Plemić duha

Ove godine navršava se 100 godina od rođenja i 25 godina od smrti dr Dragutina Gostuškog (1923-1998), dugogodišnjeg muzičkog kritičara NIN-a. Bio je istoričar umetnosti koji je studije završio sa prosekom 9,70, diplomirao je na Muzičkoj akademiji, doktorirao filozofiju, bio je kompozitor, pisac. Radni vek je proveo u Muzikološkom institutu SANU, u koji ga je za asistenta doveo akademik i jedan od najznačajnijih kompozitora u istoriji srpske muzike Petar Konjović, koji je osnovao Institut 1948. godine. Gostuški će potom biti i direktor ove značajne nacionalne ustanove. Govorio je ovaj najbolji izdanak beogradskog duha, da je Bogdan Tirnanić Tirke njegovo „duhovno čedo“, delio je Beograđane na Svetozare i Tugomire, jer prvi vedro dočekuju svaki novi urbani oblik, a drugi oplakuju svaki srušen kućerak i olajisane podove memljivih kafana. Ako je radoznalost bitna odlika savremenog duha, Gostuški se bez sumnje moderan rodio i takav živeo do poslednjeg daha. Krajem novembra ove godine, u organizaciji Muzikološkog instituta, kojim rukovodi dr Katarina Tomašević, biće održan naučni skup posvećen dr Dragutinu Gostuškom. A početkom decembra, biće održan koncert na kome će se izvoditi dela Gostuškog i Konjovića. Pre dvadeset godina u Pirotu je osnovana osnovna muzička škola „Dr Dragutin Gostuški“. Tekst koji sledi, pisala sam posle njegove smrti, 1999. godine. Govorili su mnogi prijatelji ovog velikana muzike, misli i pera, erudite i vrsnog kritičara. Neki od njih više nisu među nama. Kao ni dragi kolega Milan Vlajčić, koji je decembra 1977. godine u Politici objavio tekst povodom nove knjige Dragutina Gostuškog Umetnost u nedostatku dokaza, koji završava sledećim rečima. „Za Gostuškog ne postoje svetinje ni tabui: Karajana će porediti sa kosmonautima, pijanistu Mikelanđelija s nedovršenim robotom, zadržavajući mnogo poštovanja i razumevanja za njihovu umetnost. Ukazujući na zabrinjavajući konzervativizam savremene srpske muzike, Gostuški daje dijagnoze i procene, kakvih su se posleratni muzički kritičari u Srbiji predostrožno čuvali. Retke su kritičke knjige poput ove, u kojoj su moral i znanje na podjednako visokoj ceni!“ Tekst iz 1999. godine objavljujemo iz dva dela, u ovom i u sledećem broju NIN-a. Ime je dobio po ujaku svoje majke, pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću, poznatijem kao Apis. Uz sve što se znalo o učesniku ubistva kralja Milana Obrenovića i kraljice Drage, jedini potomak po ženskoj liniji otkrio je o svom pretku i to da je Apis dao pištolj Gavrilu Principu kojim je ovaj ubio prestolonaslednika Ferdinanda. Preko nekih prijatelja našao je revers koji je Gavrilo potpisao. Pred kraj života neko mu je vratio Apisov prsten i Gostuški ga je uporno nosio. Iako je, veliki i kitnjast, bio potpuno neprimeren njegovoj decentnoj evropskoj orijentaciji u odevanju. Ali, razgovor o svojoj porodici prekidao je rečenicom: „Ne volim da svoj život podupirem precima.“ Nije trebalo sumnjati u iskrenost ove tvrdnje, kao ni u to da su Dragutina Gostuškog njegovi preci poduprli najboljom ulaznicom za život - rođen je 3. januara 1923. u izobilju duha, vrednosti i materijalne sigurnosti iz kojih je iskoračio u najbolju vrstu pravih srpskih intelektualaca. A samo takav mogao je u 55. godini života javno da prizna: „Sećam se prvog odlaska u školu... Osećao sam takav strah da sam se razboleo. Moram da kažem da je školovanje veoma negativno uticalo na moja raspoloženja i osećanja tokom cele mladosti. Iako sam bio odličan đak, škola mi je teško padala. Ja ne volim svoju mladost.“ Išao je u francusku osnovnu školu (jezuitsku) „San Žoze“. Bio je radoznalo dete koje je jednom prilikom, u očevoj kući, zaskočilo slavnog naučnika Branu Petronijevića: „Čika Brano, je l’ ima kosmos kraj?