Velika rola malog službenika

Sin cvećarke i penzionisanog pripadnika Američkog ratnog vazduhoplovstva, svakako inteligentan, malkice, kažu, čudan i povučen, ali svakako rado viđen komšija u gradiću Nort Dajton u Masačusetsu – tek, dvadesetjednogodišnji pripadnik Nacionalne vazduhoplovne garde DŽek Tešeira po svoj prilici je odgovoran za objavljivanje i širenje oko tri stotine Pentagonskih papira, kako su mediji nazvali najznačajnije curenje poverljivih i strogo poverljivih dokumenata od kojih su mnogi imali oznaku NOFORN (zabranjeno pokazivanje stranim državljanima). Tešeira je uhapšen prošlog petka u svom domu i ekspresno je prebačen u pritvorsku jedinicu; optužnica koju su bostonski pravosudni organi podigli sadrži dve tačke za koje referentni Zakon o špijunaži predviđa maksimalne kazne od po deset godina zatvora. Umesto nižerangirani ćata u 102. obaveštajnom krilu Nacionalne vazduhoplovne garde – inače, zaduženom za dronsko pružanje pomoći i informacija borcima na terenu, što objašnjava široku dostupnost brojnih osetljivih podataka – s kakvom-takvom šansom za karijerno uspinjanje, Tešeira će zauvek biti – špijun. Ali, čiji? Odgovor krije pravu tragediju ovog slučaja – ničiji, makar svesno. Kasnija istraživanja FBI-ja, ministarstava odbrane i pravde, ali i Vašington posta, pokazala su da je Tešeira veći deo pandemije proveo na mestu neformalnog vođe jedne grupe na društvenoj mreži Diskord, grupe koja je okupljala nekoliko desetina zaljubljenika u oružje i igrice sa svih meridijana, neretko maloletnih. Drugi njeni članovi ga opisuju kao empatičnog i strogog, ali u biti prijateljski nastrojenog pojedinca koji je državu, a naročito sile represije i obaveštajne službe, tumačio kao zloćudne društvene faktore koji civilno stanovništvo drže u mraku. Ništa neobično za pripadnike generacije Z. U času dokolice i želje da pokaže svoju izuzetnost, u nekom trenutku prošle godine je počeo da kopira i deli sadržaje bezbrojnih dokumenata koji su mu prolazili kroz ruke. Ne treba zaboraviti – sve obaveštajne strukture naposletku ipak stoje na plećima mnoštva pojedinaca i pojedinki čiji je posao puko rudarenje i prikupljanje saznanja koja najčešće nemaju konkretnu primenu. Glavni Si-En-Enov analitičar za bezbednosna pitanja DŽon Miler podseća da glavninu tih ljudi čine upravo svršeni maturanti i studenti koji su iz nekog razloga prepoznati kao dobri code monkeys – „majmuni za kodiranje“, kako ih iz milošte zovu, što samo potcrtava beskrajno proceduralnu prirodu njihovih zaduženja. Ponekad je za međunarodni skandal dovoljna pogrešna procena kadrovika o budućem zaposlenom. Kada je očekivana reakcija na deljene tekstove izostala – gejmeri ipak radije igraju video-igre nego što čitaju duge šifrovane poruke – Tešeira je počeo da sporne dokumente slika. Kako je u grupi kojom je rukovodio bilo i pojedinaca iz Rusije i Ukrajine, fotografije su se razmilele i po drugim, sličnim grupama na Diskordu, a potom i po Telegramu, i afera je u prvim danima marta istovremeno dobila i zaplet i rasplet. Tešeira je pred hapšenje, kažu, bio rastrojen i svojim je drugovima davao instrukcije kako da obrišu sporne slike, ispostaviće se, najčešće uspešno; na njima se videla ivica kreveta, ugao stola, karakteristična crvena tastatura, a lisice su se zahvaljujući ovakvim tragovima ipak ubrzo potom našle na njegovim rukama. Prva reakcija američkog predsednika DŽozefa Bajdena