Tučemo se u blatu, a borba nema pravila

NJen novi performans već u naslovu izmamljuje mali osmeh, jer nas odmah ostavlja zapitanim da li zaista Milena Bogavac, koja je toliko uradila za pozorište, sada počinje da ga mrzi, zbog čega ili ga i dalje pasionirano voli, samo je taj naslov njen obračun sa okolinom koja isto to pozorište okružuje. Ovog četvrtka, Bogavac će izvesti svoj pozorišni performans Mrzim pozorište na Dorćol placu, čime će ujedno biti obeležen i rođendan Reflektor teatra. Ova trupa je za skoro 12 godina postojanja, uspela da okupi saveznike i saveznice, istomišljenike i istomišljenice, sa istom pozorišnom misijom i vizijom, ali i težnjom da ostanu u ovom društvu. Upravo tema opstanka pokreće i novi performans Milene Bogavac. Mrzim pozorište već u naslovu krije jednu malu subverziju. Zbog čega „mrzimo pozorište“? Veličina ove subverzije, stvar je subjektivne procene. Za mene lično, to je seizmički potres, kraj sveta i nuklearna katastofa, za kojom je usledila potpuna promena paradigme... Sećam se dana, povoda i dijaloga, u kom sam prvi put izgovorila tu rečenicu. Htela sam, naravno, da se našalim, pa sam ostala zatečena time kako je ova šala „odzvonila“ - ozbiljno i dramatično, kao da je nešto veoma teško palo na pod... Danas mislim da je to zapravo bio onaj kamen iz čuvene metafore u kojoj kamen pada sa srca... Jer, ako je išta u mom životu ikada bilo neupitno – to je upravo moja posvećenost pozorištu. Ona se zasniva na stalnoj romantizaciji samoeksploatacije, ali i na iluziji da radim nešto plemenito, nešto dobro, lepo i važno. U momentu kada mi je, makar i krajnje ironično, palo na pamet da izgovorim Mrzim pozorište, osetila sam se kao da dotičem neko dno života, a kada čovek dotakne dno - jedini mogući put vodi nagore... U tom smislu, performans Mrzim pozorište može se shvatiti kao moj pokušaj da izronim na površinu i svetlost... Jer, šta u stvari toliko zameram pozorištu? Najpre činjenicu da ne nestaje u vakuumu, iako se neke moje kolege prave da može i tako. Igraju lake komade i za sitne igre ličnih interesa, protiv dnevnopolitičkih igara bez granica, u kojim svi zajedno statiramo i čija svakodnevna dramatičnost prevazilazi sve zaplete sa naših repertoara. Pristajemo da budemo donekle infantilni članovi društva (oni koje „politika ne zanima“, čak ni kada im padne na glavu!) i oni kojima je važno samo da se igraju, a da ne pitaju ko tu igru koristi, u koje svrhe i čije je zapravo ovo „naše igralište“. Ko tu uvek može da upadne, da nam izlomi igračke, izotima džeparac, nalupa šamare i sve nas rastera: u emigraciju ili u ogorčenost unutrašnjeg egzila ... A igralište zvano pozorište uvek je ogledalo društva. Teorijski, na ovom igralištu, trebalo bi da postoji ozbiljan revolucionarni potencijal, koji ne koristimo, verovatno iz straha, a strah nikada nije dostojanstveno osećanje... Prećutno smo prihvatili da naše ustanove kulture ostanu bez suštinske autonomije, pa se tako vodimo stihijskom cenzurom i izabranom autocenzurom, u pokušaju da se ne zamerimo siledžijama na poziciji moći. Tako je Mrzim pozorište ispovedni performans čija je svrha donekle i terapijska. Ona se ogleda u mom pokušaju da ukupnu frustriranost društvom i sobom u društvu, pretvorim u predstavu, koju ću igrati dok mi ne dosadi. Dok ne potrošim taj narativ i dok i mene samu ne umori tragično-farsična spoznaja da sam u životu, uz dovoljno rada, mogla da budem sve što sam htela, a da sam htela da budem baš ovo: autorka stotinu predstava skinutih s repertoara! Čestitam, gospođo, na najpogrešnijem izboru... To su teške, lične spoznaje, jer kad sam se zaljubila u pozorište, bila sam devojčica i nisam imala pojma o društvu. Danas, kao