Vučić vlada po knjiškim pravilima propagande

U zemlji u kojoj predsednik ovih dana baš ne štedi na uvredama i samo doprinosi već dovoljno instrumentalizovanom nasilju, u kojoj premijerka broji koliko je njegovih fotografija bilo na naslovnim stranama i u kojoj mediji sa nacionalnim frekvencama izdaju naloge za hapšenje neistomišljenika, narod i dalje uglavnom pokorno ćuti. Da li smo jednostavno takvi ili nas je sistem doveo do apsolutne apatije? I da li postoji način na koji možemo da stignemo do tačke kada ćemo reći da to što živimo nismo zaslužili i da je manje od naših očekivanja. O tome razgovaramo sa dr Ivanom Jakšić, psihološkinjom i docentkinjom na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Vlast nam je saopštila da živimo bolje nego ikada i mi smo to prihvatili i pored činjenice da nam je životni vek daleko ispod evropskog proseka. Da li je moguće da je propaganda toliko jaka da ne registrujemo ni kada nam se život skraćuje? To je psihološki mehanizam koji režim koristi - da se mi ne poredimo sa drugima da bismo videli gde smo. Ili, ako se poredimo, da nam oni postavljaju referentni okvir u kome ćemo to činiti. Na taj način su nam nametnuli da prestanemo da verujemo čak i u nešto čega smo svesni – ja ovo ne mogu sebi da kupim. Recimo, kad su počela velika poskupljenja, plasirane su lažne vesti o velikim nestašicama na Zapadu, gde gladuju i masovno ostaju bez posla. I onda u toj vrsti referentnog okvira, vi kažete „kod nas je teško, ali evo šta se dešava tamo, pa možda ovde nije toliko loše“. Na taj način nam se snižavaju očekivanja šta treba da bude dobar i kvalitetan život. U drugim situacijama ta komunikacija ide u smeru da se izazove kriza. Kao kada je počeo rat tokom predizborne kampanje i kada su stizale vrlo snažne poruke o ogromnim nestašicama i o tome kako nećemo preživeti zimu. To je bilo smišljeno da bi nas potpuno ubacili u krizno stanje razmišljanja, u taj mindset rata i ekstremnih nestašica, da bi nam dodatno spustili očekivanja. Takođe, neke teme se potpuno isključuju. Recimo dužina života, kvalitet života, kvalitet obrazovanja... Kakav život načelno može moje dete da očekuje u ovoj zemlji, ko će ga lečiti, ko će ga podučavati, na koji način? Te teme prosto ne postoje u komunikacionom okviru. Tema koja se nameće je isključivo ekonomija i ekonomski napredak. Mi smo bića pojavnog, to što nam je prezentovano, o tome ćemo misliti. To je važna pristrasnost na koju se režim oslanja u komunikaciji, da potpuno isključi druge važne teme iz sfere našeg razmišljanja. A kolika je naša odgovornost što pristajemo da nam tema ne bude ko će nam lečiti dete? Imamo tendenciju da okrivljavamo narod koja implicira da je u nama nešto manjkavo i da mi imamo neku inherentnu sposobnost zbog koje ne možemo da promenimo ovo u čemu se nalazimo. Kao psihološkinja, mislim da je važno da se istakne da kulturološke razlike među ljudima postoje, ali da u kontekstu važnih psiholoških motivatora, važnih sposobnosti - takve razlike među ljudima ne postoje. Ono što mi živimo sada je mnogo direktnije posledica situacije u kojoj se nalazimo, nego nekih naših inherentnih sposobnosti. Takođe, taj odnos „narod je kriv“ je mehanizam koji koristi Vučić da bi nas držao u poziciji u kojoj se nalazimo. On je svoju političku karijeru počeo sa pričom kako mi nismo dovoljno vredni, prilježni, radni i kako to moramo da menjamo. To je deo njegovog mehanizma u kome autokratski vlada. Potpuno gomilanje moći u jednom lideru može da egzistira samo u društvu gde narod ne veruje u svoju snagu i gde nema nikakvu agentičnost. Da bismo nešto uradili moramo da dođemo u poziciju da procenimo „ovo mi se ne dopada, ne želim ovako da živim, zaslužujem bolje“, a drugo je „ja mogu da uradim nešto da ovo promenim“. Te poruke da smo mi manjkavi samo nas udaljavaju od toga i pogoduju toj agendi koja nas dodatno demotiviše. Da, mi jesmo vrlo demotivisani, ali to nije stanje iz kog se ne može izaći. Iako smo trenutno vrlo nepoverljivi i nesigurni, jedan kritičan ili niz manjih uspeha, mogli bi nas pomeriti iz takvog stanja. Da li je režim