Od sumraka do svitanja

Neobično je ciničan momenat u kome je vrh državne vlasti odlučio da podrži šampiona u kršenju novinarskog kodeksa, Dragana J. Vučićevića, u obračunu sa pravosuđem: upravo u vreme cirkusa sa vlasnikom Informera u glavnoj ulozi, u Srbiji je, naime, boravila Ajrin Kan, specijalna izvestiteljka UN za zaštitu i unapređenje slobode mišljenja. Da cinizam bude potpun, izvestiteljka je u Srbiju stigla na poziv vlasti, zbog čega je poverovala da će njene preporuke, kad sledeće godine budu zvanično objavljene, biti shvaćene ozbiljno. I pre toga, međutim, rekla je dovoljno – javni diskurs ocenila je kao „toksičan do prilično šokantne mere“, uvidevši, za nedelju dana boravka, da „napadi na novinare, aktiviste, pripadnike etničkih i seksualnih manjina i sve koji kritikuju vlast dolaze pre svega od političara i zvaničnika, a potpomognuti su tabloidnim medijima“. U preliminarnom izveštaju, između ostalog, pozvala je vlasti da „osiguraju da će REM biti nezavisan, efikasan i odgovoran“ i da će ispuniti svoju ulogu regulatora u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije i međunarodnim standardima – a sve zato što se uverila da to telo ne preduzima odgovarajuće mere protiv prestupnika, ne promoviše pluralizam u medijskim sadržajima i dozvoljava uvredljive kampanje uznemiravanja. Ajrin Kan je to saopštila 6. aprila – istog dana kada je na TV Pink počelo emitovanje spota nepoznatog autora, kojim se poziva na hapšenje urednika medija kritičnih prema vlasti i naročito prema predsedniku Vučiću. Tri dana kasnije, lično je premijerka Brnabić gostovala u emisiji te televizije u kojoj je spot branjen i to uz dodatnu razradu, u kojoj se predsednica Vlade istakla analizom sadržaja medija Junajted grupe, obećavši pride da će svoju „borbu“ nastaviti. Ništa manje cinično ne deluje ni činjenica da je, između dve runde međupartijskog dijaloga pod okriljem EU, posvećenog, u ovoj fazi, unapređenju rada parlamenta – rad istog tog parlamenta praktično suspendovan. Prema Ustavu i Zakonu o Narodnoj skupštini, naime, prolećno zasedanje počinje prvog radnog dana u martu, ali predsednik parlamenta Vladimir Orlić ni skoro mesec i po dana kasnije, nije zakazao sednicu. Formalno, međutim, to se ne tretira kao prekršaj, zahvaljujući objašnjenju prema kome zasedanje jeste započelo, ali to ne znači da sednica mora da bude održana istog dana. Suštinski, ostaje činjenica da je suspendovana mogućnost da građani, u direktnim prenosima, čuju nešto drugačije od onog što im serviraju vlast i njeni promoteri. Naročito se to odnosi na temu Kosova, veruju tumači političke stvarnosti, koji se pozivaju na ogroman raskorak između stavova većine građana i odredaba Ohridskog sporazuma na čije sprovođenje se predsednik Vučić usmeno obavezao. Možda je za vlast najosetljivija, ali tema Kosova nije jedina koja se, ućutkivanjem parlamenta i istovremenim pravljenjem buke i besa na drugoj strani, potiskuje iz fokusa javnosti. Spisak nema kraja – bilo da je reč o saobraćajnom udesu Vučićevog kuma Nikole Petrovića koji nameće pitanje porekla njegovog enormnog bogatstva, bilo da je u pitanju divljanje predsednikovog kumića Uroša Panića, koje ponavlja isto pitanje... Pa dalje, redom – od jedne do druge afere velike finansijske težine, uvek sa istaknutim naprednjacima i njihovim okruženjem u prvom planu. A ako se, tu i tamo, nešto probije do šire javnosti, kao u slučaju dečjeg pozorišta „Boško Buha“, tu je premijerka Brnabić da neosnovano optuži – medije. Nije, zato, ni čudo da se pojavila teza da je Vučić od Zapada „dobio odrešene ruke na unutrašnjem planu“, sve zahvaljujući kooperativnosti iskazanoj u kosovskim pregovorima. Tome u prilog mogle bi ići i informacije o (navodnim) intervencijama specijalnog izaslanika EU Vladimira Bilčika u pravcu umanjivanja oštrice Izveštaja EP o Srbiji i njegova nespremnost da, s tim u vezi, odgovara na pitanja medija. Ili, izjava američkog ambasadora Kristofera Hila data u ponedeljak u Valjevu, kada je, prema izveštaju Nove , na pitanje o odnosu vlasti prema medijima, rekao da „u Srbiji postoje mnogi procesi koji se dešavaju“, da „smatra da Srbija u