sredovečna osoba, koja zahvaljujući pozorištu bolje razume društvo, shvatam i da je pozorište mala karta, u mnogo složenijoj igri interesa, moći i ega. Sve što sam imala i znala, stavila sam na tu kartu, pa naravno da sada mrzim: i kartu na koju igram i igru koja se igra. Da li je „pozorište“ iz naslova metafora za jednu širu priču o društvu i kulturi? Da li je pozorište danas načelno dovoljno angažovano? Pozorište iz naslova može se gledati kao metafora rada, ali kao i metafora borbe za bolji društveni kontekst. To je borba u kojoj, poslednjih godina, sve češće osećam da gubim, što i dalje ne znači da ću odustati, i da ću se predati! A što se tiče pitanja o angažovanosti pozorišta u Srbiji, danas - pozorište je javni čin i kao takvo - neminovno je angažovano. Pitanje je samo u kom pravcu ide taj angažman, odnosno: šta su vaše izabrane politike. Jer, ako vam je ambicija da zabavite publiku, da joj dočarate lepotu dramske baštine… ili ako samo želite da publici pružite priliku za lepi građanski ritual večernjeg izlaska u visoku kulturu, vaš angažman vodi u eskapizam i normalizaciju društvenih devijacija. Ako se napolju odvija potop, a vi – na svojim scenama, igrate slatke komade - plivate nizvodno, što nije teško, ali nije ni časno… svojim činjenjem i nečinjenjem pomažete vodenoj stihiji da odnese sve za sobom. Mnogo je pozorišnih radnika, pa čak i vrlo darovitih, sjajnih umetnika, koji misle da je u mutnim vremenima najbolje ne zauzeti stranu. Ipak, problem je u tome što će se strana zauzeti sama, pa svaki put kada pomislite kako ste neutralni – vi ste na strani jačeg. Vodimo se motom „ćuti i plivaj“, bez mnogo razmišljanja o tome gde nas vuče struja, a vuče nas pravo u kanalizaciju… Ipak, u pozorištu, naravno, postoje i časni izuzeci. Zbog javne prirode pozorišnog poziva, oni se vide bolje i lakše nego u drugim sferama društva…. i tako nekih desetak ili najviše pedeset autora, autorki i kolektiva – izvlači prosek i brani čast čitave profesije. O njihovom radu se mnogo priča i piše, što stvara iluziju slobode govora, izražavanja i umetničkog stvaralaštva… Ipak, ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu da su ti časni izuzeci - mali vrh ledenog brega. Na ostatak brega - udavljen u mutnoj vodi, troši se 98 odsto državnog budžeta za kulturu i svih drugih javnih resursa, namenjenih kulturi… I eto nepravde – jer, ako najveća podrška ide kulturi koja „ćuti i pliva“, ne postoji nikakav motiv da budemo hrabriji, glasniji i spremniji da radimo ono za šta smo se školovali. Da budemo savest društva, škola empatije i kritičkog mišljenja, korektiv zajednice i oni koji odvažno postavljaju najvažnija etička pitanja, u jednom društvu. Na plakatu za predstavu je đubre koje neko čisti. Da li već u predznaku performansa sugerišete da su kultura i javna sfera, mediji pre svega, danas završile na đubrištu, i da ima još mnogo da se počisti dok se resetujemo? To nije obično đubre. To je „lepo đubre“, „čisto đubre“, odnosno đubre koje ostaje na sceni, kada završim ovaj performans. Konfete, šareni papiri, šljokice i lažne pare - potrošna rekvizita, kupljena kod Kineza. Na toj gomili lepog đubreta, ističe se jedan poveći krompir. Taj krompir, zapravo, simbolizuje sve što sam zaradila, od ove i svake druge predstave koju sam napravila, za dvadeset godina pozorišnog rada… Krompir je na toj gomili jedina vredna stvar; vredna u smislu nutritivne vrednosti. Sve ostalo su samo šareni papirići. Oni su mnogo lepši i privlačniji nego taj jedan krompir, ali, nažalost, nisu jestivi i s njima neće biti ništa drugo sem što će – nakon izvedbe, biti počišćeni i poslati u kontejner… I to bi trebalo da bude metafora pozorišnog rada i onoga što ostaje