Ne treba nam ordenje nego sistem

Mnoge, ne samo u Srbiji, već i u regionu, rasplakali su veličanstvenim činom. Ganuli su čitav region jer su, bez novčane nadoknade, spasili tolike živote, radeći neprekidno 24 sedmice, uključujući svaki vikend. „Liste čekanja za operacije na našoj klinici više nema.“ Veličanstvena, istorijska rečenica kada je reč o Srbiji i njenom zdravstvu. Kao radnu obavezu saopštava je za NIN kardiohirurg Dragan Milić, direktor Klinike za kardiohirurgiju Univerzitetskog kliničkog centra Niš. Peticijom građani traže od države orden za vas i vaš tim? Ovo što smo uradili svakako nije nikakav čin herojstva. Radili smo naš posao. Inicijative za orden? Pa, mi taj orden ni na koji način nismo zaslužili jer ponašamo se kako bi trebalo da se zdravstveni radnici odnose prema svojim pacijentima. Šta smo mi uradili?! Mi smo 12 naših vikenda dali za živote naših pacijenata. To je četvrtina našeg radnog vremena i iskoristili smo vikende da pomognemo našim pacijentima. Mi smo „poklonili“ 24 dana našim pacijentima i spasili brojne živote onih koji bi umrli čekajući operaciju. Da je to i samo jedan spasen život, a uradili smo 287 operacija za ova naša 24 dana, bilo je vredno truda jer ljudski život nema cenu. Vi možete novcem da merite štošta, kilo paradajza, flašu soka ili kutiju cigareta, ali da merite novcem ljudski život, to ne možete. I tu je ta osnovna razlika. To što smo mi poklonili neko vreme našim pacijentima nije nikakva žrtva. Da je bilo naporno, jeste, imali smo dodatni fizički napor, dodatnu koncentraciju da ne bismo napravili grešku. Spasavali smo živote, to je naš posao i sad pominju nagradu, odlikovanje. Molimo državu da nam ne daje nikakvo ordenje, ali nam treba osoblje, medicinske sestre, lekari… Šta vam još treba? Treba nam drugačiji organizacioni sistem. U Nišu 50 godina čekamo svoj prvi institut, a kad god pomenem institut u Nišu, dobijam odgovor: „Pa, dobili ste Klinički centar, šta hoćete?!“ Dobili smo Klinički centar u koji je preseljeno 50 odsto kapaciteta starog Kliničkog centra, drugi deo radi u staroj zgradi. Ovo govorim bez namere da budem pogrešno shvaćen, i u Beogradu je otvoren novi Klinički centar, otvaraju se Tiršova 1, Tiršova 2, Dedinje 1 i Dedinje 2 i to je prelepo, tako i treba da bude, ali kada će konačno u Nišu biti otvoren Niš1. Valjda i pacijenti našeg grada to zaslužuju. Bili bismo presrećni kada bi umesto tog ordenja što nismo realno zaslužili, uslišili naše molbe i da od odgovornih i nadležnih dobijemo opremu, odgovarajuće i dobre monitore za intenzivnu negu, respiratore, digitalnu i angio salu, nešto što već neke druge kuće u Srbiji imaju. Ne tražimo ništa više od toga, i naravno da osoblje bude sa merom. Imamo strašan apsurd na našoj klinici. Imamo lekara anesteziologa, doktora Ranislava Baneta Jovanovića, koji pet godina kao lekar specijalista kardioanestezije radi na određeno. Verovali ili ne, ugovor mu produžuju na tri meseca. Bane može da traži posao i da ga dobije u Nemačkoj sutra. Dr Jovanović je u vašem timu? Naravno! Radio je sve vreme sa nama, svih ovih vikenda, čovek koji je na određeno. Nije rekao: „Ja neću da radim jer nisam primljen za stalno i neću dodatno da se izlažem bilo kakvoj potrebi. Radiću privatno vikendom da zaradim više novca.