Arhiva

Putin nije odustao od rušenja vlasti u Kijevu

Stefan Slavković | 20. septembar 2023 | 01:00
Putin nije odustao od rušenja vlasti u Kijevu
Da sam Srbin, na pitanje paralele između Krima i Kosova bih verovatno gledao drugačije, ali jasno je da postoje razlike između toga kako je Kosovo stiglo tu gde jeste i kako je Krim stigao tu gde jeste. Legitimno je reći: Kosovo bi po međunarodnom pravu trebalo da bude deo Srbije, a Krim deo Ukrajine, ali se ne može reći: Kosovo je deo Srbije, a Krim Rusije. Nedosledno je, a upravo to je Putinov argument za međunarodno priznanje aneksije Krima“, kaže za NIN Ijan Bond koji je od 2013. godine direktor Odeljenja za spoljnu politiku think-tank organizacije Centar za evropsku reformu. Pre toga je 28 godina proveo u britanskoj diplomatiji. Prva zaduženja je još osamdesetih i devedesetih imao u Moskvi i NATO-u, da bi prve godine novog milenijuma proveo u vrhušci britanske delegacije pri OEBS-u, gde se bavio unapređenjem ljudskih prava i demokratije, ali i pitanjem prevencije konflikta na Balkanu i teritoriji bivšeg SSSR-a. Nakon ambasadorskog mandata u Letoniji, postao je čelnik grupe za spoljna i bezbednosna pitanja pri britanskoj delegaciji u Vašingtonu. Šta je u osnovi rusko-ukrajinskog rata? Istorija i identitetska pitanja. Putin je još 2008. godine, na NATO samitu u Bukureštu, rekao DŽordžu V. Bušu da Ukrajina nije država. Direktoru Centra za evropsku reformu Čarlsu Grantu je na Valdajskom forumu 2013. godine, dok je još bilo primereno ići na mesto gde se predsednik Rusije godinama obraćao zapadnim profesorima, biznismenima i državnicima, rekao da su Rusi i Ukrajinci jedan narod. Bilo je to vreme kada se Ukrajina nadala potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU, što se Moskvi nije bilo dopalo i upozoravala je na to. Navršila se prva godina rata koji je već prošao kroz mnoge faze. Da li je moguće predvideti koliko će još trajati? Teško je reći. Neizdrživi pritisak da se rat završi ne postoji ni na jednoj strani, jer niko nije blizu ni pobede ni poraza. Putin nije odustao od izvornog cilja zamene ukrajinskih vlasti marionetskim režimom, a za Ukrajince je ovaj rat egzistencijalno pitanje. Iako se na Zapadu govori o mogućim teritorijalnim ustupcima i kompromisima, mislim da nijednom Ukrajincu danas dogovor s Putinom ne deluje naročito privlačno dok gleda zločine nad svojim sunarodnicima na istoku zemlje. Uostalom, Ukrajina je već jednom mislila da je isposlovala srž sporazuma koji će okončati rat, a kojeg se Putin nije pridržavao. Mislim na mirovne sporazume iz Minska 2014. i 2015. godine. Zašto sporazumi iz Minska nisu primenjeni? Ukrajinci su na njih pristali kad su bili najslabiji, praktično iz očaja. Ni Janukovič ni njegovi prethodnici nisu ulagali u odbrambene kapacitete, a sama država je bila i ostala vrlo korumpirana. Posle Majdana je vladao haos, mnogi ministri uopšte nisu znali kako se rukovodi ministarstvima. S druge strane, redosled koraka sporazuma nije bio jasan, što je obema stranama ostavilo prostor za manevre. Te 2015. smo možda bili najbliži primirju, ali ono nije bilo proizašlo iz političkog procesa i pregovora i zato smo danas tu gde jesmo. Delom jer su Rusi tvrdili da s konfliktom nemaju ništa i da treba razgovarati s novim vlastima u Donbasu. A još se tada znalo