Vozim, pa dokle trajem

Biciklisti žive sa bolom. Ako ne mogu da ga podnesu, ništa ne postižu. Tako je navodno govorio Edi Merks, belgijski biciklista. Merks je dvotočkaška legenda, Điro d’ Italija, Tur de Frans, Vuelta a Espanja, šta god da pomenete, osvajao je, ali uz sve poštovanje njegovoj sjajnoj karijeri, dva žestoka testa na biciklistički stres nije polagao - nije jurio sa ćevapima koji mu se hlade iza leđa i nije u toj jurnjavi ljosnuo na asfalt znajući da će za povrede morati da se pobrine sam. E to se zove adrenalinski izazov, a usput i svakodnevica dostavljača Volta, Glova i drugih sličnih firmi. Budući da nije baš svaki dostavljač zavisnik od adrenalina, pedesetak Voltovih je u aprilu dva puta protestovalo na beogradskom Trgu republike. Pedeset pobunjenika možda nije kritična masa, ali u glavnom gradu ni politički protesti nisu uvek bolje posećeni. Zahtevali su da im se vrati stara osnovica zarade za pojedinačne isporuke, kao i da se razdaljina koju prelaze ne računa vazdušnom linijom, jer ne voze helikoptere, kako je suvohumorno primetio jedan od protestanata. „To je bio prvi protest u Voltu za koji znamo. U Glovu je već bilo internih štrajkova. NJihovi vozači rade po smenama, i viđeni su kako tokom smena ne odgovaraju na narudžbine. Tako su pritiskali. Dobro je što su dostavljači izašli na ulice, što su njihovi problemi postali vidljivi. Uvek se prvo protestuje zbog plate, ali koliko smo shvatili, pokrenuli su i pitanja statusa, socijalne i zdravstvene zaštite“, kaže Tanja Jakobi, izvršna direktorka Centra za istraživanje javnih politika. U zemljama punim bede, kao što je Srbija, ta su pitanja tradicionalno nevažna dok čovek može da radi, i osvetnički se vraćaju čim više ne može. „Sve takve kompanije funkcionišu na isti način. Zapošljavaju preko posredničkih firmi, i dostavljači većinom nikada ni ne vide ugovore. Ima vozača koji su samostalni preduzetnici, jedan otvori firmu, pa se ispod njega skupi još nekolicina, jer su im tada troškovi manji“, nastavlja Tanja Jakobi. O troškovima, o „plati pa radi“, više ćemo reći docnije. Angažman preko posrednika svakako je problem iz kog potiče većina ostalih. Kada angažujete preko posrednika, na njega možete da svalite svu odgovornost za socijalnu skrb zaposlenog. Platformama poput Volta i Glova taj sistem naravno odgovara, pa nije baš da ohrabruju samostalno preduzetništvo, primećuje Tanja Jakobi. A „vozim, pa dokle trajem“, rekosmo, moraju da prihvate i radnici. Dok traju. „Reč je o uobičajenoj ’kvaki 22’ - ako bi im plaćali sve doprinose, radnici bi zarađivali upola manje. Na ovakvim platformama najčešće rade ljudi koji već imaju iskustva sa radom koji je slabo plaćen i prekovremen, i ne žele da se na to vrate. Sada imaju slobodu da biraju kada će raditi i nemaju gazde, ali to ima svoju cenu.“ Cena je dakako to što kada ljosnu na asfalt, svejedno da li zbog sudara ili infarkta, nemaju pojma da li će se za to pobrinuti iko osim njih samih. A pada se često. „To je problem koji mora da se reši, inače će ljudi da ginu. Voze brzo, voze trotoarom kako bi stigli da obave onoliko isporuka koliko im treba da bi im se posao isplatio, i često se povređuju. Baš je zbog saobraćajne nesreće jedna platforma prošle godine uvela osiguranje. Za povrede koje ’koštaju’ manje od sto evra, ne nadoknađuju ništa, a za veće, za slomljenu ruku ili nogu, povređeni može da dobije nekoliko stotina evra ako ima dokumentaciju. To međutim nije nadoknada za izgubljene dane. U radnom odnosu čoveku ide plata i dok sedi na bolovanju. Ovde toga nema“, objašnjava Tanja Jakobi. Koliko dostavljači zarađuju, nemoguće je reći. Ne zato što je reč o poslovnoj tajni, već zato što prihod zavisi od brojnih parametara. U teoriji i retkoj praksi moguće je da zarada bude šestocifrena. Ali da biste dotle dospeli, morate da se ponašate kao Edi Merks na steroidima. „Prosečna plata dostavljača je oko 60.000 dinara. Toliko, recimo, zarađuje momak koji je