svakom od tih procesa pokušava da se uskladi sa zahtevima EU“, te da će „tako i u tom slučaju Srbija uspeti da se uskladi sa tim zahtevima“. A moguće je i sasvim drugačije tumačenje aktuelnog trenutka: nije reč o novoj fazi, već o logičnom nastavku desetogodišnjeg razvoja autoritarnog sistema lične vlasti, gde je očekivano da institucije nastave da propadaju, skupština gubi na značaju, a oni koje je vlast označila kao neprijatelje budu u sve većoj opasnosti. Tako misli Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, koji podseća da je jedna od osnovnih poluga vladavine autoritarnih političara postojanje jakog spoljnog neprijatelja. „Vučić će uvek da koristi konflikt i potencijal kosovskog pitanja da raspiruje strah i tera ljude pod svoj barjak, jer ljudi u strahu i nesigurnosti teže ka čvrstoj ruci, to je udžbenička stvar“, kaže sagovornik NIN-a. On ne veruje da postoji nekakav dogovor srpske vlasti sa EU u smislu rešenje Kosova u zamenu za odrešene ruke na unutrašnjem planu. „Verujem da EU, ovakva kakva je danas, ne posvećuje dovoljno pažnje vrednostima kao što je demokratija. Nije to novo, to traje već 10-15 godina i verujem da će im se jednog dana to obiti o glavu. Postoji obrazac ponašanja u kome se fokus stavlja na kratkoročne stvari koje mogu marketinški dobro da se predstave. Ali, sve je to minorno u odnosu na ono što mi moramo da uradimo, jer deset godina nismo stvorili alternativu, stranku koja ima više od 10 odsto podrške“, kaže Popović koji veruje da će se, kad se kredibilna alternativa pojavi, videti i promena u politici EU. Radomir Lazović, šef poslaničke grupe Ne davimo Beograd u Skupštini Srbije, na čiju inicijativu su se okupili opozicioni poslanici da smisle kako da deblokiraju rad parlamenta, podseća na brojne međunarodne indikatore koji više ne svrstavaju Srbiju u grupu demokratskih država i kaže: „Mi smo sve međunarodne kontakte, Bilčika, Eskobara, potpredsednicu Bundestaga, delegaciju Senata Republike Francuske, kao i brojne međunarodne organizacije, upozorili da ne pristajemo na to da se Vučiću daju odrešene ruke da sprovodi diktaturu u zamenu za neke ustupke i dobili smo uveravanja da to nije slučaj. Srbija treba da bude članica EU i da sprovede reforme koje će to omogućiti, ali zabluda je da bi Vučić to hteo, jer, ukoliko mediji budu slobodni, on gubi izbore ili, recimo, ako se poštuje vladavina prava, najviši državni funkcioneri bi završili u zatvoru. Zato je Vučić najveća prepreka EU integracijama Srbije, ma šta da priča“, ističe Lazović. A šta se može učiniti da se čvrsta ruka olabavi, u okolnostima kakve imamo. Za početak, šta planiraju raznorodne parlamentarne partije, koje se već dve nedelje dogovaraju o zajedničkim akcijama? „Opozicija će nastupati koordinisano sa ciljem odblokiranja parlamenta, da na dnevnom redu možemo da nađemo i zakone koje predlaže opozicija, tako da se čuje kritika, da se ne gase mikrofoni i ne uskraćuje pravo na repliku“, kaže Lazović. I to stvarno zvuči lepo, ali lako je zamisliti i situaciju u kojoj bi se parlament sastao samo onda kad Vučić poželi da ima višečasovni, ili čak višednevni nastup u direktnom prenosu, da bi, potom, rad opet bio zamrznut. „Sednice moraju da se sazivaju u redovnoj proceduri, mora da se donese kalendar rada, tako da ne može Vučić da odlaže sednice kad mu ne odgovaraju, kao što je sada slučaj. Treba da se uvede praksa da sednicu vode i potpredsednici, tako da ne zavisi sve od volje Orlića, nego da se sprovodi Poslovnik. Mora biti omogućeno da se postavljaju pitanja Vladi, a poslanici opozicije ne smeju biti tretirani kao državni neprijatelji“, kaže Lazović. Ali, kako? „U narednom periodu očekuje nas nastavak međupartijskog dijaloga pod okriljem EU o radu parlamenta i mi nećemo dozvoliti da se ova runda završi kao prethodna, kada nije došlo do poboljšanja izbornih uslova. Dogovorili smo se o konkretnim koracima koje ćemo zahtevati i od evroparlamentaraca i na svim drugim mestima, kako bismo parlament vratili u zakonske okvire“, tvrdi inicijator cele priče. Dok to čekamo, svašta nam se nudi da se zabavimo – priča o izborima u novembru, na primer. Vera Didanović