Drugi kineski zid

Ursula fon der Lajen bi ubuduće morala bolje da razmisli kada će i s kim na ekskurziju čija destinacija je neka od svetskih autokratija. U aprilu 2021. predsednica Evropske komisije je tokom posete Turskoj bila izložena sitnom, ali usled prisustva kamera čitavom svetu vidljivom poniženju. Usled protokolarnog propusta - ako se zaista o tome radilo - za razgovor s Redžepom Tajipom Erdoganom su umesto tri postavljene samo dve stolice, jedna za turskog predsednika i druga na koju je nedžentlmenski seo njen saputnik, predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel; Fon der Lajenova je morala da se zadovolji sedenjem na sofi postavljenoj na neprimereno velikom rastojanju. Turska je posle za gaf okrivila ljude iz protokola Evropske unije; Mišel se izvinio što je neprijatnu situaciju učinio još neprijatnijom; a Fon der Lajenova je, priznajući da je nju sve to povredilo, čitav slučaj okvalifikovala kao seksistički ispad. Tačno dve godine nakon „sofagejta“, Fon der Lajenova je prošle sedmice u Pekingu prošla još mnogo gore. Od početka do kraja trodnevne posete Kini tretirana je kao drugorazredni gost, u drastičnom kontrastu s načinom na koji je dočekan onaj na čiji nagovor je i krenula na ovaj put, francuski predsednik Emanuel Makron: njemu je priređen raskošan doček i ukazane su mu najviše počasti, kakvima Kinezi udostoje malo koga. Ali to što se predsednica EK provela kao bosa po trnju ovog puta je, jednim delom, bilo rezultat namere domaćina da maksimalno eksploatiše - i potencijalno produbi - ono što vidi kao neslaganja unutar EU po pitanju odnosa prema Kini; a drugim, posledica okolnosti u kojima je do putovanja u Peking došlo. Da bi se taj kontekst razumeo potrebno je vratiti se pola godine unazad. Ubrzo po jesenašnjem ustoličenju Si Đinpinga za po svoj prilici doživotnog lidera Komunističke partije Kine, Makron je želeo da on i nemački kancelar Olaf Šolc, kao lideri dve najvažnije članice EU, zajedno otputuju u Peking kako bi pred kineskim rukovodstvom demonstrirali jedinstvo Unije; posebno po pitanju odnosa prema ruskoj agresiji na Ukrajinu; agresiji koju Kina, suprotno svojim davno proklamovanim principima, ne samo da odbija da osudi već je najblaže rečeno relativizuje, propagirajući ruski narativ po kome odgovornost za rat snosi Zapad. Šolc je, međutim, Makronov predlog odbio i u Kinu prošlog novembra otputovao sam. Uslovno rečeno, jasno, budući da je u njegovoj pratnji, à la Angela Merkel, bila i izuzetno brojna privredna delegacija: kao i uvek kad treba da bira između te dve stvari, Berlin je poslovne interese velikih nemačkih kompanija stavio iznad principa evropske solidarnosti. Kada je došlo vreme da se i sam zaputi u Kinu, prvi put od pretpandemijske 2019, Makron se ponovo rukovodio istom idejom: da Siju treba predočiti nešto što će ličiti na jedinstveni evropski front, i s tim na umu pozvao Fon der Lajenovu da mu se pridruži. Pritom, insistiranje na manifestnom zajedničkom nastupu Makronu je važno iz razloga koji sežu mnogo dalje od aktuelnih geopolitičkih imperativa. U središtu njegovih spoljnopolitičkih uverenja je omiljena mu - i, zbog evropske hronične zavisnosti od američke (pre svega vojne) moći, po mnogima nedostižna - ideja o „strateškoj autonomiji“ Evrope, pod čime se podrazumeva potreba da se EU nametne kao samostalni globalni akter koji će u budućnosti moći samostalno da se nosi sa Sjedinjenim Državama i Kinom, umesto da na ovaj ili onaj način bude kolateralna šteta njihovih narušenih odnosa. Ono na šta Makron nije mogao da utiče jeste način na koji će se u Pekingu odnositi prema njemu, a na koji prema Fon der Lajenovoj, tim pre što se tamo na nju gleda kao na spoljnopolitičkog jastreba - u verziji kineskih propagandista čak i kao na američku marionetu. Pa je za Makrona podastrt crveni tepih, upriličen vojni defile i organizovan državni banket - a ukazana mu je i retka čast da ga, osim u Pekingu, Si ugosti i u raskošnoj rezidenciji u Guandžou, gradu koji za kineskog lidera ima poseban značaj jer je tamo kao visoki partijski funkcioner nekad stolovao njegov otac; francuski predsednik je na kraju, kad se saberu svi susreti koje je tokom tri dana s njim imao, u razgovoru sa Sijem proveo za današnje prilike skoro neverovatnih sedam časova. (Nedelju dana ranije, Si se u razgovoru sa španskim premijerom Pedrom Sančesom zadržao 45 minuta.) Nasuprot tome, Fon der Lajenovu je na pekinškom aerodromu - i to na izlazu koji koriste i svi drugi putnici - dočekao kineski ministar ekologije; njen bilateralni sastanak sa Sijem dobio je minimalni publicitet, i