Nacionalno prevaspitavanje

Konačno se i to dogodilo – istoriju će na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića pisati njegova omiljena igračka – država, na osnovu njegove lične procene o tome šta je potrebno deci u Srbiji da bi razvila patriotizam. Zvuči više nego zastrašujuće ako znamo da je Srbija trenutno prvi put u istoriji na strani agresora, ali i ako se podsetimo kako su postavljani temelji za to. I za to ne mora čak ni da se ide u mračne devedesete, dovoljno je samo da se setimo protesta koji je kao radikal održao 2007. godine da bi „zaštitio uhapšenu decu“ koja nemaju prava drugačije da misle od „antisrpskog režima“ koji „služi okupatoru“. Tada su „ugrožena deca“ bila dvojica aktivista Srpskog narodnog pokreta 1389 koji su lepili plakate na kojima je pisalo „Bulevar Ratka Mladića“, a „loša deca“ omladina DS-a koja ih je skidala. E tu „lošu“ je tadašnji radikal Vučić borbeno i preteći pozvao da dođu „ako smeju da cepaju“ njegove plakate, a svojeručno je jedan sa istim tekstom postavio na zgradu televizije B92 u Bulevaru Zorana Đinđića i ukrasio nalepnicama sa likovima haških optuženika Mladića i Radovana Karadžića. Sa pozicije predsednika, koja mu ne daje ovlašćenje da se meša u obrazovne programe, Vučić je odlučio da eliminiše lošu decu i da budućim naraštajima utera patriotizam po svojim vrednosnim kriterijumima. I to ne preko medija i edukativnih emisija (čak ni preko pomenute i „ukrašene“ zgrade televizije B92, koju je u međuvremenu „osvojio“), već preko školskog sistema i udžbenika. Nakon što je odgledao film Dara iz Jasenovca (postoji i verzija po kojoj je film gledao Vulin, a ne on), najavio je da će ubuduće samo država moći da piše istoriju, ali i srpski jezik i geografiju. Tim povodom je održao i hitan sastanak sa ministrom prosvete Brankom Ružićem o, kako je naglasio, „jednoj od najvažnijih tema za našu Srbiju, koja je slobodna i nezavisna zemlja“, pa je to razlog zbog kog „najznačajniji udžbenici moraju da budu deo srpskog izdavaštva i posao od najvišeg javnog interesa“. Ružić je, umesto da mu objasni da plan udžbenika ministar donosi tek nakon pribavljenog mišljenja Nacionalnog prosvetnog saveta , a na predlog Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, odmah izdao nalog da se formira radna grupa koja će „realizovati inicijativu predsednika“. A inicijativa predsednika je doslovno zvučala ovako: „Ostalo na tržištu možete da pišete šta hoćete, baš me briga. A ovo da pišete i da vam Jasenovac bude deset minuta jednog časa, e to sad mačku o rep... Neće oni više da tumače. Sad će država da napiše udžbenike. Ili možda neće. Ako me bude poslušala Vlada, onda će to tako da bude...“ Vlada je, naravno, pristala a da se nije ni setila dokumenta po imenu Ustav (u SAD deca izučavaju njega, a ne predsednikovu nacionalnu istoriju da bi razvila patriotizam), pa je umesto nje to učinila Liga socijaldemokrata Vojvodine. Oštro se suprotstavivši još jednoj „ideološkoj indoktrinaciji osnovaca i srednjoškolaca“, postavila je ključno pitanje: „Srbija je država svih njenih građana, a ne samo pripadnika većinskog naroda. Hoće li ovaj udžbenik biti nametan i deci pripadnicima drugih etničkih zajednica u Vojvodini, Sandžaku ili Preševskoj dolini? Ne narušavaju li se na taj način njihova ustavna i zakonska prava?