“ Ne, glavna karakteristika naše klinike je jedinstvo. Ima nas oko 130 i mi smo tim u kom svako svakoga podržava. Da nemamo tu organizacionu šemu u kojoj su i higijeničar i bolničar i te kako važni i bitni da se ne pojave infekcije, ne bismo uspeli. Samo jedna slaba karika ovde se plaća ljudskim životima, a mi nemamo slabih karika. Nedostatak je medicinskog osoblja? Neću da kažem nedostatak, da je bio nedostatak ne bismo izneli ovaj posao, ali je činjenica da na klinici imamo tri vaskularna hirurga a potrebno je bar još dvoje ili troje. Tražili smo radiologa sa radiologije, ali nije dozvoljeno jer, navodno, kršimo neko pravilo, pri čemu radiolog na tom odeljenju u Beogradu radi bez problema. Postoje li dva zakona, jedan za KC Niš drugi za KC Srbije? Naša je procena da bi jedan jedini radiolog uštedeo pacijentima od 200.000 do 250.000 evra na godišnjem nivou. Oni sada idu i traže uslugu u privatnoj praksi jer ne mogu doći na red za običan ultrazvučni pregled krvnih sudova, na primer. Postoji toliko prostora za sistemsko poboljšanje u zdravstvu, međutim imam utisak da je to ne samo nehajni otpor nego organizovani, jer nekome te liste čekanja očito u medicini odgovaraju. Kome? Kažu da oko 15.000 ljudi čeka operaciju kuka i kolena po oko 10 godina? To nisu normalne stvari! Kada pitate zašto, sve se vrti oko novca. Mi smo radili pro bono, nismo naplaćivali, nismo pisali dodatne sate za rad subotom i nedeljom. Za novac to bi bila druga priča. Mi smo u zdravstvu došli dotle da se sve meri količinom para i ulaganja. Pa mi u zdravstvu pacijente gledamo sada kao robu, koliko možemo od pacijenta da naplatimo. To nisu normalne stvari. Možemo mi da gledamo sve drugo kao robu, monetarno, ali ne i zdravlje i život ljudi, ne u 21. veku! Svi naši građani u Srbiji moraju da dobiju zdravstvenu uslugu Ustavom zagarantovanu. Možda se to nekome ne sviđa, možda su nezadovoljni količinom para koje zarađuju. Ja to poštujem, molim lepo, ti ljudi mogu da napuste zdravstvo u državnim bolnicama i da otvore privatno i zarađuju velike novce. Taj otvoreni odnos - radimo privatno i državno, bizaran je i osnovni vid korupcije upravo leži u tome. Ne možete dozvoliti i jedno i drugo. Jer ako nemate nikakve normative u smislu koliko radite, šta radite, od koliko do koliko sati radite na državnom poslu, a po podne privatno, e, onda tom logikom onaj ko hoće i ko sve gleda kroz novac više će raditi privatno? Neće da ostane duže i spasi život više, jer nije plaćeno? U redu. Priča je jednostavna. Ako postoji želja da se eliminiše korupcija, moguće je brzo i efikasno samim tim prekidom otvorenog radnog odnosa. Cela ova priča oko našeg tima za šta nam traže ordenje vrti se oko toga da naš rad nije plaćen. Ne, to nije tačno, mi primamo nadoknadu za ono što radimo u toku redovnog radnog vremena a to što smo mi posvetili 24 dana, samo 24 dana koja nisu plaćena našim pacijentima, dozvolićete, postoji nešto što čovek radi za svoju dušu i život drugog čoveka. Spasavate živote i zaslužujete za tako riskantan posao velika primanja? Da biste bili rasterećeni, odmorni, motivisani…, ali njih nema? Nema dileme, ali postavljam drugo pitanje, da li to što plata nije dovoljno velika znači da treba da pružamo manju i slabiju uslugu našim pacijentima? Tačno je, mi nemamo odobrenje za ovaj rad, ali nemamo ni zabranu. Tražili smo od državnih organa da nam obezbede dovoljno potrošnog materijala i oni su obezbedili i ja im zahvaljujem na tome. I sada je priča, ako radimo subotom i nedeljom a nismo plaćeni, pa mi se iscrpljujemo, bernaut sindrom, zamorili smo se, ne