Snoliki užas nasilja

Izraelski koreograf Hofeš Šehter jedan je od najpoznatijih umetnika savremene igre, poseban po komponovanju atmosferskih muzičkih partitura koje upotpunjuju jedinstvenu fizikalnost njegovog pokreta. Osnivač je trupe koja nosi njegovo ime, sa sedištem u Londonu, gde živi već niz godina. Na njihovom repertoaru su danas već čuvena dela: Uspon (2006), U tvojim sobama (2007), Umetnost neosvrtanja (2009), Politička majka (2010), Politička majka: koreografski rez (2011), Sunce (2013), Varvari (2015), Veliko finale (2017), Dvostruko ubistvo (2021)... Radio je koreografije za pozorište, televiziju i operu, posebno u njujorškoj Metropoliten operi i u londonskoj Kraljevskoj operi. Za nagradu Toni, nominovan je 2016. godine za koreografiju mjuzikla Violinista na krovu na njujorškom Brodveju. Šehter je 2018. godine ovenčan počasnim Ordenom Reda britanske imperije za zasluge u umetničkoj igri, dok je iste godine prikazan i prvi film njegove trupe, Klovnovi Hofeša Šehtera. Film je emitovan na kanalu Bi-Bi-Si i ispraćen s velikim uspehom. Naredni, kratki film Politička majka: finalni rez premijerno je prikazan u Velikoj Britaniji 2021. godine. Dvočinka Dvostruko ubistvo, sastoji se iz komada Klovnovi i Ispravka. Prvi čin, nabijen energijom, ritmom, ispunjen muzikom i gotovo opčinjavajućim zvukom, bavi se scenskim ubistvima i načinom na koji ih percipiramo. Dok posmatramo te savršeno izvedene pokrete kroz koreografiju i zabavljamo se uz sav cinizam koji donose, postepeno počinjemo da osećamo uznemirenost. Drugi deo, Ispravka, u potpuno drugom ključu donosi iste teme, tražeći potpuno drugačiji ugao ljudskosti. Dvočinka je izvedena poslednje dve večeri u teatru Madlenijanum, a prilikom prvog izvođenja Hofešu Šehteru je uručena nagrada „Jovan Ćirilov“, koju Beogradski festival igre i njegova osnivačica Aja Jung sada već tradicionalno dodeljuju zaslužnim koreografima u oblasti igre. „Kroz svoje komade iscrtavam i sopstveni život, ali i one stvari koje me okružuju. Želim da govorim o onome što me lično pokreće, ali i o onome što mi smeta. U Izraelu je, recimo, prisutna ta opsesija jačinom, to odmeravanje snaga, priče o vođama, o moći. Zato sam, radeći Dvostruko ubistvo, s igračima mnogo diskutovao kako to da prenesemo na scenu i šta bi bio poklon za publiku, koji bismo darivali na kraju. Jedni su glasali da se pokloni publici vreme, a drugi su glasali da im se pokloni nada. I to je bio ogroman izazov. Kako da kreiram nadu na sceni. To svakako nije bilo lako, ali sada nakon dužeg izvođenja ove predstave, uviđam da smo ipak uspeli u tome“, kaže Šehter za NIN. Da li ste zadovoljni postignućima vaše kompanije? To je kompanija koja mnogo gostuje i daleko više izvodi predstave u Aziji, Americi, Kanadi i u Evropi, najviše u Nemačkoj i Francuskoj, nego u Londonu. Imamo i mladu trupu, koja se menja na svake dve godine, i to je prilika da mladim igračima otvorimo mogućnost da nastupaju i uče repertoar. Oni počinju tako što ulaze iz svojih u stare komade, koje je trupa odraslih već odigrala. Tako otprilike na svake dve godine pravim novi komad za glavnu trupu, svaki komad traje po tri godine, tako da veliki broj igrača prođe kroz sve predstave. U glavnoj trupi ima 12-13 igrača, i u tu trupu dolaze oni koji su prethodno prošli kroz trupu mladih. Dobra stvar je što igrači dolaze iz čitavog sveta, tako da je trupa pre svega internacionalnog karaktera. Veoma često putujem i radim