Arhiva

Koliko su za ekonomske krize krivi i ekonomisti

© Project Syndicate | 20. septembar 2023 | 01:00
Koliko su za ekonomske krize krivi i ekonomisti
Jasno je da sve više ljudi ima veoma negativno mišljenje o demokratskom kapitalizmu, pa tako i o ekonomistima. Ali koliko, i koju vrstu odgovornosti za boljke naših ekonomija snose ekonomisti? Jedan uticajni, Oskarom nagrađeni dokumentarni film iz 2010. (misli se na film Inside Job, u režiji Čarlsa Fergusona, prim.) prikazuje nas kao prevarante kojima je stalo samo do vlastitog finansijskog dobitka, lobiste i apologete bogatih koji nas izdašno nagrađuju za ono što radimo. Naše procene često predvidljivo proizlaze iz naših političkih opredeljenja. Kad god nekoliko stotina ekonomista potpiše peticiju podrške nekom političkom programu, neće proći ni nekoliko dana pre nego što druga grupa od nekoliko stotina ekonomista ne potpiše drugu peticiju kojom se taj program osuđuje. Povrh toga, mi ekonomisti sebi često uzimamo pravo da nastupamo sa stanovišta političke ekspertize za koju nemamo nikakve kvalifikacije, s predvidljivo katastrofalnim rezultatima. Pa ipak, promišljeni kritičari tvrde kako i dalje imamo veliki uticaj na ekonomsku politiku i da stoga nastavljamo da nanosimo veliku štetu. Ali da li je problem u nekolicini moćnih pojedinaca, ili postoji sistemska greška u ekonomskoj nauci koja one koji se njome bave navodi na pogrešan put? Sklon sam tome da prednost dam ovoj drugoj hipotezi. Američki demokratski kapitalizam od koristi je samo za manjinu stanovništva. Svetska finansijska kriza 2008. i sumorni period koji je nakon nje usledio diskreditovali su bajku prema kojoj će, ako ljude iz sveta finansija pustimo da se bogate, i svi ostali imati koristi od toga. U godinama koje su usledile manje obrazovani Amerikanci počeli su u velikom broju da umiru od očaja (Diton i njegova stalna saradnica En Kejs su svojevremeno „smrt od očaja“ definisali kao fatalne ishode koji su rezultat samoubistava, slučajnog predoziranja narkoticima ili zloupotrebe alkohola) i okreću se populizmu, što je njihova reakcija na politički sistem koji ništa ne čini da im pomogne. Ne samo da je većina ekonomista propustila da predvidi krizu iz 2008, po nekim viđenjima, oni su i doprineli da do nje dođe. Uostalom, svi su oni ponosni apostoli globalizacije i tehnoloških promena koje su obogatile malobrojnu finansijsku i menadžersku elitu, dovele do redistribucije prihoda i bogatstva od radne snage ka kapitalu i gubitka miliona radnih mesta, opustošile mnoge zajednice i živote ljudi koji su u njima živeli. Još gore, kada ih suočite sa primerima smrti od očaja, neki ekonomisti krive žrtve i one koji bi da im pomognu. Prema viđenju mog prijatelja i kolege Alana Blajndera, koji je obavljao nekoliko dužnosti u vladi i radio na osmišljavanju i kreiranju javnih politika, političari retko postupaju onako kako ih ekonomisti savetuju. Umesto toga, oni ekonomske analize koriste na način na koji pijanac koristi banderu: za pridržavanje, ne za osvetljenje. Nije problem u tome da su svi ekonomisti plaćenici koji usvajaju pozicije koje će zadovoljiti njihove gazde - mada ima mnogo i takvih. Stvar je u tome da čak i njihov dobar rad može da bude selektivno zloupotrebljen. Slično ovome, DŽejson Furman, koji je u administraciji predsednika Baraka Obame bio na čelu Saveta ekonomskih savetnika, odbacuje ideju da ekonomisti imaju prevelik uticaj, i tvrdi da on sam „može samo da sanja da ima toliku moć“ kakva se njegovoj profesiji pripisuje. A i drugi ekonomisti koji su radili za saveznu administraciju kažu da, u najboljem slučaju, imaju samo negativnu ulogu: da spreče da se dese neke loše stvari. Političari moraju da poštuju budžete, ali često žive u svetu mašte u kome njihove omiljene šeme same sebe otplaćuju. Ekonomisti u Savetu ekonomskih savetnika ili Kancelariji za budžet pri Kongresu obavljaju važan posao time što do izvesne mere unose realističnost u proces kreiranja politika. Verujem da su Blajnder i Furman u pravu, ali ne uvek. Kad je Lorens Samers od 1999. do 2001. bio ministar finansija u administraciji predsednika Bila Klintona, svoju izuzetnu inteligenciju, znanje i sposobnost uveravanja iskoristio je da olabavi ograničenja za međunarodni protok spekulativnih fondova, derivata i drugih, još egzotičnijih finansijskih instrumenata. Vredi se setiti i kako su se drugi ekonomisti, uključujući Blajndera i DŽozefa Stiglica, oštro usprotivili tim odlukama. Otad su mnogi iznosili ocene da su te promene do kojih je došlo u Klintonovoj eri doprinele kako azijskoj finansijskoj krizi 1997-1998, tako i globalnoj finansijskoj krizi deset godina kasnije. Prethodno, kad je ministar finansija bio Robert Rubin, Samers njegov zamenik, a ekonomski libertarijanac Alan Grinspen predvodio Federalne rezerve, magazin Tajm ih je stavio