za svima nama, koji svoju inteligenciju, ljubav, sreću i rad investiramo u nešto tako trenutno ko što je pozorište. To je, verovatno, i metafora za ljudski život… Po tome što su tako trenutni, a opet stalni - ljudski život i pozorište su dve najsličnije pojave na svetu. Ne zna se šta je ljudskije, ni ko tu koga u stvari imitira… Ipak, ako na ovom plakatu vidite đubrište na koje je bačena ukupna javna scena Srbije - ko sam ja da vam zabranim mišljenje i lične asocijacije. Koliko je do mržnje doveo odnos vlasti prema kulturi načelno? Čini li vam se da se mržnja ovde gaji? Da li je to važna tehnologija vlasti? Odlično pitanje. Odgovor je najkraći mogući: DA! Ujedno tu je i deseti rođendan Reflektor teatra, koji je izveo komade koji su doneli novu poetiku, kontrastirali mejnstrimu, ali ga ujedno i dopunjavali. Kako ste odoleli vremenu u kome živimo i izborili se s njim? Nismo se izborili. I dalje se borimo! Borba je neprestana i kao ekipa koja je osnovala ovo nezavisno pozorište, garantujemo da će se ta borba nastaviti, sve dok bude publike koja želi da gleda naše predstave. A publike ima! Iz večeri u veče, ljudi dolaze i redovno pune našu neuslovnu tribinu i neudobne stolice. Ostaju sa nama, na lajt-partijima posle svake predstave, da se družimo i razgovaramo. Kada smo, nakon pandemije, shvatili da smo u ozbiljnom minusu, naša je publika pristala na ulogu finansijera. Tri nove predstave smo producirali zahvaljujući dobrovoljnim donacijama, pa tako naša publika zaista nije samo publika. To je zajednica ljudi kojima smo odgovorni i sve dok ta zajednica veruje da smo vredni pažnje, nemamo luksuz da ih razočaramo. Tvrdoglavo i bezobrazno, odbijamo da zastanemo, ne bismo li ponovo proračunali koliko su realistične šanse da svojim pozorištem popravimo društvo… Verujemo da je to moguće, moramo da verujemo… i ta je vera naš najveći resurs. Drugi je prijateljstvo i činjenica da nas je zajednička strast ka pozorištu napravila u vrlo skladnu teatarsku familiju. Godinama radimo zajedno, trudeći se da naša ekipa stalno dobija i nove članice i članove. Za svaku predstavu pravimo otvorenu audiciju, da bismo videli koga još ima napolju, ko želi da radi sa nama i bude deo naše priče… Veliki Jovan Ćirilov znao je da kaže kako je okvirni rok trajanja jedne pozorišne trupe – sedam godina i kad se setim da Reflektor teatar postoji već jedanaest, pomislim da je tajna u tome što nismo zatvorena grupa. Kod nas su dobrodošli svi ljudi koji dele naše vrednosti i poglede na svet. Sem toga, radimo s mladima i za mlade, što znači da se i sami stalno podmlađujemo. Reflektor teatar postoji, opstaje i raste, zahvaljujući ogromnom, često neplaćenom radu, kao i zaraznom entuzijazmu, koji nema utemeljenje ni u čemu racionalnom. Trudimo se da budemo generator optimizma na pozorišnoj sceni, pa se ova sezona u Reflektor teatru zove „Svetla strana scene“. Igramo od pet do sedam predstava mesečno, organizujemo i gostovanja našim kolegama koji nemaju prostor za rad, a i sami redovno gostujemo, u Srbiji i regionu. Ponosni smo na činjenicu da nam uspeva naizgled nemoguće, a to je da pravimo gledane, voljene i popularne predstave, u ključu dokumentarnog i političkog pozorišta, bez flerta sa komercijalom. Koliko je vreme u kome živimo, posle pandemije a usred rata u svetu, odnosno brojnih dnevnopolitičkih previranja kod nas, uopšte inspirativno za umetnike? Da li to „ubija“ kreativnost ili traži da idemo dalje? Time se mnogo bavim u performansu Mrzim pozorište. Komad koji izvodim, napisala sam „inspirisana“, ili preciznije rečeno preplašena stvarnošću koju smo upoznali u vreme pandemije. Nikada ranije nisam zamišljala da može da se dogodi nešto što će, makar i