Arhiva

Bronza je samo košulja koja zaodene delo

LJiljana Stojanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Bronza je samo košulja koja zaodene delo
Posle dugih šetnji po beogradskim galerijama, posle malobrojnih ili gotovo nepostojećih izložbi savremene skulpture za koje se misli da su uspele i posle onih za koje se misli da nisu, izložba skulptura u bronzi, crteža i slika Save Halugina u galeriji Srpske akademije nauke i umetnosti pružila je iskreno estetsko zadovoljstvo i zagonetku: odakle u tom čoveku sitne građe toliko snage i energije za količinu prikazanih radova, za jedan poseban umetnički izraz i po potrebi hiruršku intervenciju aktuelnih pojmova koji su decenijama unazad važili u skulpturi na ovoj geografskoj širini? Akademici, umetnici svih provenijencija, književnici, beogradski intelektualci iz kulturnog i javnog života, prijatelji, slučajni prolaznici, popunili su na otvaranju izložbe sve praznine između 35 skulptura – od manjih galerijskog formata, do bronzanih gromada. Na zidovima su crteži koji prate skulpture i obrnuto, kao i ogromna platna koja su sama za sebe slike. I kada se sagleda ta celina jasno je da je sve odlučeno pre više od pola veka i da je još tada sve sublimirano u izrazu, koji traje i danas. Sava Halugin – poziv na oduševljenje naziv je ove velike izložbe koju je pažljivo osmislila autorka Nela Tonković, a otvorio je predsednik SANU Vladimir S. Kostić. Bio je to poziv i za nas da se uključimo u sagledavanje bogatog stvaralaštva subotičkog vajara. Da li smatrate da će ova retrospektiva biti prava razmera između trajnosti vašeg dela i umetničkih zasluga, u šta ste uložili čitavu svoju egzistenciju? Prilikom stvaranja mojih skulptura nema prostora za različita očekivanja u smislu trajnosti dela, kako u fizičkom tako i umetničkom pogledu. Moj rad ne smatram ulogom od reči ulog, već imam pravo na egzemplarno razmišljanje o istom. Samo stvaralaštvo može biti protkano, bar kod mene, verom ili sumnjom, te na osnovu toga oštrim svoje kriterijume. U moju umetnost ja ne bih zalazio ništa više nego što mogu da uradim. Dugo sam vremenski radio i besprekorno sam voleo i volim to što radim. Moju ljubav prema umetnosti ne može da remeti nikakvo stanje, osim nekih zdravstvenih, odnosno bioloških okolnosti. Da, bila sam svedok još pre tridesetak i više godina kada ste radili u kamenu, ali i tada, ili još bolje, od početka vaše likovne karijere, ljubav prema umetnosti podrazumevala je ravnopravnost crteža i skulpture. Koliko je danas vaša mentalna snaga velika za sintezu skulpture, a koliko za crtež? Ja verujem u intuiciju. Snaga autora je relativan pojam za više različitih umetničkih asocijacija. To je stvar tehnološke prirode. Umetnost nije opterećujuća za mene. Ona me čini bogatijim i svestranijim, ona poseduje veru u određena postojanja. Možete biti kao stvaralac minimalist ili pak šire shvaćen umetnik koji svesno stvaralački krči nove kanale životne pokretljivosti. U umetničkom izrazu stvaralačka igra postaje vremenom „novo oko“ za novoformirane kriterijume, u različitim vremenskim odrednicama. Kada spominjete vreme vi ste skoro dve decenije radili u kamenu, u kome su skulpture mnogo svedenijeg oblika, ali vaš materijal je bronza. Zašto baš ona? Materijali su pre svega različiti delovi prirode. Moja fizička ili umetnička pokretljivost se dosta razlikovala u zavisnosti od prirodnih karakteristika podneblja bogatim različitim materijalima za oblikovanje. Mogu pominjati i druge materijale - pleksiglas, alpaka, nerđajući čelik, kao i korišćenje granulata u različitim materijalima. Pre mnogo godina živeo sam u Beogradu i u Aranđelovcu, gde sam bio učesnik međunarodnog simpozijuma „Beli Venčac“ , gde je bila velika ponuda zdravog venčačkog kamena, te je tako nastao moj čitav mermerni opus. Nakon završetka istog, a sticajem novih životnih okolnosti odlazim u Suboticu i opredeljujem se za izradu skulptura u glini odnosno gipsu kao prelaznim materijalima do bronzanog odlivka. Tada sam shvatio da je bronza najadekvatniji materijal za moj, tada, novi stvaralački opus. NJenim odlivkom prenosim vrlo precizno fakturu i plastičnost, a cizeliranjem i patiniranjem, još dublje postižem željenu plastičnost tako što se prosvetljavaju konveksne a zatamnjuju konkavne forme. S brzinom misli rasla je i brzina realizacije skulpture u bronzi, koje sam mogao, što nije bez značaja, lakše transportovati, a da se ne oštete, a i lakše odlagati u depou jedne uz drugu, bez posebne ambalaže. Ali, nezavisno od toga, za mene postoje samo dobre i manje dobre skulpture. Sve je drugo relativna stvar. Da, to je tačno, ali kada se danas kaže Sava Halugin, misli se na bronzane skulpture razigranih masa, koje se na kraju sublimiraju u jedan smisleni tok. To je vaš znak za raspoznavanje. Koliko je teško doći do njega? Ne znam da li je teško ili nije. Umetnička asocijacija je tematski raznovrsna. U mojim skulpturama rešavam uvek isti stvaralački problem, sklapanjem različitih nadrealnih