na KiM, integraciju Srba u kosovski sistem i desetogodišnje čekanje na gorko progutanu šargarepu, formiranje Zajednice srpskih opština. Ali odbijanje Aljbina Kurtija da omogući njeno formiranje je, izgleda, ostao jedini razlog zašto drugi sporazum, u ponedeljak, 27. februara, nije potpisan. Ili je to jedina šansa za Beograd da odugovlači finalizovanje očigledno dogovorenog, a to bi moglo da se nasluti već do 13. marta, do kada je rok za prijavu političkih subjekata koji će učestvovati na lokalnim izborima raspisanim za četiri opštine na severu KiM, nakon što su ih, kao i druge institucije prištinskog sistema, predstavnici Srba napustili. Formalni preduslov formiranja ZSO je konstituisanje organa vlasti u opštinama koje treba da je čine, što može da se dogodi 23. aprila za kad su raspisani izbori, ako Srpska lista prihvati da na njima učestvuje. Da visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Đozep Borelj nije saopštio da su Vučić i Kurti prihvatili sporazum, odnosno da su se dogovorili „da nisu potrebni novi razgovori u vezi sa predlogom EU koji je naslovljen kao Sporazum o prelasku na normalizaciju između Kosova i Srbije“, a ne Beograda i Prištine kao u prvom sporazumu, javnost u Srbiji bi ostala uverena da baš ništa nije dogovoreno. „Obe strane složile su se da se sa primenom plana započne brzo, iako je potrebno još razgovora kako bi se dogovorile pojedinosti“; kazao je evropski komesar za spoljnu politiku i bezbednost. U satima koji su prethodili „danu D“, kako su domaći mediji podižući napetost najavljivali sastanak Vučića i Aljbina Kurtija sa evropskim posrednicima u Briselu, 27. februara, iz evropskih institucija pretilo se potpunom izolacijom one strane koja ne prihvati dogovor, saopšten je zvaničan i nadasve „evropski“ stav da nema pregovara o sadržini nego samo o primeni plana (Borelj), a stigla su i pisma „ohrabrenja“ obema stranama da prihvate to o čemu nema pregovora, koje su potpisali Olaf Šolc, Emanuel Makron i Đorđa Meloni. Zašto su ova tri lidera zemalja sa, uzgred, povećim investicijama u Srbiji, potpisala pismo pritiska, a ne i svih 27 članica Evropske unije, ako je predlog uistinu evropski, pitanje je na koje je odgovor lak. Zato što predlog nije evropski, kako se s manje ili više uspeha predstavlja iz Brisela i Beograda. Ovaj papir naročito nije postao delom pregovaračkog okvira za Srbiju, kako je to nedavno kazao i predsednik, ali to može postati potpisivanjem (kroz poglavlje 35, koje je definisano tako da obaveze proizlaze iz postignutih dogovora, poput Briselskog sporazuma) čemu se, po svemu sudeći, teži. Usluga je srpskim vlastima ili Šolcu i Makronu to što se niko od predstavnika pet članica koje ne priznaju Kosovo, sem ponavljanja da ne menjaju svoj stav (Španija, na primer), nije nepozvan izjasnio protiv ovog plana. A istina je da se francusko-nemački predlog, čijem se kolokvijalnom nazivanju „evropskim“ niko nije javno usprotivio, pa ni predstavnici Španije ili Kipra, prvi put pred evropskim institucijama našao 9. februara, mesecima nakon što ga je nekolicina evropskih zvaničnika proglasila zajedničkim. I tada, na sastanku Evropskog saveta, nije se glasalo o samom dokumentu kao ponudi u pregovorima nego je usvojen kao jedan od 33 zaključka sastanka i to u vrlo pažljivoj formulaciji: „U svetlu nedavnih tenzija na severu Kosova Evropski savet ističe hitnost potrebe za napretkom u normalizaciji odnosa Kosova (sa zvezdicom) i Srbije kroz dijalog u kome posreduje EU. Savet pozdravlja mogućnost da nedavni evropski predlog postavi odnos dve strane na novi održiv nivo kao istorijsku šansu koju bi trebalo da prigrle obe strane, imajući u vidu i njihovu evropsku perspektivu“. Spinovanje iznutra EU nije ni novo, a ni glavni element diplomatske nepristojnosti i neprincipijelnosti. Hitnost, naročito frekventna reč u govorima zapadnih diplomata opterećenih pobedom u njihovom ratu s Rusijom i imenovanje predlogom papira od 11 tačaka, „o čijoj sadržini nema pregovora“, dalo je za pravo onom delu opozicije i građana koji situaciju nazivaju ultimatumom. Žurba je tolika da je u Belgiju, dok se predsednik Srbije u cik zore iz Predsedništva obraćao