Kraj trauma ili početak novih zađevica

Iako je na predsedničkim izborima u Crnoj Gori ubedljivo pobedio Mila Đukanovića i tako posle više od tri decenije vladavine najavio njegov odlazak s političke scene, a ispostaviće se i s mesta predsednika DPS-a, jer je Đukanović posle poraza podneo ostavku na tu funkciju, novog predsednika Jakova Milatovića ipak su prvo dočekala pitanja koja se prevashodno tiču Srbije i balkanskih trauma i zađevica. Je li u Srebrenici bio genocid, pitali su ga iz Al džazire Balkans, a on je odgovorio potvrdno, pozvavši se na presudu suda i deklaraciju usvojenu u crnogorskom parlamentu i osudivši i zločine u Jasenovcu, Pivi, Velici... Predsednik RS Milorad Dodik je u tom odgovoru nekako video dodvoravanje Sarajevu. Je li Kosovo i dalje nezavisno, pitali su ga s hrvatske Nove televizije. Jeste, odgovorio je, nimalo iznenađujuće, i dodao da je u interesu svih da Beograd i Priština nađu zajednički jezik. Milan Knežević iz Demokratskog fronta poručio mu je da mora da uvaži i one građane Crne Gore koji Kosovo vide kao deo Srbije, kao da je najavio da to neće biti slučaj. Hoće li se Crna Gora s njim na čelu distancirati od NATO-a i EU, a približiti Srbiji i Rusiji? Odgovor oksfordskog magistra ekonomije i ministra ekonomskog razvoja u vladi Zdravka Krivokapića bio je odričan; planira da u biti protokolarnu funkciju vrši u skladu sa „zapadnim vrednostima“, kako je rekao. Tu komentara začudo nije bilo. Na izjavu predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića kako se nada da će „prvo posetiti Beograd“, Milatović je odgovorio da će u njega rado doći, ali da će se u prvu zvaničnu vizitu uputiti, simbolično, u Brisel. U redu, poručio je Vučić i dodao da je ruka Srbije zvaničnoj Podgorici uvek pružena. A baš su u tome mnogi i u Srbiji i u Crnoj Gori videli i problem u odnosu dveju država i njegovo rešenje, najkasnije od litija 2020, a izvesno i odranije – neki su upozoravali da se srpska ruka meša u unutrašnja crnogorska pitanja, a neki da se ne meša dovoljno. „Postoji veoma malo kapaciteta u beogradskoj javnosti da se političari u CG razumeju kao autonomni akteri koji se pozicioniraju u odnosu na drugačije unutrašnje i spoljne prilike nego u Srbiji. U srpskoj javnosti o Milatoviću dominiraju dve predstave, po jednoj, on bi trebalo da bude eksponent interesa Beograda, a druga upozorava da on to već jeste“, kaže za NIN Vujo Ilić, politikolog i naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Političar koji godinama unazad nije skrivao prisne odnose s Beogradom, jedan od lidera DF-a Andrija Mandić, u prvom krugu predsedničkih izbora je završio kao treći, uprkos TV duelu sa Đukanovićem koji je, kažu, trebalo da pažnju glasača usmeri na njih dvojicu. Mandić je u kampanji rekao i da u slučaju pobede neće staviti otpriznavanje Kosova na dnevni red, što su mnogi njegovi simpatizeri i oponenti očekivali. „Ne samo da je Beogradu odgovarao drugi krug između Mandića i Đukanovića, već su državni organi Srbije aktivno radili da do njega i dođe. Milatović se kandidovao tek nakon što Državna izborna komisija nije utvrdila kandidaturu Milojka Spajića iz Pokreta Evropa sad, za koga se smatralo da ima najviše šanse da uđe u drugi krug. Crnogorska izborna komisija je to učinila upravo zahvaljujući nezapamćenoj ažurnosti i predusretljivosti Republičke izborne komisije i MUP-a Srbije koji su u veoma kratkom roku dostavili podatke o njegovom prebivalištu u Srbiji, što je upotrebljeno u njegovoj diskvalifikaciji“, podseća Ilić. No, i Mandić se kao najglasniji lider Srba u CG 2020. našao u neprijatnoj situaciji – posle parlamentarnih izbora na kojima DPS kao najzastupljenija stranka u Skupštini nije mogao da formira većinu, morao je da glasačima objasni zašto DF uprkos ogromnom doprinosu u porazu DPS-a nije postao deo Krivokapićeve vlade. Javna je tajna da su se tome usprotivili određeni zapadni ambasadori, upravo usled straha od srpskog uticaja, ali su ministri, „dvanaestoro Zdravkovih apostola“, u