Opasne frekvencije

Muzej žrtava genocida u Beogradu gazi krupnim koracima u prošlost. Već je potpisao silne sporazume sa različitim institucijama, a odnedavno je ušao u program edukacije nastavnika osnovnih i srednjih škola. Razume se, sa jednom jedinom temom koja interesuje Vučićev režim – stradanje Srba na teritoriji kvislinške Nezavisne Države Hrvatske tokom Drugog svetskog rata. Za njih kao da nije bilo drugih logora na tlu bivše Jugoslavije osim Jasenovca, niti se bilo šta loše dogodilo izvan NDH. Na primer, u Nedićevoj Srbiji. Kada je dnevni list Danas, nakon objavljivanja kataloga seminara za edukaciju nastavnika u oblasti društvenih nauka, postavio logično pitanje – Zbog čega samo nad Srbima? - direktor MŽG Dejan Ristić se oglasio u javnosti podužom epistolom. Iz nje smo svašta saznali. Najpre to da je „Muzej žrtava genocida matična ustanova kulture Republike Srbije koja se bavi naučnim istraživanjima, obrazovanjem i kulturom sećanja na Srbe – žrtve genocida počinjenog nad njima od strane hrvatske države (NDH) tokom Drugog svetskog rata”. Ovaj iskaz zamagljuje realne zadatke ove institucije koji se još uvek mogu pročitati na njihovom sajtu: „Muzej prikuplja, obrađuje i čuva: 1) podatke o pojedinačnim i grupnim žrtvama zločina genocida i drugim genocidnim činjenicama; 2) utvrđuje i radi na obeležavanju mesta stradanja; 3) obezbeđuje korišćenje kulturno-istorijske građe i saznanja kojim raspolaže i 4) sarađuje sa srodnim institucijama u zemlji i inostranstvu.“ Očigledno je ova institucija pod rukovodstvom naprednjaka prekoračila svoje ingerencije i počela da se bavi marketingom i propagandom, zbog čega ju je Aleksandar Vučić odlikovao Zlatnom medaljom za zasluge za Republiku Srbiju. U svom odgovoru Danasu, Ristić je proizveo logoreičan tekst koji mnogo govori a ne kaže ništa. Umnogome podseća na govor Gorana Vesića, koji je uspevao da u svojim replikama plasira imena „lopova iz prethodne vlasti“ bilo o čemu da govori. Visoka frekvencija određenih pojmova ima funkciju pridobijanja sagovornika ili čitaoca, koji vidi da se radi o nekakvoj nepravdi, ali ne može da razluči tačno o kakvoj. Stoga Ristić koristi dobro oprobanu tehniku verbalne obmane i birokratskog govora, ponavljanja ključnih reči i zamena teze. Zapravo, za njega je najvažniji argument taj što su u katalogu edukativnih seminara Holokaust i antisemitizam zastupljeni sa čak devet seminara, a da se Jasenovcem do sada, u istoriji, kako to vole da kažu SNS funkcioneri, niko nije bavio. Ispada kao da obrazovni program u Srbiji, kultura sećanja, kao i televizijski edukativni programi nisu bombardovali građanstvo ovom temom od osamdesetih godina do danas. Kao da Matija Bećković, kome je proteklih dana dodeljena stota Povelja za životno delo, nije nagrađen za brendiranje „Jasenovca kao najvećeg srpskog grada pod zemljom“. Jasenovac je bio i ostao centralna tačka Miloševićeve elite, ali i većine potonjih, sve do Vučića koji je silazak u podzemni grad pretvorio u operativni model svoje regionalne politike. U tome mu pomaže nesebično MŽG, koji svojim propagandnim aktivnostima po školama, bibliotekama, fakultetima, muzejima i vrtićima nudi tobože naučnu edukaciju o Jasenovcu. Da bi se videlo kakav je to tip edukacije, dovoljno je pogledati statistiku frekventnih reči u njegovom odgovoru koji je poslao medijima. U tom pismu, reč genocid pominje se 36 puta; NDH - 20 puta; hrvatska država (NDH) – 7 puta; Srbi – 35 puta; Jevreji – 7 puta; Romi – 8 puta; žrtva – 22 puta; Srbija – 4 puta. Neko ko čita ovako plasiran odgovor bez problema, već u prvih nekoliko paragrafa, dolazi do centralne informacije – ko je žrtva, ko je zločinac, gde je to izvedeno i kada. Isto tako, na osnovu fascinacije Jasenovcem, moglo bi se zaključiti da Muzej žrtava genocida funkcioniše kao neka anahrona matična institucija kulture NDH, koja je nekim čudom nastavila da traje nakon poraza Trećeg rajha.