na naslovnu stranu na kojoj je pisalo „Komitet za spasavanje sveta“, najavljujući članak o tome kako su njih trojica „sprečili globalni ekonomski slom - zasad“. Ta naslovna strana bila je proizvod vremena u kome su se ekonomistima češće divili nego što su prema njima iskazivali antipatije. U većoj ili manjoj meri, poverovali smo u priču da nam je moderna ekonomska nauka dala alate za eliminisanje propisa koji sputavaju rast - alate od kojih su mnogi bili utemeljeni na zabludama i mitovima, a ne na nauci. Pretpostavljam da je sada trenutak da i ja izgovorim mea culpa. Važno je naglasiti da je ta ranija epizoda bila izuzetak. DŽenet Jelen, još jedna izuzetna ekonomistkinja, koja je sada na mestu ministra finansija, nema takav uticaj, ni takvu moć. Kako je primetio Ezra Klajn iz NJujork tajmsa, „njena reč ima težinu u internim diskusijama, što važi i za neke druge, ali ekonomisti su samo neki od glasova za stolom, ne dominantni glasovi“. Predsednik DŽo Bajden ne sluša ekonomiste na način na koji su to činili Klinton ili Obama. Osim toga, Jelen i Samers su i sami izuzeci. Ekonomisti s akademskim bekgraundom obično se ne uspinju do pozicije ministra finansija. DŽon Majnard Kejns, koji je veliki deo života proveo savetujući kreatore politike - i ne bez rezultata - imao je drugačije viđenje moći koju imaju ekonomisti: „Ideje ekonomista i političkih filozofa, i kad su u pravu i kad greše, moćnije su nego što se obično misli. Svet zapravo usmerava malo šta osim toga“. Obratite pažnju na njegovu upotrebu reči „greše“; nisu samo dobre ideje te koje opstaju i prosperiraju. Tako DŽeb Hensarling, teksaški republikanac koji je od 2013. do 2019. predsedavao Odboru za finansijske usluge Predstavničkog doma, kaže da je postao političar „kako bi unapredio ideju slobodnog tržišta“, jer je „ekonomska nauka koja zagovara slobodno tržište obezbedila maksimalnu dobrobit za maksimalan broj ljudi“. NJegovo viđenje primer je onog što DŽejms Kvak s Pravnog fakulteta Univerziteta Konektikat naziva „ekonomizmom“ - idejom da svet funkcioniše tačno onako kako je opisan u uvodima udžbenika iz ekonomije. Naravno da su ti udžbenici značajni. U SAD nekih 40 odsto studenata - uključujući većinu budućih političara, pravnika i generalnih direktora - pohađa najmanje jedan ekonomski seminar. Blesavog rezonovanja ima i na levici. Ako desnica nije u stanju da uoči nedostatke tržišta, levica je u stanju da bude podjednako slepa kod očiju pred greškama vlade koje je sprečavaju da na pouzdan način otklanja slabosti na tržištima. Po njenom viđenju, vlada je reprezentativno telo koje su izabrali dobro informisani građani, a njen zadatak je da ispravlja nedostatke tržišta, bilo da je to sklonost ka uspostavljanju monopola, eksploataciji radnika ili ekscesima na planu nejednakosti prihoda. U praksi, međutim, američka vlada ne funkcioniše na taj način; poput drugih vlada, ona često stvari čini gorim, i ne oseća se obaveznom prema svim građanima, već samo prema onima koji imaju najviše koristi od takvog sistema. Po mom viđenju, glavni problem moderne mejnstrim ekonomske nauke je njen limitirani zahvat. Ova disciplina se odvojila od svoje prave baze: proučavanja ljudskog blagostanja. Kao što kaže Amartja Sen, ekonomska nauka je krenula pogrešnim putem s pojavom čuvene i danas dominantne definicije britanskog ekonomiste Lajonela Robinsa, po kojoj je u pitanju disciplina koja ljudsko ponašanje proučava kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava podobnih za alternativne upotrebe. Time je strahovito sužen opseg ekonomske nauke u poređenju s onim što je američki filozof Hilari Putnam nazivao „razumnom i humanom evaluacijom društvene dobrobiti, što je Adam Smit smatrao osnovnim zadatkom jednog ekonomiste“. Robinsovu definiciju Sen upoređuje s onom Artura Pigua, ekonomiste s kraja 19. i početka 20. veka, koji je pisao kako „nije nikakvo čudo, već društveni entuzijazam, revoltiran mizerijom na opasnim ulicama i beznadežnošću protraćenih života, ono što se nalazi na izvoru ekonomske nauke“. Ekonomska nauka bi trebalo da se bavi nastojanjima da se razumeju i eliminišu faktori koji dovode do mizerije i beznađa kao posledica siromaštva i uskraćenosti. Kejnsova Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca i ovde nudi dobar sažetak. „Politički problem čovečanstva je kako kombinovati tri stvari: ekonomsku efikasnost, socijalnu pravdu i individualnu slobodu“, kaže on. Čini se da smo odbacili poslednje dve od tri Kejnsove stavke. Moramo da prevaziđemo fiksaciju na novac kao jedinu meru ljudskog dobrostanja. Moramo da se bolje upoznamo s načinom na koji razmišljaju sociolozi. I iznad svega, moramo da provodimo više vremena s filozofima, kako bismo povratili intelektualnu teritoriju koja je nekad bila od centralnog značaja za ekonomsku nauku. © Project Syndicate