provodimo vreme s našim porodicama, ma ne može to… A ako nas plate subotom i nedeljom, onda nema zamora? Bernaut sindroma? Nema potrebe da provodimo vreme sa porodicama? Apsurd! Da li to znači da ja kao lekar ako na ulici vidim da se nekom slošilo treba da pređem preko njega i idem svojim putem, jer me za to ne plaćaju, umesto da mu kao lekar i kao čovek pomognem? Valjda ću mu pomoći! Ovde smo mi našim pacijentima pomogli u okviru naše kuće, klinike, i ne vidim tu bitniju razliku kada pomažete ljudima sa kojima živite, pa to su ljudi koje srećemo u gradu, prodavnicama, na ulici, na koncertima. Koliko bi tih ljudi izgubilo svoje živote zato što mi nismo hteli da izađemo iz naše zone komfora? Je l’ treba da idemo gradom i gledamo u zemlju? Mi smo doneli drugačiju odluku i drago nam je. Inicijativa je potekla na insistiranje mlađih kolega doktora docenta Milosavljevića, Karanovića, Stoiljkovića. Imaju oko 40 godina, specijalisti su, veliki stručnjaci a tek je pred njima karijera. Na čemu su insistirali? NJihovo zaduženje je provera pacijenata sa liste čekanja. Pozivaju pacijente da se vidi dokle je stigla priprema. I šta su momci otkrili? Kako okrenu telefon vrlo često za mesec dana u razmaku poziva čuju da je četvoro, petoro, šestoro… već preminulo. Osećali su sve veću nelagodu. Kažu: „Dobar dan, vaš tata je došao na red, može u ponedeljak?“ Dobiju odgovor: „Moj tata je umro pre deset dana.“ Stidim se što meni to nije palo na pamet i to je dokaz da mlađima moramo prepustiti da rukovode zdravstvenim sistemima. Oni stariji, u penziji i pred penziju, mogu biti savetnici. Jednog dana dali su vam predlog? Da, rekli su: „Moramo da skinemo te liste čekanja da bi ljudi preživeli.“ Rekao sam: „Super, momci, ali kako? Radimo punim kapacitetom, mi više od ovoga ne možemo.“ Rekli su: „A što ne bismo radili vikendom?“ Kažem: „Kako da radimo vikendom?“ „Pa, selektivno, prvo hitne operacije.“ I krećemo odmah. Uradili smo za ta 24 dana 248 operacija, a prošle godine 117. Povećanje više od duplo. I to bez grešaka. Kako sistemski rešiti liste čekanja, problem odlaska lekara i sestara u inostranstvo? Ne možete rešiti listu čekanja bez većeg obima posla. Mora više da se radi. Ne možete očistiti liste čekanja ako ne povećate rad. Ionako je mali broj zdravstvenih radnika, preopterećeni su? Zato se na ortopediji čeka deset godina za operaciju kuka ili kolena? Bizarno! To je toliko poražavajući podatak da nemam reči. Apsolutno nedopustivo! Recite šta je rešenje? Svugde u svetu se čekaju operacije, nigde, kao što je to sada kod nas u klinici u Nišu, od sedam do 15 dana. Pristojna lista čekanja je do tri meseca ako nije urgentna, svuda u svetu, kada pričamo o kardiovaskularnim intervencijama. Ortopedskih do šest meseci. Sve duže od toga je neprihvatljivo. Rešenje je jednostavno – povećati broj operacija. Napraviti sastanak svih ortopedskih klinika i bolnica, pogledati kapacitete, napraviti plan koliko operacija treba i ojačati broj osoblja. I da rade dodatno. Većina neće da radi ako se ne plati, nađite načina kako ćete da ih platite, stimulišete i eto recepta. Drugo, platna uravnilovka traje decenijama, ljudi koji rade komplikovane, zahtevne, rizične procedure plaćeni su kao oni koji rade jednostavnije i lakše. Kako da date istu platu sestri iz intenzivne i sestri na šalteru? Naravno da će otići u Nemačku ili Norvešku, ali ne ova sa šaltera već sa intenzivne nege. I to vam