Razorne posledice partijske komande

Godinama unazad poslovanje namenske industrije Srbije praćeno je nizom afera, od kojih mnoge imaju i veliki međunarodni odjek. Rojters je 12. aprila objavio, pozivajući se na procurila poverljiva dokumenta Pentagona, da se Srbija obavezala da će poslati ili je već isporučila „ubojitu pomoć“ Kijevu. U martu 2022. NIN je objavio dokaze o bar dve isporuke mina iz Krušika, koje su završile na ukrajinskom ratištu, a proizvedene su u Valjevu 2016. i 2018. godine. U prvoj turi isporučeno je 30.000, a u drugoj 23.500 mina. Kao i uvek do sada, domaći zvaničnici su to demantovali, tvrdeći da Srbija nije, da neće ni ubuduće prodavati oružje i municiju ni Ukrajini, ni Rusiji. Najnovija afera zaličila je na onu iz jula 2020, kada je Azerbejdžan negodovao što Srbija, sa kojom ima ugovor o strateškoj saradnji, preko privatnih firmi povezanih sa Slobodanom Tešićem, prodaje oružje Jermeniji. Pre toga Srbija je Azerbejdžanu za 30 miliona dolara prodala tehnologiju Zastava oružja za proizvodnju cevi za pešadijsko naoružanje. Iako su ti ugovori mogli značajno da naškode spoljnopolitičkoj poziciji zemlje, nadležni su ih pravdali interesima domaće vojne industrije. Ovoga puta, međutim, ni predsednik Aleksandar Vučić, ni ministar odbrane Miloš Vučević nisu imali kuraži da priznaju da ukrajinska vojska na frontu koristi srpsku municiju, pre svega mine proizvedene u Krušiku. Specijalizovani ruski portali, naime, objavili su u februaru i martu da je oko 3.500 Krušikovih raketa iz Beograda avionom prebačeno u Istanbul, a onda su, preko Bratislave, isporučene ukrajinskoj vojsci. Vučević je, pak, u subotu na Pinku ponovio da „Srbija ne prodaje i da neće da prodaje municiju Ukrajini, već samo onim zemljama koje su navedene kao krajnji korisnici, pri čemu se insistira da izvezeno oružje i municija ne mogu da budu prosleđeni drugom korisniku“. Otuda se, rekao je, Srbiji ne može prigovarati da nešto radi „ispod žita“. Upitao je i da li bi, zbog toga što Srbija proizvodi nešto što se koristi na ratištima, sada trebalo da se „uništi vojna industrija i da 40.000 ljudi u Valjevu, Užicu, Čačku, Lučanima, Bariču, Kragujevcu... ostavimo bez posla, a da pritom nećemo da zaustavimo rat“. Problem je, međutim, što su, zahvaljujući maćehinskom odnosu države prema namenskoj industriji i blagonaklonom odnosu prema privatnim trgovcima oružjem, dve najveće državne fabrike, Zastava oružje i Krušik, faktički pred stečajem. Situacija nije ništa bolja ni u čačanskoj Slobodi, čiji je račun, prema podacima NBS, bez prekida u blokadi još od 14. aprila 2018, a novi menadžment „Milana Blagojevića“ iz Lučana nastavlja da vodi fabriku po starom receptu. Godinama se nadležni prave da ne znaju da je poslovanje državnih preduzeća podređeno interesima trgovaca oružjem bliskih SNS-u, poput Slobodana Tešića, Internešenel golden grupe iz Abu Dabija, koju zastupa bivši direktor Zastava oružja Rade Gromović, a do nedavno i firme GIM, dok ju je zastupao pokojni otac nekadašnjeg ministra policije i odbrane Nebojše Stefanovića. A kada je u septembru 2019, uzbunjivač Aleksandar Obradović dokazao kako stvari funkcionišu i da su privilegovani trgovci mine od Krušika kupovali po bagatelnim cenama, vlast ga je uhapsila i već tri i po godine proces protiv njega tapka u mestu, dok privilegovani trgovci nesmetano rade svoj posao. Otuda i apsurdna situacija da s jedne strane vlast najavljuje desetine miliona evra novih investicija, uz obrazloženje da Srbija ne može da napravi naoružanja i vojne opreme koliko bi mogla da proda, dok je s druge strane namenska na kolenima, organizaciono i kadrovski potpuno devastirana. Ukoliko je tačno da je u Ukrajinu izvezeno 3.500 raketa iz Krušika, onda su one izvučene iz fabričkih zaliha, jer sada mučimo muku i sa proizvodnjom minobacačkih