Monopol kojim niko nije bio zadovoljan osim ministra finansija

Knjiga čiji prikaz počinjete da čitate (Duvan u prvoj polovini dvadesetog veka, Boško Mijatović, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2022) naslanja se na ranije objavljenu knjigu istog autora – Duvan i srpska država u XIX veku – u svakom pogledu. Kako po vremenskom sledu, tako i po sadržaju, po uravnoteženom pristupu, po ozbiljnosti analize, po, čitaocu veoma prijemčivom, stilu pisanja. Bar u nečemu dobrom da u Srbiji postoji kontinuitet. Stoga ne čudi što ova knjiga počinje onim na čemu je prethodna stala – kratkom istorijom duvanskog monopola u Srbiji 19. veka. Sve do 1884. godine, napominje autor, proizvodnja i trgovina duvanom u Srbiji bile su slobodne. A onda je država monopolisala duvan iz fiskalnih razloga, zbog toga što je oporezivanje, usled nejake i loše organizovane poreske uprave, bilo nedelotvorno sa stanovišta budžetskih prihoda – punjenja državne kase. Taj monopol se nastavio i u 20. veku, kako u Srbiji tako i u novoj jugoslovenskoj državi. A tim monopolom (koji neminovno prati krijumčarenje, efektno opisano u knjizi) niko nije bio zadovoljan, osim ministarstva finansija – ono nije moralo da unapređuje poreske mehanizme i administraciju. Nezadovoljstvo monopolom, primećuje autor, dovelo je do brojnih, ne samo skupštinskih rasprava, koje su iskristalisale dve nove koncepcije. Jedna, koju je zagovarao Milan Stojadinović (u doba kada više nije bio ministar finansija, a još uvek nije postao premijer), koja se zasnivala na slobodnoj trgovini duvanom, uz mogućnost zadržavanja državnog monopola na domaći promet, i druga, u osnovi zadrugarska, koju je predlagao Uroš Stajić, narodni poslanik, dobro upoznat sa duvanskom industrijom. Vlast se opredelila za zadruge, što se, naravno, pokazalo kao loše rešenje, jer one nigde u svetu ne funkcionišu. Treba zabeležiti da Stojadinovićeve reči iz te rasprave – da je „država slab trgovac i slab industrijalac“, kako „iskustvo svih naroda pokazuje“ i da on time „nije izmislio barut“, izgleda kao da je barut nekada imao ulogu tople vode – ništa nisu izgubile na aktuelnosti. Pošto je knjigu pisao vrsni ekonomista, sasvim očekivano se u njoj nalazi obilje marljivo prikupljenih podataka: o količinama, cenama, vrednostima, proizvodnji, potrošnji i izvozu, kao i o dinamici svake od ovih pojava. Ipak, ti podaci ne pretvaraju knjigu u statističku publikaciju, nego stvaraju podlogu za donošenje zaključaka. O državnim politikama, o prioritetima tadašnjih vlasti i političkim podsticajima kojima se one bile izložene, o aljkavosti administracije, o ekonomskoj zaostalosti zemlje, o… Zanimljive su epizode, koje navodi autor, o promotivnim izložbama srpskog duvana pre Velikog rata, u organizaciji države, u Londonu i Torinu. Dok državni činovnici, oni koji su te nastupe osmišljavali i realizovali, u svojim izveštajima hvale izložbene postavke, i ocenjuju ih kao veliki diplomatski i komercijalni uspeh, novinski izveštaji napisani su u sasvim drukčijem tonu. Oni opisuju neorganizovanost izložbe, ocenjuju da je srpski izložbeni paviljon u Londonu bio najgori, pominju nezainteresovanost „engleske štampe“ i zaključuju izveštaje rečima „nesprema, konfuznost… beda“. Ako ništa drugo, to jasno pokazuje da je štampa u tadašnjoj Srbiji bila slobodna. A neka čitalac sam zamisli kakvi bi danas ti izveštaji bili. U knjizi se nalaze brojne brižljivo izabrane fotografije. Neke od njih čitaocu daju uvid u tadašnje tehnike gajenja i obrade duvana. Neke predočavaju kako su izgledala pakovanja cigareta u tom vremenu, i koja je razlika u odnosu na ova današnja, oblepljena svim živim upozorenjima. Sjajni su fotografski portreti ličnosti tog vremena, poznatih i anonimnih, u raznim pozama, ali uvek sa cigaretom između prstiju ili na rubu usana, uz pepeo koji samo što nije pao. Cigaretom koja je postala deo njih. Knjigu će sa interesovanjem pročitati svi oni (i nepušači, i mi bivši pušači, kao i oni koji još uvek uživaju u duvanu) koje zanima Srbija u tom istorijskom vremenu, ovog puta sagledano iz veoma specifičnog ugla. Zavređuje. Boris Begović redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji