Nesreća bez krivaca

Prvog aprila navršilo se godinu dana od tragedije u rudniku mrkog uglja Soko Čitluk kod Sokobanje, kada je od gušenja metanom poginulo 8 rudara, a povređeno njih 20. Rudnik je tada zatvoren u smislu dalje eksploatacije, ali je ubrzo nastavljeno održavanje jama od urušavanja. Meseci su prolazili u nadi da će krivci biti kažnjeni, a uzroci stalne opasnosti otklonjeni. Polako se krckalo i skromno obeštećenje od države, u iznosu od oko 8.500 evra po porodici nastradalih. Ta svota se po društvenim mrežama onih dana poredila sa mesečnom zaradom guvernerke NBS Jorgovanke Tabaković i nedeljnim primanjima Dušana Bajatovića, direktora Srbijagasa. Izvan te „premijer“ lige, „naknada štete“ iznosila je 14,5 prosečnih plata zaposlenih u Zaječarskom okrugu,u januaru ove godine. Za samo nešto više para i beneficirani radni staž, rudari su svakodnevno rizikovali život, silazeći u kopove. „Uslovi njihovog rada bili su daleko od savremenih standarda“, napominje Bratislav Stojanović, advokat i punomoćnih porodica poginulih. Nakon silaska liftom na oko 500 metara dubine, rudari bi dalje nastavljali peške, po mrklom mraku, nalik krticama, sve do mesta iskopa. Onda bi se ruda minirala, a ugalj stavljao na pokretnu traku, kojom su transportovani i jamski radnici na putu ka površini. „To se ne sme, ali nije bilo drugog načina“, kako je za NIN onovremeno izjavio rudar Miloš Vidosavljević, koji je izbegao smrt jer je tog kobnog dana bio na godišnjem odmoru. I sistem ventilacije odavno je bio prevaziđen, baziran na sistemu dovođenja i odvođenja vazduha putem cevi, što je omogućavalo „blagu ventilaciju“, prema Stojanovićevim rečima. Za slučaj da koncentracija metana pređe tri odsto, rudarima bi se palile lampice na indikatorima oko pojasa, što je bio znak da bi trebalo da pobegnu. „Danas, u 21. veku kad svetom vlada veštačka inteligencija, nedopustivo je da rudnik izgleda kao iz kaubojskih filmova iz polovine prošlog stoleća“, advokat ovom ilustracijom naglašava neuslovnost sokobanjskog kopa, kao dela JP PEU Resavica. Sistem glavne ventilacije, kakav je bio u Sokolu, završava se trafostanicom, koja automatski isključuje struju ako nema dovoljno kiseonika, da ne bi došlo do varničenja statora i rotora. Prvog aprila prošle godine, upravo se to desilo, prema svedočenju dežurne dispečerke, koja je navodno probala da sistem ponovo pokrene. „Rudari su nedeljama pre nesreće upozoravali svoje rukovodstvo na bitno povećanu koncentraciju metana, o šta su se ovi oglušili“, primećuje Stojanović. „Žurilo se i forsiralo da se rudnik ne bi zatvorio“, dodaje Predrag Trivunac, brat poginulog Nenada. Trebalo je i da se što brže otplate dugovi ovog preduzeća, na ime ranijih povreda, između ostalog. Žurba, plus zastarelost i nemar, rezultirali su tragedijom, a bilo je nečeg i do „ambicije mladih inženjera da završe u foteljama“, kako su tvrdili meštani Subotinca, odakle je većina stradalih. Ko je imao vremena da se snađe i zalegne, ili udahne iz namenske ampule, taj je živu glavu izvukao. Vest o nesreći odmah je javljena Policijskoj upravi u Aleksincu, koja je ubrzo reagovala dolaskom. Procedure se držalo i formiranjem komisije, sastavljene od zaposlenih u Resavici i stručnjaka sa beogradskog Rudarsko-geološkog fakulteta, koja je trebalo da utvrdi nepravilnosti, u cilju procesuiranja vinovnika akcidenta. Međutim, Osnovno javno tužilaštvo u Aleksincu krajem jula je na osnovu izveštaja komisije donelo zaključak da nema osnova za pokretanje postupka protiv 14 osumnjičenih za nepredupređivanje tragedije. Resorno Ministarstvo energetike i rudarstva tada je podnelo prijavu Višem javnom tužilaštvu u Nišu, smatrajući ga nadležnim za izricanje presuda za teške prestupe u ugrožavanju javne bezbednosti, koje podrazumevaju do 12 godina zatvora. Međutim, ono se proglasilo nenadležnim, i predmet vratilo na prethodni nivo, sve iako je republički rudarski inspektor (jedan od svega dvojice u Srbiji) ustvrdio da je Soko tada radio bez dozvole za iskop. „Dozvola se obnavlja na osnovu inspekcijskih kontrola koje treba da silaze u rudnik na svakih šest meseci, što se u Sokolu nije desilo pune tri godine“, ističe advokat. Ali, kako se na nedavnoj komemoraciji moglo čuti, i to od predsednika Opštine Sokobanja Miodraga Nikolića, „bilo, ne ponovilo se“, umesto ozbiljnijih garancija, tako se uvažilo i mišljenje republičkog rudarskog inspektora da je rudnik mogao da posluje uprkos nepostojanju dozvole. OJT u Aleksincu ponovo je većalo u januaru, i odbacilo krivičnu prijavu ministarstva. „U istražnom postupku ispitana je dispečerka, predstavnici rudnika i komisije, kao i samo jedan od 14 osumnjičenih. Naš je predlog da se u novom postupku saslušaju i ostali, kao i rudari koji su svedočili nesreći“, kaže Stojanović. Porodice poginulih predlažu i da se pri Narodnoj skupštini formira anketni odbor, u cilju da se utvrdi kakve su bile okolnosti tragedije, kao i da li je u redu da se danas koriste „bezbednosna“ rešenja iz davno minulog vremena. „Država je još 2016. izradila projekat primene tzv. češke metode, koja omogućava bezbednije uslove iskopavanja. Obezbeđeni su i krediti, ali se od projekta odustalo iz nepoznatih razloga“, naglašava advokat. NJegovi klijenti bi želeli i da se u novu istragu, po privatnoj tužbi, uključe inspektori iz inostranstva, „jer ovde su svi uvezani“, kako naglašavaju. Cilj je i da se sakupi dodatna dokumentacija. „Od dana tragedije kruži priča u javnosti da postoji snimak rudarske nesreće, koji do danas nismo dobili“, navodi Stojanović. Ukoliko ni ovog puta ne uspeju da dobiju pravdu, ponovo će uložiti prigovor VJT u Nišu, i obaveštavati javnost preko medija, kako bi se održala solidarnost građana. Mediji (bar neki), to i čekaju, u međuvremenu podsećajući na prethodnu nesreću u Sokolu, 1998, sa 29 žrtava, kao i najmasovniju u Aleksinačkom rudniku, koja je 1989. odnela čak 90 života. „Umrla je cela smena, i sa njom i rudnik. Celom dužinom jame nalazili su se leševi naših kamarata koji su se ugušili od dima“, svedočile su njihove kolege. Spasilački timovi izvlačili su tela celih 25 dana. Prethodna fatalna prilika u istom majdanu rezultirala je smrću 35 jamskih radnika, a nesreća je bilo i u Rembasu, i u Senjskom rudniku, i u jami Jarando, kao delu ibarskog kompleksa. Zar takva crna hronologija može da jamči bezbedno funkcionisanje budućih kopova litijuma, planiranih svuda na zapadu Srbije? I da li solidarnost obezbeđuje Dan žalosti, proglašen lane samo u Aleksincu, a ne i u celoj državi, okupiranoj izbornom euforijom? Premda praćena tragedijama i stalnim strahom, rudarska sudbina ne gine muškim meštanima Zaječarskog okruga. To je jedino sigurno uhlebljenje, finansijski gledano, budući da je ostala privreda zamrla, dok ni od poljoprivrede nema posebne koristi. Sve navedeno ukazuje da ćemo daleko pre biti zemlja iseljenika, nego „rudarska zemlja“, što je priželjkivala bivša ministarka Zorana Mihajlović. Aktuelna, Dubravka Đedović, nije odustala od planova svoje prethodnice, insistirajući na što bržem otvaranju površinskog kopa Biljkina Struga, u okviru Sokola, jer bi se time obezbedila „veća stabilnost preduzeća, a time i osamostaljivanje od državnih subvencija“, kako je izjavila inicirajući ovaj „istorijski događaj“ u januaru. Srbiji je inače ugalj i dalje ključni energetski resurs, premda je navodno opredeljena za „zelenu tranziciju“, odnosno, za okretanje „čistoj energiji“ vetra, sunca, vode, geotermalnih struja, pa čak i vodonika. Ta tranzicija mora da bude „pravedna“, i po prirodu, i po zaposlene, i po lokalne zajednice koje su zavisne od industrije uglja, kako je ministarka istakla. „Samo“ još treba uskladiti zakone sa evropskim, napraviti listu prioriteta, namaći novac za prestrojavanje i ubediti proizvođače da struju ne izvoze, već da je ubace u energetski sistem Srbije. Dok se to ne dogodi, držimo palčeve srpskim rudarima. Dragana Nikoletić