mina, kaže za NIN jedan od zaposlenih u Krušiku. NJegove kolege već nedeljama negoduju, organizuju štrajkove upozorenja i traže povećanje zarada za 25 odsto, jer je trenutno prosek oko 66.000 dinara, s time što proizvodni radnici zarađuju oko 50.000 dinara. Poslovodstvo im je pak, ponudilo da u dve rate isplati jednokratnu novčanu pomoć od 4.000 do 10.000 dinara, u zavisnosti od visine zarade. Sindikati ne odustaju od svog zahteva i navode da su za 25 odsto povećane i cene osnovnih životnih namirnica. Novi jednosatni štrajk upozorenja zakazan je za 19. april, a ako ni on ne urodi plodom, sledi totalna obustava rada, iako su, kažu, svesni da takav postupak, zbog specifičnosti proizvodnje, može izazvati mnogo ozbiljnije posledice nego u drugim industrijama. Istine radi, uprava Krušika, sve i da hoće, takav zahtev teško da može da ispuni bez obilne finansijske pomoći države. Iako izvori NIN-a tvrde da je menadžment sve doskora tvrdio da je za ovu, narednu i delom za 2025. godinu obezbedio čak 400 miliona dolara vredne ugovore, u prva tri meseca ove godine realizovani su ugovori vredni najviše osam miliona dolara, a samo za isplatu zarada, i to bez povišice, bilo je potrebno oko 7,5 miliona dolara. To znači da Krušiku skoro ništa ne ostaje za plaćanje računa za struju, druge energente, komunalije, obaveza dobavljačima i dugova brojnim poveriocima. U takvoj situaciji i ne čudi što je početkom prošle nedelje ostavku podnela tehnička direktorka Snežana Milovanović, dok je poslovodstvo pozvalo radnike da zahteve primere trenutnim mogućnostima, jer „svaki nerazuman i nepromišljen potez može da izazove dalekosežno negativne posledice“ i da je „najgore od svega to što bi mnogi pošteni radnici mogli da ostanu bez posla“. Navode da, pored dugova poslovnim partnerima, Krušik ima neizmirene obaveze i prema Ministarstvu odbrane veće od 12 miliona evra. Dodatni problem je što Krušik sa ispunjenjem nekih ugovornih obaveza kasni i više godina, dok su neki avansi potrošeni na zarade. „Fabrika trenutno broji oko 2.300 radnika, a analize renomirane revizorske kuće pokazuju da bi za godišnje prihode od 80 do 120 miliona dolara bilo optimalno da ih ima do 1.800. Krušik dodatno opterećuje i neadekvatna školska sprema zaposlenih, jer je njih 1.027 sa osnovnom školom i 468 sa dva ili tri razreda srednje škole, što čini 64 odsto od ukupno zaposlenih“, ističu u poslovodstvu Krušika. Predstavnici sindikata, pak, uzvraćaju da su još 2015. ukazivali na pogubne posledice pogrešne kadrovske politike. Tada je, po njihovim rečima, na osnovu naloga predsednika Izvršnog odbora SNS-a Darka Glišića, u Krušiku počelo masovno zapošljavanje nestručne radne snage iz Uba, Mionice, LJiga, Lajkovca i drugih delova Srbije. Kažu i da je od 2015, kad je na čelo Krušika došao Mladen Petković, kadar SNS-a, do 2018, kada je prekomandovan u Zastava oružje, Krušik zaposlio oko 2.000 uglavnom nekvalifikovanih radnika, što je uz mahinacije sa trgovcima oružjem, i dovelo do kolapsa. Krušik je u međuvremenu otpustio oko 1.000 prekobrojnih, ali je i taj posao odrađen traljavo, bez kriterijuma, pa su bez posla ostajali oni koji nisu imali partijsku zaštitu. „Priča o zaključenim ugovorima od 400 miliona dolara u startu je bila besmislena, jer fabrika nema ni ljude ni opremu za proizvodnju veću od 100 miliona dolara godišnje, i to u optimalnim uslovima. U sadašnjoj situaciji, godišnji prihod od 100 miliona dolara je nemoguća misija. Krušik je kompleksan sistem, ima trinaest tehnologija, i fabrika ne može da se vodi na populistički način. U poslednjih nekoliko godina otpušteno je blizu 1.000 radnika, čime fabrika uštedi deset miliona dolara godišnje, ali ni to ne pomaže. Potrebna je potpuna organizaciona i kadrovska transformacija fabrike, da bi mogla da stane na noge. Ali, i to mora da se uradi dok još