talentovan da opaža i zloupotrebljava naše slabosti ili je u pitanju ozbiljan rad skupih svetskih marketinških agencija? Ne mogu da vam kažem da li je to deo promišljene agende, da li je to zaista jedna toliko maligna politička ingenioznost da neko to i podstiče ili samo koristi zatečeno stanje i ne želi da ga menja. Na fakultetu držim Kurs političkog ponašanja. Nema nijedan čas na kom se mi ne osvrnemo na neki mehanizam koji učimo, a da ga režim nije već upotrebio u svrhe političke propagande. Ne mogu da poverujem da je baš toliko politički talentovan i da je samoinicijativno uspeo da sve te mehanizme vrlo uspešno plasira u kontekstu svake situacije. To je toliko obilje primera iz kojih vidimo veoma uspešnu primenu knjiškog znanja o propagandi, da sam sklona da verujem kako iza toga stoji jedna vrlo kompetentna i uspešna mašinerija koja sve to reguliše i projektuje. Koji su vam primeri upečatljivi? Nekad su to sitnice koje ne biste ni primetili, a nekad su to vrlo elaborisane poruke. Na primer, kada je počeo rat u Ukrajini, podsticani su anksioznost i strah od prelivanja krize na Srbiju. Poznata je taktika: iskoristite ili izazovete krizu, probudite strah, onda ponudite umirenje i to vam garantuje glasove. I izborni slogan je promenjen kako bi apelovao na taj strah (,,Mir, stabilnost, Vučić.’’). Alternativa je da izazivate entuzijazam biračkog tela, ali naš režim bira ovo prvo. To su zapravo psihološki procesi ubeđivanja na koje se oslanjamo i u svakodnevnoj komunikaciji. Pokušavamo da razumemo potrebe ili ih kreiramo, a onda šaljemo poruke usmerene na njih. Psihološka nauka ih proučava sa namerom da podstakne pozitivna ponašanja i pomogne društvu (da se ljudi vakcinišu, da prestanu da puše, da daju krv...), ali ih politički marketing zloupotrebljava. Ukoliko imate ljude koji su politički sofisticirani, interesuje ih politika, imaju znanje, dostupne su im informacije, kritički promišljaju, onda na takav mentalni sklop morate da ponudite elaborisane, zasnovane poruke. Međutim, režim je shvatio da takvim ljudima nema šta da ponudi i okrenuo se onoj daleko većoj grupi koja je politički nezainteresovana. To nalazimo i u našim studijama - manjak interesovanja za politiku predviđa glasanje za režim. A kakve poruke kod njih prolaze? Oni nisu mnogo zainteresovani, njih mnogo ne interesuje politika i zato kod njih prolaze jeftini trikovi - signaliziranje da je to prava opcija. Kada ne možete mnogo da razmišljate i kada se ne uključujete, onda se oslanjate na mentalne prečice. Jedna je od njih je reprezentativnost. Zato, recimo, Vučić uvek sa sobom nosi papire i nešto piše po tabli, a to kod njegovih birača izaziva efekat: „Aha, ako je to čovek koji piše nešto po tabli, ima papire, to je osoba koja nešto zna i ja mogu da imam poverenje u nju.“ Ili: „Ako je tu tabla, ako su tu brojke - to je nešto komplikovano. Ja to ne mogu ni da razumem. Bolje da se ne uključujem.“ Znači dvojaka je poruka – sa jedne strane se signalizira jedna vrsta znanja i autoriteta, a s druge se ljudi dodatno odbijaju od promišljanja tih tema, jer im na prvi pogled deluju vrlo komplikovano. Takođe prolazi i heuristika dostupnosti. Režim nastoji da poruke koje glasačima budu hronično mentalno dostupne, budu jedine ili prve i dominantne u njihovoj svesti. Zašto su svi ti plakati svuda i kakav uticaj može da ima, recimo, jedan plakat na banderi ili te smešne sličice na kojima je opozicija sa Kurtijem? Za nekoga ko nije preterano zainteresovan, to su sadržaji koji se lepe u svesti i vremenom se podebljavaju i postaju prva stvar koje se setite kada se dvoumite za koga ćete glasati. Vlast je angažovala izraelsku grupu Tim Horhe koja proizvodi lažne vesti da bi izmislili aferu Mauricijus i diskreditovali Đilasa. Zašto im je potrebno da plaćaju strane eksperte, zar se nije pokazalo da ume da laže i sama? Režim ne samo da nam tumači u čemu mi živimo već nam daje i informacije na osnovu kojih ćemo izgraditi svoje stavove. Radi se o najcrnjoj propagandi, ali me ona ni najmanje ne iznenađuje kada imamo ceo taj arsenal zloupotreba svih oblika