“ Izgleda da će se narušavati, ali po zakonu. Nakon dve godine najava Ministarstvo prosvete je konačno izradilo Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima i stavilo ga na javnu raspravu 12. aprila. S obzirom na to da je napuštena ideja da nacionalni udžbenici budu „izborne knjige“ (kao takve ih je pre dva meseca najavio v. d. direktora Službenog glasnika Mladen Šarčević), već će promenom zakona da postanu obavezno nastavno sredstvo, za javnu raspravu je predviđen spektakularno dugi vremenski period koji će garantovati kvalitet promena – do 27. aprila. Dakle, stručna javnost i građani imaju pravo da čak 15 dana daju sugestije, što je više nego dovoljno imajući u vidu da ih ova vlast ionako nikada ne usvaja. A šta bi i mogli da predlože što bi uticalo na svest zakonodavaca, posebno u delu koji se odnosi na istoriju? Svi koji rade na projektu ne samo da su prihvatili Vučićevu sugestiju, već su imali duboko razumevanje i za doprinos Aleksandra Vulina koji je najavio da u novim udžbenicima neće biti „samo tri rečenice o Jasenovcu“, što apsolutno ne odgovara istini - o Jasenovcu i zločinima u NDH postoji čitava posebna lekcija i to još od pedesetih godina prošlog veka. Ako su je Vučić i Vulin preskočili u obrazovanju ili zaboravili, da li je moguće da se to dogodilo i svim budućim tvorcima nacionalne čitanke? Nažalost – moguće je. O obrazovnoj strukturi onih koji su angažovani na izradi nacionalnih čitanki najbolje govori predloženi Nacrt zakona, koji se nalazi na sajtu Ministarstva prosvete. U članu 2. piše: „Nacionalna čitanka koristi se u cilju razvijanja ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanja svesti i osećanja pripadnosti republici srbiji, poštovanja i negovanja srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina na prostoru republike srbije, razvijanja interkulturalnosti, poštovanje i očuvanje nacionalne i svetske kulturne baštine“. Dakle, o poštovanju srpskog jezika i spoznaji o nacionalnom identitetu će decu ubuduće učiti oni koji još nisu savladali da se Srbija uvek piše velikim slovom. Ipak, taj propust u ličnom obrazovanju ih nije sprečio da se prihvate izrade ne samo udžbenika iz istorije već i udžbenika iz srpskog jezika, sa ciljem da se i iz tog ugla udari patriotski temelj jeziku i gramatici. Kako? Ćirilica je već zvanično pismo i kao takvo se maksimalno izučava, a poznato je da ne postoje neki specifični srpski padeži ili srpski futur. Možda će se insistirati na duhu govora, pa će se proučavati predsednikove opaske poput pomenutih: „baš me briga“ ili „e to sad mačku o rep“, ali nisu dovoljno raznolike da bi se zbog njih uvodili novi udžbenici i to ne samo za osnovce već i za srednjoškolce. Možda bi odgovor na ovo pitanje mogao da se nađe u najavi Mladena Šarčevića da je svoje usluge na izradi nacionalnih čitanki ponudio patrijarh srpski Porfirije i da će one biti prihvaćene jer vidi prostor u kom bi patrijarh mogao da doprinese. „On neće pisati ništa, ali će biti u savetodavnom timu. Pored njega će biti i mnogi akademici i dekani“, pojasnio je Šarčević. Pa, i te kako bi mogao da doprinese u delu koji se odnosi na „patriotski srpski jezik“ imajući u vidu da je značajan deo uskršnje poslanice tome posvetio. „Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakona koji to nasilje nameću, naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života“, rekao je poglavar Srpske pravoslavne crkve. E to bi već bila značajna izmena u pristupu „patriotskom srpskom jeziku“ kada bi se usvojila, a bilo bi zanimljivo i čuti dodatno pojašnjenje – kako to rodno osetljiv jezik uništava brak i porodicu? A još bi zanimljivije bilo saznati ko je mesecima pre nego što je Nacrt zakona predočen javnosti znao da će biti prihvaćen i pretočen u zakon, pa je i bez toga da čuje primedbe sa javne rasprave, koja je u toku, otpočeo sa formiranjem komisija i savetodavnih tela u kojima je mesto našao i patrijarh. Ili nije, imajući u vidu da se u Nacrtu ne pominju ni akademici ni crkvena lica, već odredba koja zvuči malo ozbiljnije - nacionalne čitanke izdavaće javni izdavač, koji raspisuje javni poziv za izbor članova autorskih timova za pripremu rukopisa, a autori treba da budu „lica sa integritetom i autoritetom u oblasti za koju su izabrani“. Dakle, nešto slično kao „istaknuti pravnici“ u telima pravosuđa, a na kraju dobijemo ono što SNS udomi. Sandra Petrušić