Raskošno putovanje kroz epohu

Segment 70. martovskog festivala (odnosno Beogradskog festivala kratkometražnog i dokumentarnog filma) bio je i jedan koncert. Filmske muzike, razume se. Program naslovljen Omaž Eniju Morikoneu: muzika za Oskara održan je u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, 4. aprila, kao kakva coda jubilarnom izdanju filmske manifestacije, jedne od najstarijih tog tipa u Evropi i svetu. Slavni italijanski kompozitor imao je (jedan) neposredan susret sa domaćom publikom. Sećamo se dobro njegovog nastupa u beogradskoj Areni, 14. februara 2009, u okviru desetog Gitar arta, kada je, dirigujući orkestrom Roma Sinfonietta i mešovitim horom Obilić, priredio veče za pamćenje (i te godine, sasvim očekivano, zauzeo prvu poziciju na NIN-ovoj top-listi muzičkih događaja te godine). Ime Enija Morikonea (1928-2020), sinonim je za filmsku muziku. Mnogi će - s dobrim razlogom - konstatovati da je reč o najvećem filmskom kompozitoru. Tokom višedecenijskog rada na polju sedme umetnosti, napisao je približno 450 partitura (sarađujući sa rediteljima poput Leonea, De Palme, Polanskog, Bertolučija, Pazolinija, Stouna, Lina...), mada treba podvući da se delatnost na teritoriji primenjene muzike proteže i na televiziju, radio i teatar. Takođe, impozantan je Morikoneov opus namenjen koncertnoj sceni, širokog spektra žanrova i kompozicionih postupaka (prvo objavljeno delo, Jutro za glas i klavir, datira iz 1946. godine, mada je počeo da komponuje još kao šestogodišnjak!); bio je član pokreta Nuova consonanza, italijanske grupe avangardnih stvaralaca usmerenih ka istraživanju inovativnih muzičkih spojeva, zvučnih objekata... Sve to iznosimo jer „Morikone nije bio samo filmski kompozitor, bio je kompozitor“, kako je jednom prilikom naglasio Đuzepe Tornatore. Pominje se cifra od preko sedamdeset miliona prodatih albuma njegove muzike. Počasna nagrada Američke filmske akademije (za životno delo) stigla je 2007, a tek 2016, nakon brojnih nominacija, Morikone je konačno dobio Oskar za jednu od svojih filmskih partitura - za Podlih osam Kventina Tarantina. Posvetu Morikoneu u Kolarčevoj zadužbini načinili su pijanista i dirigent Andrea Albertini i ženski instrumentalni ansambl Le Muse (dve violine, viola, violončelo, oboa, kontrabas/bas gitara i, po potrebi, klavir, mada je sastav promenljiv i može da varira, od pet do 30 izvođača, u zavisnosti od raspoloživih uslova). Pridružile su im se Danijela Plači (mecosopran) i Suzana Rigači (sopran, omiljena Morikoneova vokalna solistkinja tokom dve decenije; da podsetimo, slušali smo je i na koncertu 2009. u Areni). Projekat Omaž Eniju Morikoneu: muzika za Oskara osmišljen je tako da slušaocu pruži uvid u ključne kompozitorove filmske partiture, ali ne u hronološkom sledu, već koncipiranjem uzbudljive dramaturške linije, gradacijom u pogledu ambijenta, sa kulminacijom u „sadejstvima“ koja je Morikone ostvario sa Leoneom. Sugestivnost prezentovanog povišena je elementima plasiranim s ekrana: kadrovima iz filmova, fotografijama, dokumentarnim snimcima, takođe i fino odmerenim Albertinijevim izlaganjima (istorijske i biografske „beleške“, zanimljivosti, anegdote, sećanja – jer je i Albertini bio saradnik Enija Morikonea). Besprekorno su koncipirani aranžmani (i tumačenja) odabranih stranica. Program je organizovan po blokovima, odnosno potpurijima/svitama/fantazijama (kako je publici sugerisao dirigent), ne nužno tematski povezanih naslova (recimo, u istoj celini dati su muzički isečci iz filmova La Kalifa Bevilakve, LJubavni krug Grifija i Veži me Almodovara); ređe su date kao „izvodi“ samo jednog filma (poput svite iz Žofeove Misije, sa stavovima Pad, Gabrijelova oboa i Naš život). Zvučne teksture formulisane su tako da što neposrednije odraze izvorne kontekste, da sučele prizore posve različitih akustičkih fizionomija (Podlih osam Tarantina, Sinema Paradizo i Legenda o pijanisti Tornatorea, Sako i Vanceti Montalada, odblesci Amerike iz perspektive Leoneove poetike...), u raskošno realizovanom putovanju kroz stvaralaštvo Enija Morikonea. Marija Ćirić