procrnogorskom delu javnosti svejedno dobili epitet prosrpske opcije, u skladu sa Đukanovićevim političkim narativom. Toga nisu bili pošteđeni ni Milatović, ni Spajić, tadašnji ministar finansija i socijalnog staranja, koji su idejni tvorci reforme „Evropa sad“, nakon koje su neto plate, ukidanjem nekih poreza i doprinosa, u proseku skočile za tridesetak odsto, da bi potom zajedno osnovali i istoimeni politički pokret. NJihov minuli rad, činilo se, nadilazio je tradicionalnu podelu na prosrpski i antisrpski narativ u Crnoj Gori. I to se isplatilo, već na lokalnim izborima prošle godine, što je opet bilo dovoljno da ih Đukanovićeve pristalice prokažu kao provodnike „srpske meke moći“ koji instrukcije dobijaju iz Beograda, a podršku iz Mitropolije crnogorsko-primorske SPC, za koju je Milatović nakon pobede rekao da je pod Đukanovićem „proživela torturu“. Ilić smatra da je Milatović do sada češće govorio protiv čega je nego za šta je; sada će morati da se dotakne i identitetskih pitanja, a ne samo prosečne plate. Za Predraga Zenovića, docenta i istraživača političkih nauka na Humanističkim studijama Univerziteta Donja Gorica u Podgorici, upravo je pozicioniranje na proevropskim, ali ne i antisrpskim pozicijama, imalo važnu ulogu u pobedi. „Podozriv sam prema etnifikovanim gledanjima na politička zbivanja, ali činjenica jeste i da se cjelokupan Đukanovićev narativ od referenduma o nezavisnosti 2006. nadalje konstantno formirao na antagonizaciji Srba u Crnoj Gori. Zakonom o slobodi vjeroispovijesti je protiv sebe okrenuo ne samo sve Srbe, nego i sve Crnogorce koji su vjernici SPC. Milatović je u kampanji nastupao inkluzivno, prema DF-u nije slao negativne poruke, ali je jasno stajao na pozicijama evrointegracija i to mu jeste donijelo ovakav rezultat“, kaže Zenović za NIN. Naš sagovornik dodaje da su mu upitni navodi o uticaju SPC u CG, uključujući i na formiranje Krivokapićeve vlade. „Pojedinci iz SPC jesu željeli da kadriraju, ali to je važilo za sve elemente društva. Crnogorska politika je tada bila čisto polje na kojem je svako artikulisao svoje interese, neko uspješno, neko ne. Milatović kao ministar jeste posjećivao Beograd, on možda može da osjeća bliskost sa SPC ili da ima neka konzervativna uvjerenja, ali on nije srpski nacionalista kakav je, recimo, Mandić. NJegov habitus se razlikuje od dosadašnje političke ponude i sigurno neće praviti zaokrete od evroatlantskih integracija. Em o njima među biračima postoji realpolitički konsenzus, em spoljnu politiku u CG definiše i sprovodi vlada, a ne predsjednik“, zaključuje Zenović. Tako dolazimo do 11. juna, za kada su zakazani vanredni parlamentarni izbori, nakon kojih bi vlada Dritana Abazovića, u tehničkom mandatu od avgusta 2022, trebalo da dobije legitimnog naslednika. Pokret Evropa sad je u nesumnjivom uzletu, praktično nauštrb svih drugih aktera, i velike su šanse da će dati i mandatara za sastav nove vlade. Još izvesnije je da će sastav vlade morati da obuhvati širok spektar politika, od prosrpskih do procrnogorskih, a može se očekivati i da se one retorički, ako ne i vrednosno, prilagode novom „ekosistemu“. Knežević iz DF-a je rekao da mu Brisel ne može biti bliži od Beograda, ali i da je stavljen moratorijum na „pitanja koja nas dijele“. Pa opet, upitao je Milatovića, ali i Abazovića i Aleksu Bečića da li se svi mogu obavezati na partnerstvo u vlasti ili će „DF-u ponovo dopasti svjećica utuljena s torte“. Može se očekivati i da dve zemlje ponovo imenuju ambasadore, nakon što je Vladimir Božović 2020. proteran iz CG zbog „malignog uticaja“, a od toga do nedvosmisleno hladnog dočeka Krivokapića u Beogradu potkraj 2021, čini se da je mnogo prostora za napredak u odnosima. Pridruživanje Otvorenom Balkanu, prema kome se Milatović blagonaklono izjašnjavao, može da bude jedan mogući korak, ali samo ako se argumenti za članstvo ne sudare s interesima novoformirane Zapadnobalkanske četvorke, koju uz Crnu Goru čine i Severna Makedonija, Kosovo i Albanija. Stefan Slavković