propagande, onda je očekivano da se pojave i lažne vesti. Ne znam kako se to reguliše, ali sam sigurna da je važno pitanje odakle dolazi novac da bi se plaćale agencije koje plasiraju lažne vesti i volela bih da čujem kako naši zakoni gledaju na tu situaciju. „Sram vas bilo, lažovi jedni“ rečenica je koju u svakom predsednikovom obraćanju čujemo bar jednom, samo se menja kome je tom prilikom upućuje. Čemu služi to nepoštovanje u govoru? To je deo autoritarnog liderskog stila. Šta su autoritarni odnosi u porodici, u društvu? Oni impliciraju da su osobe na pozicijama moći vrednije od drugih i da je opravdano da odlučuju umesto nas, a ostali bi trebalo da budu poslušni, da se povinuju tome i budu zahvalni – što jeste jedan tradicionalan obrazac međuljudskih odnosa kod nas. Kroz omalovažavanje i optuživanje neistomišljenika i protivnika, predsednik pokazuje svoju superiornost i nadmoć, ali signalizira i ugroženost i status nepravedne žrtve. Ne samo da treba da ga se plašimo ili da mu verujemo jer on bolje zna, nego se on i mnogo žrtvuje, zbog čega bi trebalo da mu budemo zahvalni, saosećamo sa njime i ne preispitujemo njegove postupke. Verujem da takva vrsta komunikacije na nekoliko načina učvršćuje u prihvatanju te inferiorne, nemoćne uloge kod građana. Na početku vladavine, predsednik nam je slao poruke da nismo dovoljno marljivi radnici, dok kontinuirano dobijamo poruke o njegovoj samopregornoj radnoj etici. Izloženost prostaklucima na sledeći način narušava našu sliku o sebi: „Ako je to naš predsednik, ako je to prvi među nama, kakvi smo onda mi to narod? Ako moj predsednik psuje, šta to govori o meni?“ Posebno smo bili uniženi tokom komunikacije oko sporazuma sa Kosovom. Analitičari bliski vlasti su nam slali poruku da mi učestvujemo u nečemu amoralnom, da u stvari želimo nekoga da prevarimo. A on to kombinuje i sa porukama koje šalje neistomišljenicima (napadi, targetiranja, lažne vesti...) sa namerom da se svi koji bi se uključili u neku promenu obeshrabre, uplaše i da se teren učini još neravnopravnijim. Kako je došlo do toga da i opozicija i mediji usvajaju takvu retoriku i da nas je sve više koji koristimo njihove nametnute fraze poput „najbrutalniji napad“, „najgori fašizam“ ili „lažovčine“? To što nam je dostupno i to čemu smo izloženi mi polako usvajamo u svoj misaoni i ponašajni repertoar – i na to je vrlo teško uticati. Takvi sadržaji se lepe u memoriju i što ih se više zalepilo, u različitim situacijama, a posebno onima kada su nam mentalni kapaciteti ograničeni, kada smo frustrirani ili pod jakim emocijama, pre će nam pasti na pamet. I to je uvek problem sa takvim politikama jer one normaliziju takav govor. Vrlo je teško boriti se protiv takvih procesa. Za one koji su u političkoj areni i koji pretenduju da to promene, okolnosti su vrlo komplikovane i neravnopravne. Oni moraju da nam objasne da mi zaslužujemo bolje od ovoga, a onda i da to možemo da ostvarimo, da u tome imamo saveznike. Takođe, glasači opozicije bi morali malo da redefinišu svoja očekivanja jer je teško naći opciju u kojoj će nam baš sve odgovarati. Moramo da budemo malo mudriji glasači i da shvatimo da niko ne može da ispuni sve naše kriterijume i da naučimo da tolerišemo neke mane, ukoliko vrline prevladavaju. Takvi kriterijumi neke birače vode u apstinenciju. Usled kognitivnih pristrasnosti, teško nam je da uvidimo da nekada nečinjenje (apstinencija) ima negativnije posledice od činjenja, kao i da u demokratskim sistemima davanje poverenja jednoj političkoj opciji nije bezuslovno i beskonačno. Kod nas još uvek nije socijalizovana ideja smenjivosti vlasti, u redu je dati priliku nekome i kazniti ga ukoliko ne opravda očekivanja. Ali sve je to veoma teško kada su svi mehanizmi upregnuti sa ciljem da ne mislimo da je loše i da nemamo poverenje u druge ljude. Na šta mislite kada kažete „poverenje u druge ljude“? Prvo nas je kapitalizam sve razjedinio jer smo jedni drugima postali konkurencija i to je dovelo do toga da bazično ne verujemo jedni drugima. Onda smo prestali da verujemo u institucije. Ali, ako se i pored toga pojavi