imao ozbiljnu povredu, pa ne juri. Mogu da zarade više ako rade kao kamikaze, deset sati dnevno, sedam dana u nedelji“, navodi Tanja Jakobi. Jedan momak koji nije jurio, nazovimo ga Vuk, prošle godine je za veliko ime dostavljačkog biznisa radio svega mesec dana. No i to je bilo dovoljno da se u njegovoj priči nađe svaki problem koji dostavljači tegle na biciklima povrh paketa. Video je oglas na Instagramu, i javio se posredničkoj agenciji. „Na prvom razgovoru su me upoznali sa uslovima - osnovica za dostavu je 180 dinara, a uzimaju 8.000 dinara mesečno. Oprema će me koštati oko 7.000 dinara. Ponudili su mi i da iznajmim električni bicikl, koji bi me koštao od 12.000 do 15.000. To bi značilo da bih svakog meseca za bicikl i procenat posrednika morao da dam 20.000 dinara kako bih uopšte mogao da radim.“ Vuk je srećom imao svoj bicikl, ali nesrećom ugovor nije pregledao. Nije dobio ni primerak. Novac je od posrednika dobijao na ruke, i kako sam kaže, živeo pravni apsurd. „Platforma definiše uslove rada, daje mi na korišćenje svu opremu, torbe, jakne, sve što treba, platformi uplaćujem pazar za isporuke koje su plaćene kešom, ali formalno sa tom istom platformom nemam nikakve veze. Radio sam četiri ili pet sati dnevno i prelazio oko trideset kilometara. Za mesec dana sam zaradio oko 30.000 dinara, a 15.000 je otišlo na opremu i procenat posrednika.“ Vuk, rekosmo, nije jurio. Zapravo jeste jednom, i to je bilo previše. „Smatrao sam da sam osiguran, jer ugovori o privremenim i povremenim poslovima pokrivaju povrede na radu. Da nisam, saznao sam tridesetog dana rada, kada sam sa bicikla pao na glavu. Algoritam je procenio za koliko mogu da izvršim dostavu, ali nije uračunao da pada kiša. Završio sam u Urgentnom centru, srećom bez težih povreda.“ Vuk dodaje da do danas nije dobio nikakvo obeštećenje, iako ga je zahtevao, mada primećuje da je njegova platforma docnije uvela osiguranje koje je pomenula Tanja Jakobi. Spisku dostavljačkih nevolja, međutim, nema kraja. „Algoritam je veliki problem. Rangiranje dostavljača, od koga zavisi broj ponuđenih dostava, interno je, samo platforma zna kako funkcioniše, i zato mnogi jure da stignu i pre zadatog vremena, jer smatraju da će im to doneti bolju ocenu. Upoznao sam i kolege koje su drugim posrednicima davale manji procenat, pet hiljada dinara. Kada sam svog posrednika pitao da li mogu da pređem kod drugog, rekao mi je da će me platforma u tom slučaju izbrisati, i da neću moći da radim. Kao robovlasništvo, izbrisaće me jednim ’klikom’ ako se bunim“, objašnjava Vuk. Vuk kaže da se dostava predstavlja kao posao za klince koji bi hteli nešto svojih para, ali je zapravo reč o poslu koji na Zapadu „sto odsto“ rade imigranti koji ne mogu mnogo da biraju, a kod nas je pride i prihvatljiv posao za šezdesetogodišnjake. „Nije ta platforma neka zla imperija, ima i gorih poslova, ali ljudi su nezaštićeni kao nekadašnja radna snaga koja se okupljala kod Vukovog spomenika, čuveni ’vukovci’ - dogovorimo se usmeno, pa šta ti bog da. Nemam ugovor kojim bih dokazao da sam radio bilo šta. To je kamuflirano nekom platformom, digitalno je, moderno je, ali kada nema države da zaštiti, to je samo digitalni prekarijat. Platforma ima veliki profit, pa nema razloga da bude tako. Osim samog profita.“ I po Vuku i po Tanji Jakobi osnovna potreba dostavljača jeste da se iz posla eliminišu posrednici. „Evropski parlament je predložio da se takav način angažovanja ne dozvoli - ili si sam preduzetnik ili radiš direktno za platformu, a ovo drugo bi trebalo da bude pravilo“, kaže Tanja Jakobi. Pokušaji ili „pokušaji“ da se taj posao učini dostojanstvenim, avaj, već su ljosnuli u komšiluku. Prema Tanji Jakobi, tamo je utvrđeno da dostavljač ima status radnika ako za platformu radi 60 odsto radnog vremena. „Platforma će naći način da te zadrži na 59 odsto, i nikad nećeš biti radnik.“ I onda čoveku ostaje samo da Ediju Merksu pokaže kako se vozi. Marko Lovrić