da su pojedini njihovi čelnici ruski državljani iz Rusije, kao i brojni „mali zeleni“ nastradali ili zarobljeni u borbi. Putin je mnoge i odlikovao. Kako mislite da će se rat dalje ravijati? Mnogo se govori o ruskoj prolećnoj ofanzivi i mogućnosti novog napada na Kijev. Zauzimanje prestonice bi bilo ravno simboličkom obezglavljivanju Ukrajine kao države. Ta operacija bi nažalost značila isto što i svaka borba za iole veće naselje u ovom ratu – svođenje grada na šut i šljunak. Mada, Ukrajinci će sada više motriti na sever Ukrajine. Uz to su i opremljeniji nego pre godinu dana. Moguće je da će Rusi na jugu pokušati da zauzmu obalu Dnjepra kod Hersona, što bi Ukrajincima zatvorilo izlaz na Crno more, što je namera Moskve još iz 2014. godine. Reč je o regiji Novorusije koju je Katarina Velika zauzela u 18. veku, i to ne od Ukrajinaca, nego od Tatara. To bi bio važan strateški korak za Kremlj, jer bi otežao ili onemogućio izvoz žitarica i značajno bi uticao na ukrajinsku ekonomiju. Kako vidite ulogu Zapada u ratu? Zapadne zemlje su 2008. na NATO samitu u Bukureštu sklopile najgoru vrstu kompromisa. Postojao je izbor – ili reći Ukrajina nikada neće postati članica NATO ili da će to postati vrlo brzo i s jasnim redosledom koraka. Prvi izbor izvesno ne bi adresirao Putinove bojazni. Neutralnost ne pomaže mnogo ako neko smatra da nemate pravo na postojanje. Da se krenulo drugim putem, Putin bi bio obazriviji. Jer, recimo, iako je povremeno pretio baltičkim državama, koje su se NATO-u priključile pre skoro dvadeset godina, nikada nije preduzeo nijedan konkretan korak, čak ni testa radi. Odabran je treći, kompromisni izbor, koji je onima koji su bili protiv članstva Ukrajine i Gruzije u NATO-u omogućio da blokiraju i odugovlače proces. Na tu grešku naslonila se druga, iz 2014, kada je Zapad na aneksiju Krima rekao samo da obe strane treba da se suzdrže od eskalacije. Ukrajinci na Krimu nisu ispalili nijedan hitac, a Rusi se preuzeli vojnu infrastrukturu, najveći deo flote i odatle prešli u Donbas. Zapad ni tada nije reagovao, jer se Ukrajina kao članica UN branila praktično bez inostrane pomoći. Zašto je Putin napao Ukrajinu baš pre godinu dana? Putina provocira tuđa slabost, a i Zapad i Ukrajina su dugo već pokazivali pukotine u svom sistemu. Verovatno je posle katastrofalnog povlačenja NATO trupa iz Avganistana mislio da nema boljeg trenutka. Ali, baš zato je što je Avganistan izgledao kako je izgledao, Bajden nije smeo da dozvoli ponavljanje sličnog debakla. Uz to, evropske zemlje su rat u Ukrajini videle kao nešto fizički blisko i solidarisale su se kako bi sprečile eventualno širenje konflikta. Da li je s vojnom pomoći Ukrajini zaustavljanje ruske ofanzive izvesnije? Ona trenutno i jeste zaustavljena. Ukrajinska teritorija je velika, teško ju je kontrolisati, a i ukrajinski narod će se danas braniti više nego što bi mogao pre deset godina. Rusi moraju da shvate da je rat dovršio izgradnju ukrajinskog identiteta. Zelenskom je ruski jezik maternji, danas priča samo na ukrajinskom, a većina građana koja govori na suržiku, mešavini ukrajinskog i ruskog, prebacuje se na ukrajinski. Lingvistička praksa postaje politički gest. Paradoksalno, Putin danas najviše raketira one ljude koji su bili najpodložniji uticaju ruske meke moći. Da je dvadesetak