ima vremena, a njega je sve manje. Ako ostane ovako kako je danas, Krušiku nema spasa“, kaže za NIN izvor blizak menadžmentu Krušika. Poslovodstvo je prošle subote radnicima ponudilo sedam jednokratnih povećanja zarada do kraja godine, što bi otprilike bilo ravno povećanju plata za 25 odsto. Sindikalci ističu da je kvaka u tome što bi ta pomoć bila isplaćena tek kada prihod dostigne 25 miliona dolara, što im liči na onu narodnu „ne lipši magarče do zelene trave“, jer je za tri meseca ukupan promet zvanično bio osam miliona dolara, a nezvanično možda i upola manji. Za sindikate je ta ponuda samo „šarena laža“. Tim pre što se u zvaničnim finansijskim izveštajima vidi da je Krušik 2021. završio sa neto gubitkom od 2,06 milijardi, a 2022. sa minusom od 782,5 miliona dinara. Samo u prethodne dve godine, dakle, minus je uvećan za oko 24 miliona evra. Ni situacija u Zastava oružju nije ništa bolja. Najveća i najstarija domaća fabrika oružja već pet meseci nema direktora, a dva konkursa poništena su bez ikakvog obrazloženja. Zvanični neto gubitak lane je bio 554 miliona dinara, a ukupni minus za tri poslednje godine 2,3 milijarde dinara ili 19,5 miliona evra. Sa gubicima koji su za 24,5 miliona evra veći od vrednosti ukupnog kapitala, Zastava je praktično već odavno u bankrotu. U opštem rasulu sindikati bliski Nadzornom odboru dele zaposlenima informacije po kojima američka kompanija Zastava arms USA „papovke“, prerađene u karabine kupuje od fabrike po ceni od 350 dolara, dok ih u Americi prodaje pet puta skuplje. Spekuliše se da bivši direktor Mladen Petković, kojem je mandat istekao još 17. novembra 2022, i dalje „vuče konce“, posebno kad je u pitanju plasman preostalih zaliha, pa se nedavno pojavio i na Sajmu naoružanja i vojne opreme u Abu Dabiju. Sve u svemu, mnoge u Zastavi ne bi iznenadilo da im uskoro na vrata, umesto novog direktora, bane stečajni upravnik, jer je razvoj zaustavljen, proizvodnja je sve manja, a radnici u sve većem strahu za svoju budućnost i budućnost fabrike. Deo zaposlenih za agoniju optužuje pomoćnika ministra odbrane Nenada Miloradovića i predsednika Nadzornog odbora, pukovnika Ivicu Marjanovića, drugi prst upiru u Slobodana Tešića i ministra policije Bratislava Gašića, bivšeg direktora BIA, za koje tvrde da su oni krajem 2018. u Zastavu za direktora doveli Mladena Petkovića. Treći očekuju da država konačno reaguje… Eksplozija u „Milanu Blagojeviću“ u Lučanima, u kojoj su 14. jula 2017. poginuli radnici Milomir Milojević i Milojko Ignjatović, posle trogodišnjeg suđenja, 11. aprila napokon je dobila sudski epilog. Rukovodioci Vladimir Lončarević i Tomo Stojić osuđeni su na po tri godine zatvora, dok je prvooptuženi Radoš Milovanović, višedecenijski direktor fabrike, u međuvremenu preminuo pa je postupak protiv njega obustavljen. Udruženje „Slobodni radnici“ nedavno je saopštilo da su zaposlene u „Milanu Blagojeviću“ za Osmi mart dobile ešarpe, kupljene od firme Alekse Ilića, sina aktuelnog direktora fabrike Predraga Ilića. „Za Lučane je ovo tradicija. Nekada su u fabrici svi zaposleni imali doručak – burek, pecivo i jogurt, koji im je spreman u pekari Tim, u vlasništvu snaje direktora Radoša Milovanovića. Sada su na red došle ešarpe sina aktuelnog generalnog direktora Predraga Ilića. I to nije korupcija, već tradicija“, navode u saopštenju „Slobodni radnici“. Tako najstarija i doskora vrlo žilava industrijska grana, namenska proizvodnja, polako ali sigurno tone pod teretom partijskog kadrovanja, bezobzirnih korupcionaških afera, nepostojeće strategije razvoja. A da nešto sistemski nije u redu ukazuje i podatak da su državne fabrike u sve većem minusu, što se baš i ne bi moglo reći za privatne firme, sa kojima one sklapaju brojne aranžmane. I kao po nepisanom pravilu, uvek na štetu namenske industrije. Zoran Radovanović