Mi smo mnogi

Roman Kukavice iz Midviča (The Midwich Cuckoos, 1957) DŽona Vindama, u vremenu kada je bio svež i čitan, nije bio preveden na srpskohrvatski jezik. Prvi razlog je svakako bilo predubeđenje jugoslovenskih moderatora kulture o naučnoj fantastici kao nižem žanru. To se sedamdesetih počelo stidljivo menjati, da bi Kukavice iz Midviča verovatno naišle na sledeći zid, izazvan ključnim rukavcem priče koji se tiče događaja u Sovjetskom Savezu. Dok se došlo do osamdesetih i varljivog oslobođenja društva, Vindam je počeo globalno padati u zaborav (umro je 1969. godine, još uvek sredovečan), te su jugoslovenski čitaoci ostali uskraćeni za uvid u jedan od ključnih naučnofantastičnih romana, dodatno značajan zbog umešnog prisustva (crnog) humora i sveukupnog horor ugođaja (Margaret Etvud tvrdi da su je deca nalik onoj iz Kukavica iz Midviča znala posećivati u snovima). S jedne strane, radi se o velikom izdavačkom propustu, a opet, u pitanju je roman koji toliko isijava „engleskošću“ da je gotovo greh konzumirati ga na posredan način. Kao primer te teze može se navesti ponašanje naratora i njegove žene na prvim stranicama romana, prilikom pokušaja povratka u ruralni Midvič, nakon jednodnevnog izleta u London. Na ulazu u selo, put im preprečuje policajac iz susednog sela, tvrdeći da su na delu nekakve iznenadne vojne vežbe, te da će njihovo izbivanje morati da potraje još jedan dan. „Kada bi se želela praviti pometnja, to svakako nema smisla raditi sa njim“, zaključuje narator, dodajući da „čovek samo obavlja svoju dužnost, i to najuljudnije moguće“. Naši junaci zatim voze nazad do tačke u kojoj ih policajac više ne vidi, parkiraju automobil, i peške, preko polja, pokušavaju da krišom dođu do svoje kuće. Konkretnom dramskom situacijom prikazana nam je specifična narav koja, dok izbegava cirkus i neprijatnost, zapravo perverzno uživa u kršenju pravila. U ovom slučaju, ipak, frivolni prestup nije bio previše mudar. Nikakvih vojnih manevara nije bilo, već su se lokalni sprovodioci reda i poretka u datom trenutku na konspirativan način bavili misterioznim i masovnim onesvešćivanjem koje je spopalo Midvič prethodne večeri. Posle dvadeset četiri sata, stanovnici su se probudili, osim nekoliko nastradalih od požara i promrzlina, da bi par meseci kasnije užasnuto shvatili da su sve za to fizički sposobne žene trudne, uključujući i one koje nikada nisu imale seksualne odnose. Deca koja se zatim rađaju su gotovo identična, zlatnih očiju i svetle kose, intelektualno napredna i odana svojoj „vrsti“. A onda, filozof Gordon Zelabi, uvaženi čudak koji je odabrao da živi u miru Midviča, shvata da su deca parapsihološki povezana, tj, kada jedno naučite nekakvoj kompleksnoj aktivnosti i druga postaju sposobna da je izvedu. O da, gospođa Etvud je sa razlogom dočekivala Midvički „nakot“ u svojim košmarima. Kukavice iz Midviča ubrzo su ekranizovane pod naslovom Selo ukletih (Village of the Damned, 1960). Oslikavanje je moralo biti izvedeno diskretno u vremenu kada je bilo kakva otvorena seksualnost, uključujući trudnoću, bila prognana iz anglosaksonskog filma. Filozofsko-sociološki aspekti romana takođe su, iz dramskih razloga, svedeni na minimalnu meru. No, DŽordž Senders je, kao amalgam naratora i Gordona Zelabija, svojom stabilnom pojavom vodio gledaoce kroz splet etičkih dilema i evolucionih odluka. Osnovna tema je ostala izvorna: odnos društva prema superiornim i izvesno agresivnim pridošlicama, poteklim ili spolja (iz vasione, a ukoliko krenemo putem tumačenja, iz bilo koje emigracije) ili iz unutrašnjeg razvitka vrste. A globalno društvo, kako tokom Hladnog rata tako i danas (kovid kao primer), nije unisona tvorevina već splet raznorodnih pristupa novonastalim okolnostima. Tako, od momenta u fabuli kada biva obelodanjeno da midvička deca nisu jedinstvena, te da se isti fenomen zbio na još par lokacija - najzačajnije, u ruralnom predelu Sovjetskog Saveza – film uspešno stupa na sledeći nivo izazova. DŽon Karpenter je 1995. godine potpisao istoimeni rimejk/novu ekranizaciju, s radnjom preseljenom na pacifičku obalu SAD. Radilo se o nesumnjivo „tezgaroškom“ poduhvatu, sa ne preterano zainteresovanim rediteljem koji, i u takvom raspoloženju, pruža kvalitetniju zabavu od skoro svakog drugog željom ispunjenog kolege. Uz to, Kristofer Riv nas je, nalik Sendersu u originalu, stručno sproveo do raspleta, kako filma, tako i, nažalost, sopstvene filmske karijere. Na tematskom planu, valja primetiti da je Sovjetski Savez pobeđen, samim tim i uklonjen iz radnje, te da je politički ugao ostvaren putem kratkotrajne sumnje da je incident izazvan eksperimentima CIA sa upotrebom LSD-ja na vojnim jedinicama. Jasno, spoljašnji neprijatelj 1995. godine, u doba iluzije o „kraju istorije“, navodi junake na unutrašnje društveno preispitivanje. Krajem prošle godine na striming servisu Skaj Maks (na teritoriji Srbije Skaj Šoutajm) prikazana je jedna od najboljih serija 2022. godine i objektivno najcelovitija ekranizacija Vindamovog romana, konačno pod originalnim naslovom. Barem jednom, inkluzivni diktati 21. veka pokazali su se korisnim za dramsku uverljivost. Naime, ovaj put deca poseduju DNK majki koje nisu puke „nosilje“. Dakle, rasno su - kao i na svaki drugi pojavni način – različita, što donosi vredni ugao inicijalne asimilacije. Scenarista Dejvid Far (serija Noćni menadžer, po Le Kareu, te gledani i sasvim solidni art-horor Oni ispod nas) pokazuje sposobnost apsorbovanja nalik onoj svojih vanzemaljskih junaka, preuzimajući sve za današnjicu korisne sastojke romana i dvaju prethodnih ekranizacija. Tako, u skladu s pretećom silom koja ponovo vreba sa istoka, sovjetski događaji vraćeni su u fabulu. Karpenterova hipička paranoja, pak, daje dominantnu aromu (uz odatle uzeti motiv neočekivanog disidenta), te kada britanska vojska preuzme Midvič, doktorka Zelabi (Kili Hoz, dostojni ženski pandan Sendersa i Riva) na primedbu lokalnog policajca da vojnici imaju „prazne izraze lica, kao da iza nema ničega“, zaključuje: „Izvršavaju naređenja“. Da li su, onda, vanzemaljci, sa buntovnicima i „mentalitetom košnice“, suštinski drugačiji od Zemljana, sa svim našim najlepšim i najgnusnijim pojavnim oblicima? Pavle Simjanović