privremeno, suspendovati pozorište i sve principe našeg rada. Krizne, vanredne i traumatične situacije, jesu i treba da budu predmet pozorišnog interesovanja… i jasno da će pozorište uvek ići dalje, uprkos svemu… Ipak, nešto se u meni slomilo kada je princip The Show Must Go On bio doveden u pitanje i kad smo jasno videli da svaka predstava može da se otkaže, da svaki proces može da se prekine, da okupljanje i neposredovana komunikacija mogu da budu opasnost po javno zdravlje. Takođe, činjenica da smo iz jedne globalne katastrofe samo uplovili u drugu, nešto je o čemu, čini se, nismo još dovoljno pisali, ni režirali. Dugo sam verovala da su dramatične istorijske okolnosti – inspirativne, ali pandemija je dovela moje stavove u pitanje. Usled velikih ličnih gubitaka i stalnog cimanja u „kreni-stani“ režimu rada, zapitala sam se: da li je zapravo zdravo kopati po svojim ožiljcima, strahovima i frustracijama? Da li nas to što svoje traume trošimo, u pozorištu, sprečava da napravimo neke konkretnije promene u društvu? I dalje nemam dobar odgovor na ova pitanja, pa ih onda prosleđujem publici performansa Mrzim pozorište. A idealna publika ovog performansa jesu upravo naše koleginice i kolege. I tu stižemo do mog omiljenog paradoksa: Mrzim pozorište je komad namenjen onima koji ga najviše vole… Ideja ovog performansa jeste da, makar nakratko, skinemo ružičaste naočari i prestanemo da romantizujemo svoj rad. Jer, ako se javna sfera pretvorila u kaljugu, mora biti da smo i mi tome doprineli. Javna sfera je naše radno mesto, pa je izvesno da stanje u njoj odražava i naš odnos prema radu. U opštem društvenom metežu, javne ličnosti su često izložene linču. Mera iskazane reči odlučuje o sudbinama mnogih. I sami ste to doživeli, više puta… Da li je slobodna reč potpuno ugušena u Srbiji? Zastrašujuće ozbiljna tema. Atmosfera koja se godinama podgreva, do tačke ključanja i svi mi, skuvani u tom loncu, kao da više i nismo u stanju da govorimo. Vrištimo, iz očaja ili režimo, u gnevu, pa jedni druge više i ne slušamo. Pojam istine, leži ugažen u blatu i bojim se da je šteta koju smo mu naneli - nepopravljiva. Ne znam kako se ovo zaustavlja, niti više mogu da zamislim da će se stvari na javnoj sceni ikada vratiti u red, bez neke stravične eskalacije nasilja, koja vodi u katastrofu. A to bi, naravno, trebalo izbeći… U svakom slučaju, umesto poštene argumentacije, danas se služimo vređanjem, pljuvanjem i laganjem. Tučemo se u blatu, a borba nema nikakva pravila. Ovih dana, recimo, gledamo odvratnu predstavu, u kojoj istaknuti režimski javni radnik glumi borca za slobodu govora, služeći se providnim, banalnim lažima, a sa ciljem da uradi - šta?! Dekriminalizuje uvredu i klevetu!!! Bravo za „misiju“. U ovoj predstavi, istaknute uloge igra i državni vrh, dajući legitimitet potpuno poremećenoj priči, u kojoj se nečasna sredstva koriste da se postigne krajnje štetan cilj. A ljudi stoje i tapšu, praveći se da su vređanje i klevetanje mera hrabrosti i vrline. Da li je to realno? I ako jeste: šta je sledeće? Dekriminalizacija fizičkog nasilja, ubistva, ratnog zločina? Gde je kraj tih javnih napora da se nasilje proglasi za slobodu i hrabrost?! Svi su udarci dozvoljeni, po principu: cilj opravdava sredstvo; a cilj je, izgleda, da se obesmisli svaka vrlina, da se relativizuje bukvalno sve. Ako su svi udarci dozvoljeni, kojih se najviše bojimo? U ovakvom istorijskom trenutku, iskreno ne znam čega se više plašim: da li toga da javno govorim, sa znanjem da svaka reč može biti kobna, ili se više plašim tog straha od javnog govora… Jer, ako taj strah pobedi, mi smo izgubili sve! Čak i nadu. Čak i poslednji tračak nade. Nedavno, razgovarala sam s prijateljicom i čula je kako o jednom javnom radniku govori: „Politički, mi smo na suprotnim stranama, ali on je častan i dobronameran građanin ove zemlje.