Senke prošlosti

Retko je jedan savremeni dramski tekst tako unisono proglašen remek-delom kao što je to slučaj sa Našim razredom – istorija u XIV časova Tadeuša Slobođaneka. Komad ovog nagrađivanog poljskog autora, režisera i pozorišnog kritičara svoju premijeru imao je 2008. godine na engleskom jeziku u Kraljevskom pozorištu u Londonu i od tada je postao instant klasik (domaća publika je imala priliku da vidi na Bitefu inscenaciju litvanske trupe). Komad je inspirisan užasnim zločinom koji se desio 1941. godine kada je u gradiću Jedvabne ubijeno oko 1.600 Jevreja od strane svojih komšija Poljaka. Početkom dvehiljaditih objavljena je i knjiga Jana Tomaša Grosa Susedi izazvavši nezapamćenu nacionalnu debatu o ulozi Poljske i Poljaka u Drugom svetskom ratu. Komad prati živote desetoro prijatelja, drugara iz istog razreda, Poljaka i Jevreja, tokom turbulentne istorije dvadesetog veka, od predratnih godina sovjetske okupacije Poljske, preko strahota Drugog svetskog rata, komunističke diktature, pa sve do melanholičnog svođenja životnih računa s početka novog veka. Sama forma komada uspešno kombinuje faktografske, gotovo dokumentarističke elemente s onim intimnim, ličnim, ne ustežući se da jasno formuliše filozofska i etička pitanja koja su u samom centru interesa autora. Ta uzbudljiva dinamika gde jedno nadopunjuje, objašnjava drugo, gde događaji na sceni neprestano pred gledaoca postavljaju zadatak da se odredi pred dilemama i izborima junaka, ali istovremeno i da razume njihove motive ma kako oni problematični bili – sve to čini da gledalac jednostavno mora da ima aktivnu ulogu prema onom što se dešava na sceni, mora da se preispituje, da donosi zaključke, da se moralno i etički odredi, i prema akcijama likova i prema sopstvenom životnom iskustvu. Potpuno svesna svih ovih elemenata, rediteljka Tatjana Mandić Rigonat u postavci u Narodnom pozorištu u Beogradu pre svega se trudila da artikuliše ova i ovakva problemska pitanja, služeći se jasnim, jednostavnim ali efektnim scenskim znacima. Svi likovi, bilo živi bilo mrtvi, gotovo su sve vreme na sceni. Ako nisu aktivni učesnici događaja, oni su posmatrači, svedoci, ili su pak uvek prisutna senka prošlosti. Dinamičnost i epski zamah teksta, velike vremenske elipse kao i česte, brze promene raspoloženja tražili su koreografski precizan mizanscen (scenski pokret Igor Koruga). Kostimi su značenjski jasni i funkcionalni (kostimograf Ivana Vasić), scena je stilizovana učionica koja jednim delom ulazi u gledalište (što isto ima simbolično značenje), ali vrlo lako postaje šta god je neophodno, od zatvora do štale (scenograf Branko Hojnik). Mlađi glumački ansambl (Nina Nešković, Suzana Lukić, Jelena Blagojević, Vučić Perović, Nedim Nezirović, Petar Strugar, Danilo Lončarević, Dragan Sekulić, Dušan Matejić i Jovan Jovanović) s posebnom strašću i entuzijazmom pristupa ovoj zahtevnoj predstavi, istina, ponekad, na momente, taj entuzijazam dobije ton prenaglašenosti te se izgubi neka delikatnija, intimnija dimenzija, ali sve to je tek manje važan detalj u ovoj zaista odličnoj predstavi. I na kraju, svaka priča o zločinu i odgovornosti na ovim prostorima ima i treba da ima posebnu težinu. Tu vezu rediteljka je načinila jednostavnim, majstorskim potezom, kroz pesmu Kad ja pođoh na bembašu, pokazujući kako i koliko su pitanja morala i etike univerzalne kategorije koje moraju da važe na svim prostorima i u svim vremenima. Boban Jevtić