Arhiva

Živeti 120 godina

Dragan Jovanović dugogodišnji kolumnista NIN-a | 20. septembar 2023 | 01:00
Živeti  120 godina
U zadnjih desetak dana, javljaju mi iz Beograda da su umrle meni dve drage osobe. Prvo je umro Dule Pop, moj drug iz školskih dana, kasnije moj kum i, najzad, penzionisani pukovnik DB-a. A to je postao, dobrim delom, zahvaljujući i meni, jer razredna ga je stavila da sedi pored mene, u prvoj klupi uz katedru, ne bismo li ga tako odvojili od „žestokih“ momaka sa Novog Beograda. I, uspeli smo, nekako. Umrla je i Nataša Marković, vlasnica izdavačke kuće Plavi jahač, sa kojom sam, istog dana, primljen u Večernje novosti pre pedeset i kusur godina. Nikad neću da zaboravim da me je pomagala 1993, kada mi je plata u NIN-u bila sedam nemačkih maraka. Za sinovljev tenis trebalo mi je bar dve hiljade maraka mesečno... I, evo, baš, sam ljut na oboje što su tako rano umrli! Eej, umreti u 76. godini, to je, bre, neozbiljno! Jer, sećam se, ruski general Temnjikov, koji je sarađivao sa proročicom DŽunom, govorio mi je da je čovek napravljen da živi 120 godina! Ali, ljudi se, iz raznoraznih razloga, toga ne pridržavaju. A umiru najviše zato što ne znaju šta će sa sobom ili im je, jednostavno, dosadno, naročito kada odu u penziju. A penzionerski život je raj, ako znaš da ga koristiš. Pogotovo ako si rešio da dobiješ Nobelovu nagradu, pa pišeš svakog dana, kao skriboman. Elem, da skratim, rešio sam da živim 120 godina, koliko mi je od Boga i dato! Bajdvej, čitam da je košarkaš Lebron DŽejms potrošio milion i po dolara na negu tela da bi usporio starenje. A neki milioner Brajan DŽonson (45) za dve godine skupog tretmana ima srce čoveka od 37 godina, a diše plućima kao mladić od 18 godina. Moj recept za dug život je, pre svega, veoma jeftin i prost. Za početak, moraš da pobegneš iz Beograda glavom bez obzira, a ujutru, umesto doručka, popiješ riblje ulje pa uzmeš med, popiješ i kardiopirin, onako preventivno, a onda i malo rakijice. Ako me mrzi ne kuvam kafu. Onda se bacam na suva vesla, a radim i sa tegićima od dva kila. Radim malo i sa sekirom, kada treba da spremim drva za bubnjaru, i pošto ne ložim preko dana, vratim se u postelju i pišem ležeći. I nemojte ništa da mi se čudite - i Platon je pisao ležeći, a bio dvostruki olimpijski pobednik. Kad završim sa pisanjem negde oko podne, navalim na slaninu sapunjaru, beli luk i ovčiji sir, nekad i dva barena jaja, a za večeru goveđa supa iz kesice. Obavezno se u ligeštulu čvrljim na suncu pored Mokranskog vrela. Predveče odšetam do Bele Palanke, popijem espreso u kafiću, a onda nazad za Mokru. Dnevno mora da se šeta od pet do deset kilometara. E, da! Bar jednom nedeljno skoknem do Pirota na bazen i u saunu. I tamo me dobrostojeće dame saleću pitanjima - kako to da nemam bore, a u telu sam kao mladić? Prošle nedelje, gostovao sam kod Jovane u Posle ručka i pričao o belopalanačkim drekavcima. Zanoćio sam kod moje Bilje u Gročanskoj, a išli smo u zemunsku Veneciju na večeru. Tada sam joj i rekao da sam uzeo penzionerski kredit i da će joj od moje penzije odbijati 13 odsto kamate, jer prodaja knjiga mi je stala, a za NIN pišem badava. Ali, to me ne zabrinjava. Jer, kada rešiš da živiš 120 godina, sve se samo od sebe rešava. To sam naučio još pre 10.000 godina, kada sam bio šaman, na obalama Lepenskog vira. K. G. Jung, moj guru iz Švice će da kaže: „Vidim da se sećaš svog života od pre 10.000 godina i da si mirno primio odluku Belih bogova da se čoveku skrati život, sa hiljadu, na sto dvadeset godina. Ali, evo, ljudi ne koriste ni tu priliku, pa umiru mnogo ranije. A tvojoj generaciji pruža se prilika da vidi da li će, posle trećeg svetskog rata, Evropa ličiti na afričku Saharu!“ A moja Crna će na to: „Drago mi je da si odlučio da živiš 120 godina. A, za posle, videćemo!“