godina uložio u negovanje narativa o povratku majci Rusiji, privoleo bi više građana Ukrajine i zamisli bi možda ostvario i bez rata. Šta mislite o povlačenju paralele između Krima i Kosova? Jasno je da nastaje novi geopolitički raspored. Gde se tu Zapadni Balkan, odnosno Srbija? EU mora da se zapita da li je ozbiljna o proširenju. Ako je ozbiljna, zemljama regiona mora da pruži dokaze o napretku ka članstvu. Srbija isto tako mora da vidi da li je ozbiljna o članstvu. Ako jeste, očekuje se da se usaglasi s EU. Srbija bi svoj izbor verovatno lakše donela kada bi proces proširenja bio opipljiviji i nadam se da EK to uviđa, ali i zemlje poput Francuske, koje istorijski ne gledaju blagonaklono na uključenje celog Balkana u EU. Držati njegove delove na distanci ima svoju cenu. Na šta mislite? Može li Putin da kroz Zapadni Balkan nađe prozor ka Evropi? Teško. Ruski investitori mnogo pričaju i glasni su, ali njihove investicije zaostaju za nemačkim i ostalim. Na Putinovom mestu bih radio na tome da zemljama Zapadnog Balkana pokažem da EU nije njihova jedina opcija, ali osim gasa i nafte on nema argumente. Energenti su važni, ali su sve manje važni, jer nam svima predstoji diversifikacija. Italija je posle Nemačke u EU bila najzavisnija od ruskih energenata, a sada ih uvozi preko Bliskog istoka i iz severne Afrike. Da li je Putin NATO-u i Zapadu dao novi život? Ima li pukotina u EU? Mnogi predviđaju pukotine, ali da mi je neko rekao da će Zapad godinu dana da istraje po cenu ogromne inflacije i da će implementirati uskoro i deseti paketa sankcija, ne bih verovao. Jedino Orban uslovljava sankcije, ali reč je o izolovanom slučaju. Glavni razlog ujedinjenosti Zapada je to što je Putin rat vodio kako ga je vodio i što mu je teško da privuče ljude. U okolnostima velikih razaranja, teško je reći: svi su jednako grozni, koga briga za rat. I u borbi dezinformacijama nije uspešan kao 2014. godine, makar na Zapadu; u Aziji i u Africi, gde postoji kolonijalno nasleđe i gde postoji resentiman spram Zapada, kao i manjak ukrajinskih ambasada, situacija je nešto drugačija. Zašto su onda pregovori o slanju tenkova toliko dugo trajali? Najviše zbog straha od eskalacije, naročito u Nemačkoj. Niko nije mislio da će nas slanje nekoliko desetina tenkova približiti Putinovim crvenim linija posle kojih nema vraćanja, ali obazrivost je velika. Verujem da te linije postoje i da predstavljaju trenutak napada na međunarodno priznatu rusku teritoriju. Možda i na Krim. Tada bismo stupili na nepoznatu teritoriju moguće upotrebe nuklearnog naoružanja, što bi bilo u skladu s ruskom vojnom doktrinom. Međutim, priznajem da se u tom smislu manje plašim ruske od zapadne strane. Jer, Putin se stalno kocka, preduzme konkretne korake, pa reterira, čeka reakciju. Eventualnoj upotrebi ruskog nuklearnog naoružanja uz to prethodi mnogo birokratije. U Vašingtonu imate samo predsednika i jednog njegovog saradnika koji nosi teški crni kofer. Verujem i da obe strane znaju da bi taj korak bio poraz za obe strane. Nažalost, uz sve ludilo na ruskoj strani, danas u EP sede ljudi koji zagovaraju razbijanje RF, što je naprosto budalasto, a uz to i nemoguće. To bi Putina sateralo u ćošak. Ali biramo političare koji će da nas zastupaju, moramo da živimo s posledicama svojih izbora. Stefan Slavković