je preslikano na celokupno društvo, preduzeća i institucije. Najkvalitetniji, ujedno najpotrebniji odlaze. Treba korigovati greške, one su već definisane, i priznati da se ništa ne radi da se stvari promene. Ako se krene u promene, korak po korak, doći će bolje, nije nemoguće. LJudi su željni dobre vesti, mnogi kažu čovek čoveka više ne gleda, pod stresom, zabrinut je za sebe? Demantovali ste ih? Srpski narod je sjajan, i te kako ima dušu. Možda smo upali u period letargije, ali ovoliko interesovanje za ovo što smo mi uradili je dokaz da je suprotno toj tvrdnji. LJudi koji nemaju dušu prešli bi preko našeg zadatka glatko. Ako je ovo izazvalo burno pozitivno interesovanje, što je i mene zbunilo, to vam je dokaz da su ljudi željni ne samo da čuju već i da urade neke dobre stvari za druge. Kada bismo svi dan ili dva godišnje posvetili društvenoj zajednici, ona bi bila bolja. Imate na primer automehaničara, keramičara, koji bi radili dva dana u toku godine pro bono da pomognu da se napravi kupatilo u školi u koju njegova deca idu. Tvrdim da takvih dobrovoljaca ima u većini. Procentualno gledano svi narodi su dobri, ne mogu da kažem predominantno za nas - mi smo loši. Mislim da ima mnogo dobrih ljudi, ali ušli smo u letargiju, poništili sistem vrednosti, i on je sada izopačen, izokrenut naglavačke jer nekome to odgovara. Ona ogromna većina normalnih, pametnih, poštenih vidi sve te stvari i oni se povlače. Kada imate huligane, kažete ovo je huligansko društvo, a kada pitate, izvinete, a koliko ih je bilo, pa bilo ih je možda 30, 40 ali su jako glasni i čuju se, vi mislite bože, koliko ih ima. S druge strane, pristojnog sveta je mnogo, sede kod kuće, pošteni, mirni građani. Vi ih nigde ne čujete i ne vidite i mislite da ne postoje. I te kako postoje i nekome se čini da su uspavani, pa, i nisu baš. Znate šta, ponekad buđenje bude lagano, a nekada brutalno. Svima se to dešava i na ličnom planu, ali najvažnije je da ne živimo u košmaru koji možda neko kreira. Verujem da je vreme na strani naroda i da jednostavno imamo perspektivu. Pod uslovom da prepoznamo gde su problemi, a svi su već jasno definisani, i da se krene ka rešavanju. Na kraju glavni zaključak je da je opšte važnije od ličnog. Lično je bilo i uvek će postojati i to ne treba da eliminišemo, ali opšte dobro mora da bude važnije i ispred onog ličnog. Spomenuli ste više puta Norvešku, destinaciju gde mahom uz Nemačku odlaze zdravstveni radnici. Odvode ih brojne specijalizovane agencije, čitava odeljenja se prazne u srpskim bolnicama? Norveška, skandinavske zemlje prve su na listi, decenijama, najsrećnijih ljudi, najorganizovanijih sistema usklađenih sa potrebama čoveka, sa besplatnim zdravstvom, školstvom, uređene su socijalne službe. Šta nas deli od takvog društva? Da li je moguće da prekopiramo model njihovog delovanja i da Srbija jednog dana postane zemlja srećnih ljudi? Okrenuću pitanje naglavačke. Ako smo mi toliko neprilagodljivi organizovanoj državi, kako se naši ljudi koji odlaze tako lako prilagode tom sistemu? To je i moje pitanje. Jednostavno, u našoj zemlji ima građana i te kako edukovanih, vrednih, obrazovanih, odgovornih… Problem je što smo sistem vrednosti izopačili, partokratija. Bez namere da pravim distinkciju među bilo kojom partijom, sada kada neko dobije vlast smatra to kao plen. Kako je moguće da određujete direktore kliničkih centara, bolnica, javnih preduzeća na osnovu partijske