usledila je dok je bio u zvaničnoj poseti Irskoj. „Samo curenje podataka ne brine, brine me što se uopšte desilo. U papirima nema ničeg aktuelnog što bi proizvelo velike posledice“, rekao je, čini se, u jeftinom blefu. Jer, možda nije od odsudne važnosti da svet sazna da je Kina testirala hipersoničnu bojevu glavu DF-27, ili da se rukovodstvo Jordana plaši kineske odmazde u slučaju da isključi Huavei iz budućeg razvijanja 5g tehnologija. Ili da zvanični Peking nastoji da se Nikaragvi ponudi kao poželjniji partner od Rusije u razvijanju sistema odbrane. Ili da mađarski premijer Viktor Orban Ameriku vidi kao glavnog neprijatelja svoje partije Fides (jedan mađarski zvaničnik će kasnije anonimno pojasniti: ne celu Ameriku, već samo Bajdenovu administraciju). Ili, pak, da agenti Mosada svesrdno i zatajno učestvuju u velikim protestima protiv izraelskih vlasti koje nastoje da smanje nezavisnost tamošnjeg pravosudnog sistema. Ali reći da u jeku rusko-ukrajinskog rata (koji je Tešeira u grupi posprdno nazivao „sukobom medveda i svinje“) obznanjivanje procena Pentagona o prošlosti i budućnosti konflikta neće imati posledice – ili je naivno ili je bezobrazno. Ili je prosto reč o lošem kriznom pi-aru. Dugo najavljivana ukrajinska kontraofanziva, druga velika od početka rata, a planirana za prolećne mesece, u najboljem će slučaju dovesti do „skromnih teritorijalnih dobitaka“, piše u papirima od 1. marta ove godine, umnogome zato što Oružane snage Ukrajine sve teže popunjavaju rupe u ljudstvu i snabdevanju opremom. Za to vreme, valja podsetiti, Rusija priprema drugi talas mobilizacije – možda prisilne, ali verovatno učinkovite. Američki obaveštajci su procenili i da će Ukrajina do maja ostati bez PVO raketa, od kojih devedeset odsto i dalje potiče iz sovjetskih vremena. Da bi se sprečilo ili odložilo izvesno prepuštanje ukrajinskog neba Rusiji, navodi se, ukrajinskim vlastima valja sugerisati da, popularnim rečnikom rečeno, diversifikuju nabavljanje raketa i da s onim što imaju raspolažu ekonomičnije. Portparol Oružanih snaga Ukrajine Jurij Ihnat potvrdio je da situacija s PVO raketama ne stoji dobro, ali je saznanje iskoristio da još jednom zapadne partnere pozove na dalju vojnu pomoć zemlji. Jedan od glavnih savetnika ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog Mihail Podoljak prvo je pokušao da dokumenta otpiše kao „rusko širenje dezinformacija“, a kada je Pentagon potvrdio njihovu autentičnost, zauzeo je oštar stav: treba nam manje smatranja o procurilim dokumentima, a više naoružanja dugog dometa i rat će se završiti, naravno, na štetu Rusije. I tu se krije mogući problem: pojedini dokumenti pokazuju da je Zelenski razmatrao i dronske napade na skladišta u Rostovskoj oblasti u Rusiji, kada već nema rakete dugog dometa, koje Amerika neobično uporno odbija da pošalje Ukrajini. Jer, strahuje se da bi mogući napad na rusku teritoriju Moskva protumačila kao „prelazak crvene linije“ nakon kojeg je sve moguće, pa i upotreba taktičkog nuklearnog naoružanja; dodatna bojazan je da bi Kina ovakve incidente protumačila kao napad NATO-a na Rusiju, što bi em moglo da dovede do bliže saradnje Kremlja i Pekinga, em bi izvesno zakomplikovalo situaciju s Tajvanom. Ove tri vesti koje su za minut potkopale zapadni narativ o izvesnoj pobedi Ukrajine u zapećak su bacile mnoge druge, možda strateški manje važne, ali svakako zanimljive crtice. Recimo, ruska