samo tokom trilateralnog sastanka koji su Makron i ona imali s njim imala je tretman uporediv s onim koji je dobio francuski lider. A dok su dvojica predsednika bila na banketu, ona je u sedištu misije EU držala konferenciju za medije... Biće, ipak, da je Fon der Lajenova mogla i da pretpostavi šta je čeka. I da nije bilo njenih ranijih istupa koji nisu bili po volji Kinezima, tako nešto garantovao joj je oštro intoniran govor koji je održala nekoliko dana pred put - prvi u potpunosti posvećen Kini - i u kome je neuvijeno stavila do znanja da će to kako će se Kina („sve represivnija kod kuće i sve asertivnija van zemlje“) nadalje odnositi prema ratu u Ukrajini presudno uticati na budućnost njenih odnosa s EU. Upozorila je tada da je ambicija KP Kine „sistemska promena međunarodnog poretka“ i da solidarnost s Vladimirom Putinom koju je Si demonstrirao nedavnim odlaskom u Moskvu mnogo govori o tome kako bi taj poredak izgledao. Rekla je da, iako Unija ne namerava da sledi primer SAD i krene u „rasparivanje“ od Kine, svakako mora drastično da smanji rizik od toga da na bilo koji način zavisi od nje; i najdirektnije dosad nagovestila da od primene Sveobuhvatnog investicionog sporazuma (CAI) između EU i Kine - dogovorenog još 2020. ali otad blokiranog u Evropskom parlamentu nakon što je Peking uveo kaznene mere jednom broju evroposlanika - najverovatnije neće biti ništa. Zbog svega toga je prisustvo predsednice EK u Pekingu predstavljalo tek nešto više od fusnote, a pažnja kako Kineza tako i ostatka sveta bila fokusirana na Makrona. Koji se, nakon serije predvidljivo neuspešnih pokušaja da u direktnom kontaktu s Putinom izdejstvuje išta što bi olakšalo položaj Ukrajine, sada upustio u novu nemoguću misiju: pokušaj da, naglas govoreći uglavnom ono što je Kinezima milo da čuju (uključujući i ono o strateškoj autonomiji EU), nekako ubedi Sija da svoj blizak odnos s Putinom iskoristi da, kako je rekao, „Rusiju prizove pameti i sve dovede za pregovarački sto“. Imao je, naravno, Makron i praktične razloge da bude slatkorečiv. I on je, poput Šolca, u Peking poveo brojne direktore velikih kompanija; u prisustvu dvojice predsednika potpisano je 36 komercijalnih sporazuma, od kojih je najveću medijsku pažnju privukao jedan (doduše još ranije ugovoren) posao, kupovina 160 Erbasovih komercijalnih aviona za potrebe kineskih avio-prevoznika. Dovoljno da može da kaže kako nije sasvim uzalud potegao na drugi kraj sveta. Ali njegova oprezna retorika je i odraz namere da se stavi do znanja kako su i EU u celini i Francuska pojedinačno samostalni akteri na međunarodnoj sceni, i da neće slepo slediti američko vođstvo. Ili, kako je u predsedničkom avionu na povratku kući rekao probranoj grupi novinara: „veliki rizik“ s kojim se Evropa suočava jeste da „upadne u krizu koja nije njena“. „Pitanje na koje Evropljani moraju da odgovore (...) jeste da li je u našem interesu da se intenzivira kriza oko Tajvana. Ne. Najgore što bi moglo da se desi je da mi Evropljani moramo da budemo sledbenici po ovom pitanju, da pratimo američku agendu i kinesku preteranu reakciju“, kazao je Makron. A kako su ovi komentari prošli proveru predsednikovih saradnika, što je bio uslov za njihovo objavljivanje (neki još eksplicitniji Makronovi stavovi nisu odobreni za publikovanje, napominje briselski sajt Politiko), jasno je da francuski predsednik stvarno misli to što je rekao, te da mu je stalo da se za to zna i u Vašingtonu i u Pekingu. Kao što mu je moralo biti jasno u kojoj od te dve prestonice će njegovim rečima biti zadovoljniji. Ali kakva je vajda od takvog, pipavog Makronovog pristupa Kini - što suštinski znači Siju lično - kad je o Ukrajini reč? Kina ne daje apsolutno nikakve nagoveštaje da bi njena pozicija po tom pitanju mogla da se promeni. Ono što Peking naziva svojim mirovnim planom, osim što mu nedostaju detalji, faktički ne postavlja nikakve zahteve pred ruskog agresora. Verovatno najviše što se od Kine može očekivati jeste da se uzdrži od toga da Kremlju pruži i vojnu pomoć - da to učini je, reklo bi se, sprečava samo svest o tome da bi se onda i sama našla na udaru zapadnih sankcija. A i sam Si deluje kao neko na čije stavove je bukvalno nemoguće uticati, koliko god neko obigravao oko njega i trudio se da ga impresionira. Makron „zavarava sam sebe da nekakvom ličnom magijom može uticati na Sija da se okrene protiv Putina“, jetko kaže Torsten Bener, direktor berlinskog Instituta za globalnu javnu politiku. Moralo bi to biti jasno i francuskom predsedniku: pričati Siju isto je što i pričati Kineskom zidu. Vladan Marjanović