ekstremiteta u jednu celinu. Ostavljam na formi nedovršen izgled i sve se to dešava s dosta kontrasta konkavnog i konveksnog. Zbog postojeće plastičnosti odlivam ih, kako rekoh, u bronzi, kao najadekvatnijem materijalu. Bronza je samo košulja koja zaodene delo. Najvažnije je sagledavanje i zadovoljstvo dok radim. Asocijacije prilikom rada minimalno naglasim. Ali, suština kreiranja nije u materijalu koji oplemenjuje, već u sadejstvu neposrednog ili posrednog intuitivnog odnosa. Iz tog sadejstva i posebnog ugla posmatranja je i proizašla vaša originalna, a samim tim i jedinstvena skulptura, koja je deformisala forme ljudskog lika i figure. Taj kurs negujete od početka, a i danas, čini se, mislite isto, organizujete isto i zaključujete isto. Da li i vi tako sagledavate svoj rad? U izvesnom smislu da. Od detalja gradim celinu, ugrađujem ih jedno u drugo i fiksiram. A isto i obrnuto, na odgovarajuću masu dodajem detalje. Kod mene je to poseban postupak snalaženja dok vajam. Inspirišem se konkretnim stvarima, osobama, ali odstupam od konkretnog izraza i ulazim u jedan imaginarni prostor, gde novonastalo delo nema nikakve sličnosti sa početnom inspiracijom. Tek tada počinjem da stvaram delo, unoseći svoj osećaj moje umetničke lepote i specifičnosti, kada ljudske figure pretvaram u animalističke, animalističke u predmete. Ponekad uradim samo jedan fragment, dok se sve ostalo što je nevidljivo podrazumeva. Kod mene nema nabrajanja, u mojim delima nema priča, njihov izgled nije uobičajen i očekivan. Gledalac je „šokiran“ jer u svojoj svesti je navikao na već uobičajene, viđene forme uvek tražeći novo, a opterećen starim. Kako gledate na današnju skulpturu? Svestan sam da je skulptura u današnje vreme u postmodernističkom smislu otišla mnogo dalje od oblika. Oblik je suvišan, kreće se u imaginarnom svetu, s različitim izražajnim sredstvima koja ja nisam koristio. Za neke mogu da kažem da pripadaju umetnosti, a neke pantomimi ili pak pozorištu. Pokušavam da ne delim ništa jedno od drugog i smatram da se kod nas podjednako manifestuju sve vrste umetničkih asocijacija. Svestan sam ovog vremena gde je enormni broj raznih kreativnih ponuda primamljiv, ali svaka kreacija ima svoje mesto. Koliko mi je poznato, oduvek ste u isto vreme radili više skulptura. To rade i neki drugi umetnici. Da li je to potreba da se za izvesno vreme odmaknete od svog dela i ostavite da ideja sazri ili je reč o nekom drugom instinktu? Kada se oko mene, u mom otvorenom radnom prostoru, nalazi veća količina fragmenata mojih izlomljenih prethodnih skulptura prilikom skidanja negativa, ja ih ne odstranjujem, već ih sagledavam zajedno s određenim elementima koje kasnije gradim jedno uz drugo – slojevito, vezujući ih raznim tkanim materijalima koji su natopljeni razređenim gipsom. Na takav način radim uporedo više skulptura, i tako ih analiziram sa svih strana, iz različitih pozicija. Ja ih obično radim „u hodu“ da bi mi kroz vremenski period sazrevala kako ideja tako i delo. Od nekih se odmaknem, a sa drugim se aktiviram. Nadam se da time oštrim kriterijum koji mi je potreban u poređenju istih. Rekli ste da svako vaše delo proističe iz prethodnog i da su teme uglavnom reminiscencija iz vašeg detinjstva. Da li ta lična stanja iz miljea u kojem je neko odrastao nužno određuju umetnika kao umetnika? Milje iz kojeg je umetnik potekao i odrastajući u istom, urezalo se u njemu - umetniku tako da utiče da određenu svest ne zaboravlja. Tu su ne samo vizuelni prizori iz rodnog Novog Kneževca, već i različita stanja, raspoloženja, određene radnje, pokreti. Razgovori iz detinjstva, sa starijima, za mene su ostali kao poslovice. Igra sa vršnjacima sa kojima sam bio nerazdvojan, praćenje ptica s njihovom opreznošću prema ljudima i okolini, agrarni prostor u kojem sam odrastao i koji je prepun događaja, način egzistencije kao i živopisni ambijenti - reka, njive, vinogradi, pašnjaci… sveukupno su ostali u svesti kao poseban jedinstveni milje. Život mi se menjao, kad neprimetno kad drastično. Osećao sam da je postojalo drugačije u kojem su se osetili koreni i podsticaji koji proizlaze jedni iz drugih. Rečju, nova stvarnost mi je proisticala iz prethodne. U toj novoj stvarnosti postali ste dopisni član SANU. Da li je to nešto promenilo u vašem životu i radu? Za dopisnog člana SANU primljen sam 2018. godine. U mom stvaralačkom radu nije se ništa bitno promenilo. Osećam potrebu da budem još odgovorniji prema svom stvaralaštvu u smislu kvaliteta i profesionalnosti, da pratim umetnička dešavanja, da lično potvrđujem svoje umetničke stavove, da ih vagam, poredim i da ih u svojoj svesti beležim. Nije u mojoj prirodi da lične afinitete namećem drugima, a pogotovo izbegavam pristrasnost. Meni je, naravno, ukazana velika čast što sam primljen u tu respektabilnu instituciju, u odeljenje umetnosti u kojoj su još dvojica vajara, Svetomir Arsić Basara i Mrđan Bajić. Ali, meni je najvažnija stvar da održavam svoju umetničku ravnotežu. LJiljana Stojanović