Federalna služba bezbednosti u internim prepiskama konstantno optužuje rusko Ministarstvo odbrane da umanjuje broj poginulih vojnika. Jedan dokument veli da je Rusa do sada poginulo između 16.000 i 17.500, a Ukrajinaca oko 71.000; drugi ubraja i ranjene vojnike, pa se u njemu brojalo do 223.000 poginulih ili ranjenih Rusa, odnosno do 131.000 poginulih ili ranjenih Ukrajinaca. Bez konteksta i statističkih kriterijuma, doduše, ove brojke ne znače mnogo. Saznali smo i da su SAD špijunirale generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Antonija Gutereša, te da su ga interno kritikovale što je prema njihovoj proceni bio vrlo raspoložen da Moskvi učini ustupke kako bi isposlovao julski sporazum o izvozu žitarica koji Rusiju možda nije geopolitički izolovao koliko je Vašington želeo, ali koji je, valja podsetiti, sprečio gladovanje u manje razvijenim zemljama sveta i koji je uostalom Kijevu obezbedio nasušni priliv novca. Naročito je zanimljiv dokument koji svedoči da se u Ukrajini nalaze kontingenti zapadnih specijalnih jedinica. Najviše ih je iz Velike Britanije (50), slede Letonija (17), Francuska (15) i Amerika (14), a na začelju je Holandija (1). I, dok ne vidimo hoće li Rusija ova saznanja iskoristiti da podvuče svoj stari argument kako ne ratuje samo protiv Ukrajine, već protiv celog NATO-a, nema sumnje da će u Kremlju pažljivo čitati propratne fusnote koje detaljno opisuju plan novih desetak ukrajinskih brigada i njihovih predviđenih zadataka u predstojećoj kontraofanzivi. U nebranom grožđu našli su se Egipat i Južna Koreja, samo sa suprotstavljenih strana. Jedan dokument pokazuje da je egipatski šef države Abdel Fatah el Sisi sa saradnicima dogovarao proizvodnju i isporuku nekih 40.000 raketa Moskvi. Egipat se kao jedan od najvećih primalaca američke vojne pomoći nadao da će ovi planovi ostati tajna, „kako se ne bi zamerili Zapadu“; tamošnji zvaničnici su autentičnost dokumenata otpisali kao „informacioni apsurd“. S druge strane, Amerikanci su zabeležili i razmenu dvojice savetnika južnokorejskog predsednika Jun Suk Jeola koji su debatovali treba li da popuste pred pritiscima Vašingtona i Ukrajini isporuče naoružanje ili da se pridržavaju tradicionalne državne politike da se zaraćene strane ne pomažu neposredno. Predloženo je solomonsko rešenje – naoružanje treba poslati Poljskoj, koja će znati šta s njim dalje da radi. U sličnom kontekstu je jednom pomenuta i Srbija, u dokumentu od 2. marta, u kojem stoji da je Beograd ili pristao da Ukrajini šalje naoružanje, ili je to već uradio, što bi značilo da su se srpske vlasti približile evropskoj spoljnoj politici, makar u praksi, i makar pod velom tajne. Naši zvaničnici su navode porekli. Kao što Tešeira nije Edvard Snouden, DŽulijen Asanž ili Čelsi Mening – dakle, nije uzbunjivač koji je dokumente pustio u javnost kako bi direktno američko učešće u nekom ratu ogolio kao problematično – tako ni prisluškivani zvaničnici izvesno nisu iznenađeni činjenicom da su bili „na merama“ Vašingtona. Pravila igre se ipak jesu malko promenila – partija pokera i dalje traje, ali karte su unekoć poznatije. Dalji tok geopolitičkih gibanja čini se da najviše zavisi od toga koliko će istrajno koja strana da insistira na blefu, makar i očiglednom. Svakako treba očekivati krunjenje zapadne podrške Ukrajini koja za poker-stolom stoji ubedljivo najlošije. Samo da za stolom i ostane… Stefan Slavković