s drugim trupama. Srećan sam što sam imao prilike da radim sa holandskim teatrom igre, baletom pariske opere, baletom u Geteborgu. Ali se trudim da najviše provodim vremena sa svojom trupom i da budem prisutan kad izvode predstave. Srećom, imamo dobar tehnički tim, koji se svaki put potrudi da komad izgleda savršeno. Kažete da inspiraciju nalazite u popularnoj kulturi, pre svega? Sa šest godina sam počeo da učim klavir i muzika je bila moja prva umetnička ljubav. Sedam godina sam svirao klavir, a istovremeno sam učio folklor. To me je vodilo ka trupi Batševa i Oharu Naharinu, od kojeg sam učio igru. Ali sve vreme sam čuvao taj svoj odnos prema muzici i negovao tu moju prvu veliku ljubav. U jednom trenutku bio sam odustao od igre, kako bih više vremena posvetio muzici. Mnogo sam slušao Pink Flojd ili Led Cepelin, i kao koreografu svakako mi je pomoglo poznavanje muzike. Ali, ako malo dublje pogledate moj rad, uvidećete lako da nisam bio inspirisan samo igrom, već i filmom. Ja sam generacija koja je bila inficirana MTV-jem i bioskopom uopšte. Uvek sam obožavao način na koji se snima film i trudim se da istim principom gradim svoje predstave – kroz scenario, režiju, montažu, muziku i dizajn zvuka. Sve su to filmski alati, koje ja koristim u svojim komadima. Koji su to filmovi koji vas inspirišu i zbog čega? Pre svega, inspirišu me filmovi Stenlija Kjubrika. On je sineasta koji se u svojim filmovima nije bavio samo narativom, već načinom kako da ispriča priču, kroz vreme i slike, koji protiču na platnu. Način na koji je snimao filmove, za mene je osobena koreografija. NJegov izbor bile su scene mraka ili one ispunjene muzikom u kojima se ne dešava mnogo toga, ali koje nas odvode u duboka stanja meditacije i zamišljenosti. Takođe, tu su i filmovi Čarlija Kaufmana. Način na koji on promišlja i piše filmove, poput Biti DŽon Malkovič, poseban je primer kako autor utka sebe u tekst i postaje njegov nerazdvojivi deo. Obožavam Magnoliju Pola Tomasa Andersona, to je film u kome muzika priča vrlo bitnu priču, i ispunjava delove tog narativa. I muzika ne staje, ona postaje pripovedač. Ona je nosilac glavnog tereta filma i to je sjajno! Možete je samo slušati i scene će se nizati same. Ali ono što je važno u vezi sa filmom i igrom, jeste upravo montažni postupak, koji primenjujem dok kreiram predstave. Savremena ali tradicionalna igra traže svoj protok vremena, dok se u filmu to vreme kreira rezovima, zahvaljujući čemu prelazimo iz jednog vremenskog niza u drugi. Posebno volim kad to isto izvedem u predstavi. Montažno promenim jedno vreme, smenim ga drugim, i mozak sam kreira analogiju između dve scene. Svi filmovi koje ste spomenuli su zapravo nelinearni, pretpostavljam da je to ključna veza između filma i igre? Upravo tako. Volim kada umetnost deluje poput sna, na irealnom nivou. A filmovi su poput sna. Slike vremena, prostora. Te slike vas navode da osećate njihovu moć, čak i kad niste u potpunosti uključeni u samu priču. Slično je i sa igračkim komadima. Nekome sama priča može biti dosadna, jer ponekad između dva igrača ili dve igračice i ne možete da stavite neku moćnu priču, ali njihova izvedba plesa može vas opčiniti. To je sve slično snu. Jer ponekad ne možete da prepričate šta ste sanjali, ali osećaj sna može vas držati dugo. Volim kod snova što funkcionišu na tom nivou. I kako onda radite s obzirom na sve navedeno? Da li napišete priču ili muziku unapred, ili sve