jedna grupa ljudi koja se udružila da bi zajedno zatražila nešto, onda vlast u njihove proteste infiltrira nasilnike, da bi podrila ideju udruživanja. Nasilni protesti imaju daleko manju šansu da generišu veću podršku. Gde je došlo do kvara zbog kog smo se zaglavili? Celokupan režim počiva na autoritarnom sistemu vladanja, u kom nam se socijalna realnost tumači, ciljevi ispostavljaju i u kom elite nemaju interes da građane osposobe da se zagledaju u svoje potrebe i uključe u političke procese kako bi te potrebe zadovoljili. Nismo baš sigurni da li smo zadovoljni ili nezadovoljni, ne znamo šta zapravo želimo, a i da znamo, teško je navigirati ka cilju kroz sistem u kom nikome ne verujete i u kom su prestala da važe sva pravila. Za mentalno zdravlje pojedinca je osećaj svrhovitosti neizmerno važan, ali i grupa mora da zna šta je motiviše i ka čemu ide. A u trenutnoj klimi gde nema dijaloga i nema pravog takmičenja političkih ideja, ono što ljude drži je ponuda koju su dobili – zadovoljenje bazičnih potreba, religija i tradicija - jer nam se ne pruža prilika da sami smislimo šta bi za nas bilo funkcionalnije. U takvim okolnostima jača desnica. A jača jer tokom poslednjih decenija nije bilo političke volje, hrabrosti i mudrosti da se okrenemo unazad, kritički se zagledamo u sebe i kolektivni identitet izgradimo na autentičnim snagama i kvalitetima koji su brojni. Da objasnimo sebi šta nam se dogodilo, prihvatimo odgovornost i izvinimo se, oprostimo, i nastavimo dalje. To bi bio mukotrpan, ali za naše društvo lekovit proces. Umesto toga, sa negativnim međunarodnim imidžom krivca i gubitnika nakon regionalnih konflikata tokom 90-ih, borili smo se tako što smo naduvavali sopstvenu superiornost i pravednost, krivili druge, veličali slavne delove prošlosti, a gorke istine ignorisali. Nacionalizam je kolektivni narcizam, maskiranje inferiornosti kroz izgradnju nerealne i fragilne slike o sebi. Kao takav, osetljiv je na i najmanje kritike i pretnje. Tako je stvorena grupacija ljudi koja je veoma korisna režimu – svaka pretnja tako nesigurnom grupnom identitetu mobiliše snažne emocije ugroženosti i grupu homogenizuje, vraća u krizni i odbrambeni način funkcionisanja, u kom nema prostora za kritičko rezonovanje, debatu i razmišljanje o ciljevima koji nadilaze preživljavanje. Propagandom i političkim nasiljem bez ikakvog razgovora o tim idejama režim želi da tu temu sačuva za sebe, a da odstrani protivnike koji bi na njoj takođe da profitiraju. Međutim, režim se ne obraća mladima jer ih ne doživljava kao biračko telo, a radi se upravo o idejama koje su prijemčive kod mladih koji su u fazi izgradnje identiteta, a jedini sadržaj koji im se kroz obrazovanje i javni narativ nudi jeste nacionalizam. Zbog toga očekujem da će nacionalizam nastaviti da raste i da ćemo dobiti još snažniju i autentičniju desnicu i nisam baš optimista u pogledu onoga što nas čeka. Da li nas čeka i vreme u kom više neće postojati nikakva odgovornost za izrečene laži i uvrede, imajući u vidu da je peticiju da se podrži zahtev Dragana J. Vučićevića da uvreda više ne bude krivično delo potpisalo više od 40.000 ljudi? Taj sistem odgovornosti je već maksimalno ugrožen u našem društvu i svi imamo utisak da podobni ljudi kada prave greške ili ne snose nikakvu odgovornost ili je snose u baš maloj meri. Zato ne verujem da je namera režima (poruke koje trenutno šalje Vučićević nisu zanemarljive jer je on vojnik režima) izmena zakona, jer oni već sada imaju mogućnost da bez kazne plasiraju bilo koju uvredu i imaju sve poluge vlasti da rade šta god žele. Pre mislim da je čitav taj slučaj služio kao ekspres lonac koji je ispustio malo pare i pokazao nam da postoji privid kažnjivosti u kom čak i neko poput Vučićevića može da dobije neku kaznu. A da paralelno naprave i cirkus u kom će ponovo proturiti ideju da su sudovi još uvek zarobljeni od strane „žutih“ , što valjda daje alibi predsedniku za jedan veoma problematičan potez – da izdvoji jednog novinara i da mu podršku, a pritom stavi sebe iznad nečeg iznad čega ne bi smeo – pravosuđa. Sandra Petrušić