građanima da obeća da neće biti ni izdaje ni povratka u devedesete, upravo putovao i američki zvaničnik Gabrijel Eskobar, bez obzira na to što je samo dan ranije savetnik američkog predsednika Dereka Šolea razgovore s Vučićem i Kurtijem obavio telefonom. Šta je danas na stolu objavio je sam Borelj, potvrdivši onih deset tačaka, javnosti poznatih mesecima, s dodatkom jedne na koju se, interesantno, Vučić jedino pozvao kao adut pred napadima o izdaji nacionalnih interesa - ništa nije potpisano i neće biti pre dogovora o implementaciji. Upitan da kaže na implementaciju čega je mislio, odgovorio je: „kako god okrenete ZSO je na prvom mestu“ i ostao usamljen u tvrdnjama da dogovor nije postignut. Ali nije bio usamljen u Srbiji odakle su ministri Ivica Dačić i Siniša Mali slali poruke podrške u teškoj borbi, delovi SNS čestitali na otporu pritiscima u ovom procesu koji je „samo početak, a nikako kraj“, dok su drugi istovremeno bodrili za odlučno konačno okretanje Srbije „evroatlantskom savezu“ (Dragan Šormaz). Vučić je pred put ponovio da stoji iza svega što je nedavno kazao pred poslanicima na sednici Narodne skupštine o KiM. Ukratko, da je Ustav svetinja i da su poznate „crvene linije“ - „nema Kosova u UN i nema priznavanja“. Uobičajeno, razlike interpretacije dogovora u Beogradu i u Prištini, nije nemoguće sabrati, ukrstiti i zaključiti da Vučić očekuje formiranje ZSO, pre potpisivanja u načelu dogovorenog sporazuma. Kako partneri i posrednici potpisanih i budućih dokumenata garantuju obaveze, pa i deset godina neispunjene, najbolje ilustruje izjava evropskog posrednika, izvršioca u dijalogu, Miroslava Lajčaka koji upitan ko će preuzeti krivicu za ZSO, koja nije formirana deset godina, odgovara lakonski: „Imao bih lakši život da su svi dosadašnji dogovori bili sprovedeni dok sam postavljen da radim svoj sadašnji posao. Ne možemo promeniti prošlost.“ Implementaciju prethodnog svejedno nastavlja da očekuje srpska strana, a dogovor o implementaciju novog sporazuma očekuju 18. marta na sastanku koji će biti organizovan u Severnoj Makedoniji, Borelj i Kurti. Izrada aneksa o implementaciji, kao integralnom delu sporazuma, jedanaesta je i jedina tačka sporazuma koje nije bilo u nezvaničnoj verziji upriličenoj za medijsko distribuiranje. Zajednica srpskih opština se, takođe, ne pominje u dokumentu koji je Evropska komisija konačno objavila na sajtu, što može utešno da se čita i kao podrazumevano očekivanje da će ona biti formirana pre pristupanja novom dogovoru. Tek pominje se srpska zajednica sa „odgovarajućim nivoom samouprave“ i „mogućnosti za pružanje usluga u određenim oblastima uključujući i mogućnost finansijske podrške Srbije“. I status srpske zajednice, kao i status Srpske pravoslavne crkve i zaštita nasleđa treba da budu obezbeđeni u skladu „sa postojećim evropskim modelima“. Na tu slabu formulaciju SPC nije reagovala, do utorka po podne, kao ni na prethodne apele grupe Srba s KiM da se oglasi. Navodi se da je sporazum zapravo stepenik ka pravno obavezujućem sporazumu o sveobuhvatnoj normalizaciji, na koji bi se Beograd potpisivanjem ovog, takođe obavezao i da će detalji saradnje u oblasti nauke, tehnologije, transporta, zdravstva, kulture, nestalih i raseljenih lica, telekomunikacija i drugih oblasti biti dogovoreni dodatnim sporazumima. U skladu sa „ciljevima i principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onih o jednakosti suvereniteta svih država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomiji i teritorijalnom integritetu, pravu na samoopredeljenje, zaštiti ljudskih prava i nediskriminaciji uz stalne diplomatske misije, dogovor o diplomama, carini, pasošima, registarskim tablicama, očekuje se formiranje komiteta koji će pratiti sprovođenje sporazuma, što neodoljivo podseća na jednu od nikada realizovanih, poslednju tačku Briselskog sporazuma. Čak i ako razgovor o novom planu, međutim, bude samo i krajnje dobronamerno tumačen kao „početak dugačkog puta“, Srbija ostaje u diplomatskoj rupi poraza gde je ZSO, obaveza iz prethodnog sporazuma, zalog za potpisivanje novog, u kojem je sve čemu Priština teži, osim izgovorenog priznanja. Dragana Pejović