razvijate tokom procesa? Uglavnom sve nastaje tokom radnog procesa, s igračima. Ali pre toga dugo razvijam različite ideje. Ponekad i više nego što treba. Snimam se, crtam, pišem. Ništa od svega nije fiksno, sve je podložno izmenama, odnosno daljem radu s igračima. Na sceni zajedno razvijamo mnogo toga. Razvijamo i koristimo naša iskustva, koja vode ka celokupnom doživljaju. Često se u vašim predstavama bavite nasiljem. Kako prilazite tako delikatnoj temi, kako stilizujete nasilje za scenu? To je veoma delikatna tema uvek, a posebno za plesne predstave. Naslov Klovnovi, koji ste videli u Beogradu, već sam po sebi kreira neku sliku u svesti ljudi. Jer klovnovi su ti koji nam dopuštaju da se nasmejemo svemu, koji sve oko nas parodiraju. U starim vremenima, klovnovi su jedini mogli da kažu istinu kralju i birali način kako da mu saopšte neku strašnu vest, jer su znali način kako da kažu ono što drugi nisu smeli. Oni znaju i najstrašniju istinu da saopšte na smešan način. Ja sam bio time vođen. Osmišljavao sam nasilje za predstavu, a onda bi klovnovi, kroz likove mojih izvođača, govorili kralju, u ovom slučaju publici, jednu vrstu istine o svetu u kome živimo. I to nasilje onda postaje zabavno, svetlo, vrlo lako se može prihvatiti. I kao takvo ga prihvatamo. Ali njegovo konstantno ponavljanje postepeno otežava stvari. Taj komični element drži to nasilje na distanci od nas, i čini ga privlačim i da uživamo u njemu, sve dok ne shvatimo svu destruktivnost nasilja. Tako da ima mnogo slojeva koje publika sama razgrće i koji uspevaju da ih zbune istovremeno. Kad govorimo o tome, slike nasilja ne prestaju da dolaze iz zemlje vašeg rođenja, ali i drugih zemalja. Da li vas te slike takođe inspirišu? Verovatno, ali ne nastaju one svesno. Ne budim se ujutru razmišljajući o nasilju u svetu i onda kažem sebi da to moram da pretočim u predstavu. Ali te slike su nešto što prodire u moj život i moje misli. Prosto moram da progovorim o stvarima koje me tište, uznemiravaju. Ponekad se pitam zbog čega moramo da se bavimo tim pitanjima. A onda shvatim da smo svi deo toga. Nasilja ima mnogo, u našem životu, medijima, u zabavnim emisijama. Nasilje je postalo deo nas. Postalo je zabava. Pitanje je zbog čega. Da li ono dolazi iz nekog primarnog instinkta? Da li mi ne postojimo bez nasilja? Opet, ne želim da ponudim odgovor na ta pitanja, jer ni ne znam odgovor. Ali ja živim unutar takvog društva, i to su pitanja koja me more, kao i mnoge druge. I zato ovo nije predstava o jednom vremenu i jednom kontekstu. To nije priča o Izraelu, ali ni o Ukrajini i Rusiji, ni o Srbiji. To je generalno pitanje ljudskog stanja. Našeg trenutnog stanja. Da li smatrate da umetnik nužno mora da bude i politički osvešćeno biće? LJudi ne smeju da se boje. Ne morate nužno da se bavite politikom, ali morate da bude svesni gde živimo. Čak i ne doživljavam sebe kao političku figuru. Moje predstave su o običnim ljudima, koji žive u vremenima opšteg pritiska koji su načinili političari. One nemaju komentar sa političkim porukama, one ne govore ljudima za koga da glasaju i na čiju stranu u sukobu treba da stanu. Ali ono što osećam kao koreograf jeste da temama koje nas muče moramo da pristupimo bez straha. Takođe, moje predstave mogu da budu i bez društvenog komentara, što je takođe u redu. Jer najbolje stvari dolaze iz instinkta. Kreatori moraju da imaju čist um, kako bi njihov rad prodro do šire publike. Dragan Jovićević