“ Ta rečenica je ostavila dubok utisak na mene. Kao da sam čula neki zaboravljen glas, ili nešto revolucionarno novo, što nikad niko nije rekao… Naši politički neistomišljenici mogu biti časni i dobronamerni građani. Woow! Kakvo ludilo i kako raritetan pogled na svet, u kom smo jedni druge već izlepili svim najodvratnijim etiketama: izdajnici, strani plaćenici, prvo i drugosrbijanci, komunjare, botovi, sendvičari, krezubi, šfiftungače i izrodi… Reči više nisu sredstvo sporazumevanja, već vatra koju jedni na druge bljujemo. I svi živimo negativne posledice konstantnog verbalnog nasilja. Na godišnjem nivou, kapiram da trošimo kilogram anksiolitika po glavi stanovnika. U takvom društvu, vrlo je opasno biti umetnik – jer umetnik mora da govori; to nam je posao, to nam je poziv, od toga živimo, za to živimo: smatramo, pitamo, ukazujemo; javno delimo svoja mišljenja ili svoja osećanja sveta, očekujući da se neko u njima prepozna. Ono što se, međutim, poslednjih godina događa, to je da čim neki umetnik pisne bukvalno bilo šta, računajući i opšta mesta – počinje neshvatljiva odmazda. Na mrežama, u tabloidima, u samom parlamentu! Na instagram-nalozima državnih zvaničnika. U predsednikovim dugim, dramatičnim monolozima, pred tablom… To đubre onda se preliva na ilegalne poternice, sajtove i čet-grupe, gde se najotvorenije poziva i na fizičko nasilje. I nikog nije briga. Policija čuva grafite s likom osuđenih ratnih zločinaca. Policija hapsi aktivistkinje, kad takav mural gađaju jajima. Svakoga dana, svi se budimo sa strepnjom – da nas neko nije pomenuo, da neko nije podelio naš tvit, gde nije trebalo! Biti na naslovnoj strani novina danas se ne doživljava kao uspeh, već kao ogroman rizik i traženje nevolje. Bukvalno: daješ intervju, a nadaš se da neće biti čitan, dalje od tvoje sobe sa ehom. Svakoga dana pomišljam kako bi bilo lepo pobeći i sakriti se od javnosti, pa onda bežim i krijem se – u krugu prijatelja i istomišljenika. Ali, znam da to nije rešenje. Bežanje nikad nije rešenje! Ja sam spisateljica i pozorišna autorka. Moja je dužnost da govorim, a čim je tako – mora da je deo odgovornosti za ovo stanje u sferi javnog govora i moj. Pa, onda ipak nastavljam; govorim, evo i sada govorim… Govorim mirno i nadam se da moje reči čuju časni i dobronamerni građani. NJima se obraćam kada kažem da pomahnitali voz javnog govora mržnje mora da se vrati u šine i da se omeđi elementarnim razlikovanjem istine i laži, dobra i zla. Važnog i nevažnog. Kako smo došli do toga da mladi danas ne znaju šta je Fest ili Bitef, a znaju i veruju u Putinovu politiku? Vrlo je jednostavno: mi učimo oponašanjem. I mladi uče, oponašajući nas. Upali smo u beskonačni loop oponašanja loših ponašanja, a ponavljamo ga i sada, koristeći se generalizacijom. Jer ja, na primer, poznajem mlade koji baš dobro znaju šta je Bitef, šta je Fest i nimalo ne veruju u Putinovu politiku! Ako želimo da takvih mladih ljudi bude više, počnimo od sebe. Budimo dobar primer za oponašanje i ostavimo mlade na miru. Mi smo odgovorni za društvo u kome oni odrastaju… a oni su naša jedina nada da će stvari postati bolje, kad njihova generacija pokuša da promeni pravila igre. Nisu krivi mladi. A nije ni bitno ko je kriv! Bitno je da se izvučemo iz ovog kruga ponavljanja negativnih obrazaca i loših istorijskih odluka. Drugim rečima: mi smo vratili na vlast ekipu koja nas je vodila u ratove i poraze. LJudi koji su danas mladi, tada su bili deca, pa ne mogu imati odgovornost za naše pogrešne izbore. I reprize pogrešnih izbora. Dragan Jovićević