pripadnosti?! Ako tu logiku promenimo, onog trenutka kada dovedete najbolje da rukovode sistemom, a ne pripadnike jedne, druge ili treće političke opcije, mi smo na ispravnom putu. Dajte da postavimo na vrh najbolje i najkvalitetnije, dajte njima šansu. Zašto dajemo šansu ljudima za koje kažemo - ovi su naši a ovi su njihovi. Onog trenutka kada prestane to njihovi i naši, možda ćemo imati bolju budućnost. Mislite da nas takav model upravljanja i samo to deli od skandinavskog modela upravljanja državom po meri i u korist svakog čoveka? Ova je zemlja nekada bila jako uspešna. Nije se mnogo razlikovala od njihovih zemalja u svakom pogledu. Bar što se tiče kvaliteta života naših građana. Pričam o velikoj Jugoslaviji za koju me vezuju lepe uspomene. Šta se tu promenilo? Vrednosti. Tu je ključ cele priče. Moramo da počnemo da poštujemo kvalitet. Kada god bismo mi lekari seli u Kliničkom centru i pričali o ljudima sa klinike, uvek imamo jednog, najviše troje koji odskaču po iskustvu i kvalitetu rada. Dajmo tim ljudima šansu upravljanja, i te kako će biti drugačije. To važi za sve institucije i preduzeća. Ako tim putem krenemo, mi smo krenuli putem Švedske, Norveške i Finske, kao što ste rekli. Sve dok koristimo opšte dobro svih nas za lično, shvatajući društveno i državno i preduzeća kao svoju ličnu prćiju, najbolje držeći na dnu, da ne ugroze naše pozicije, neće biti sreće. Što se tiče zdravstvenog sistema, prvo od čega treba da počnemo je - vratiti pacijenta, njegov interes i njegove potrebe u centar pažnje i ako se tako budemo ponašali i organizovali siguran sam da ćemo makar u zdravstvenom sistemu imati i te kako dobar rezultat. Naš narod je doživeo velike stresove, globalnije i lične, uz ovakvo društvo, vrednosti i zdravstveni sistem, pandemije…. To je dovelo do drastičnog povećanja smrtnosti. Rešenja su neophodna i to hitna. Potrebni su timovi, hijerarhija u kojoj je svaka karika važna. Naš tim ima 34 lekara, 70 tehničara, medicinskih i desetak nemedicinskog osoblja – higijeničara, bolničara. I samo kao tim mi smo uspeli. Hvala svim lekarima i sestrama u ime svih građana Srbije i regiona, kojima decenijama nedostaje lepa, pozitivna i dobra vest koja govori o životu a ne o smrti. A ja vama želim da ostanete i dalje takvi kakvi jeste. Za mene je osnov bilo kog društva slobodno novinarstvo i dok vi budete korektivni faktor društva, društvo ima šansu na uspeh. Ja vas novinare doživljavam kao najbolju dijagnostiku društva, ono što su kod nas aparati, lekari, vi ste ti koji dijagnostikuju bolest u društvenoj zajednici. I kada je vi definišete i kažete šta ne valja, tog trenutka treba državni organi da koriguju sve što nije dobro kako bi bilo bolje. Mislite na nas državne neprijatelje? Najveća sramota koju može da dozvoli jedno društvo je upravo to što vas tako etiketiraju. Imate srećne zapadne zemlje, to su one koje imaju slobodno novinarstvo. Sloboda štampe je osnovni preduslov bilo kog normalnog i srećnog društva. Ako to nemate, tonete u nešto što nije dobro, a sad da li je to diktatura, despotija, nije važno, ali demokratije svakako nema. Vi niste neprijatelji društvene zajednice ako ste detektovali, definisali neki problem. Nema tu kod vas ničeg ličnog, već definišete što to nije dobro sa ciljem da se promeni i bude bolje. Stavili ste opšte dobro ispred svog ličnog. Onog trenutka kada to svi budemo shvatili, biće nam svima bolje. Tanja Nikolić Đaković