“ I onda je usledilo propitivanje... Među svršenim maturantima čuvene Treće muške iz 1941. nalazi se i njegovo ime. Slikar Mića Popović je pričao da je iz tih gimnazijskih dana navukao „kompleks Gostuški” koga se do kraja života nije oslobodio. Naime, posle svakog pismenog zadatka iz srpskog jezika, profesor bi iz razreda u razred vodio Dragutina da čita svoj rad, jer je uvek i apsolutno bio najbolji. Za vreme okupacije, koju je proveo uglavnom u Beogradu, Gostuški je bio godinu dana na obaveznom radu. U nemogućnosti da studira, vreme je provodio izučavajući teoriju muzike i istoriju likovnih umetnosti. NJegov drug iz gimnazijskih dana, glumac Predrag Tasovac, otkriva nikada javno ispričane detalje iz mladosti koje se Gostuški nerado i sećao: „Zvali smo ga Dudu. Bio je lep i osoben muškarac kome smo svi pomalo zavideli. Kada su nas novembra 1944. mobilisali u kulturnu ekipu pri štabu I proleterske divizije, Dragutin i ja smo kao glumci i recitatori išli do Trsta i nazad. Umeo je zaista lepo da recituje. Sećam se da smo na tom putu pokupili i moju koleginicu Miru Banjac koja je živela kod babe i dede u Erdeviku. Kada je mnogo godina kasnije opisivala to vreme, kazala je: „Došli su po mene lepi Gostuški i Tasovac.“ Posle oslobođenja, jedan oficir mi je rekao kako je na nekom sastanku pao predlog da bi Gostuškog i mene trebalo primiti u Partiju. Objašnjenje tog druga je glasilo: „Treba nam neko da nam tumači strane reči.“ Nisam smeo ni da pomislim da mu prenesem tu ponudu. Unapred sam znao kako bi reagovao. A s druge strane, „ne“ za takvu stvar moglo je u to vreme da ima nimalo prijatne posledice. Na sreću, oficir koji mi je to preneo bio je na početku rata u četnicima, a posle je prešao kod partizana, i čini mi se da ga je to učinilo mekšim za ovakvu stvar, pa je razumeo kad sam mu objasnio da Dudu i ja nismo najbolje rešenje za tu stvar.“ Gostuški će do kraja života prevoditi strane reči na maternji jezik, koji je tako dobro koristio. O najkomplikovanijim stvarima govorio je lepo, jednostavno, tečno i tačno. I svima da bude jasan. Jedna kelnerica u nekom bircuzu na Slaviji, služeći ga godinama pred njegovu smrt, znala je svog stalnog gosta „sa televizije“ i tvrdila da je razumela sve što je govorio. Pa ipak, nije imao prave sreće u kulturi svog jezika. Istoričar umetnosti koji je diplomirao sa srednjom ocenom 9,70, kompozitor koji je paralelno završio i Muzičku akademiju ocenom odličan, doktor filozofije, briljantan kritičar i polemičar, Gostuški je za sobom ostavio i dve knjige, od kojih kapitalno Vreme umetnosti (komparativna istorija umetnosti) iz 1968. predstavlja ikonu estetičke misli na ovim prostorima. I stoga kompozitor Vlastimir Trajković s razlogom traži: „Neophodno je prevesti Vreme umetnosti na neki svetski jezik, na engleski, pre svega. Potrebno je to ne zbog prestiža srpske nauke - potrebno je to zato što bi time dobila na prestižu svetska nauka.“ Lakoća s kojom je radio ovaj direktor Muzikološkog instituta koji je s tog mesta otišao i u penziju, mogla je da zavara. Tek kada je umro i kada se prihvatila predanog sređivanja njegove zaostavštine, muzikolog Katarina Tomašević je videla koliko je iza sebe ostavio ovaj „plemić duha“ i vizionar čiji su predlozi ostajali u fiokama kulturnih aparatčika koji su se smenjivali, ali stil rada im se do danas nije promenio: „Sigurna sam da bi bar ponešto u novijoj srpskoj kulturnoj istoriji bilo drugačije da su zaživele i naišle na pravi odjek bar neke zamisli Gostuškog. Danas u zaostavštini stoji detaljan elaborat, projekat Niških igara. Da je došlo do te realizacije, Niš ne bi bio drugi Dubrovnik u staroj Jugoslaviji, već bi bio jedinstven festival u Evropi. Da je Bemus bio i ostao onakav kakvim ga je Gostuški zamišljao početkom sedamdesetih godina, Beograd bi bio pandan Varšavi ili Edinburgu. Da nije bilo previše onih koji odlučuju o sredstvima, a koji nisu imali mogućnosti da razumeju šta stoji iza naslova KINEMUZIKA, za čije se ostvarenje Gostuški zalagao još od početka šezdesetih, danas bi u Beogradu, a ne u Filipsovom muzeju u Japanu, postojao studio u kojem bi posetioci osećali kretanje muzike kroz prostor...“ U društvima razorene tradicije, retki imaju tu sreću da se rode u porodičnoj kući, ceo život provedu u njoj i tu umru. Na ulazu u zgradu i danas stoji tabla kojom se obaveštavaju pacijenti u koje vreme prima dr Rista Gostuški, otac Dragutinov. Taj zanimljiv čovek koga se Predrag Tasovac seća i kao prikrivenog pesnika i prevodioca sa engleskog na srpski jedne Istorije SAD, uspeo je u životu zahvaljujući onome što se u Srba onda znalo, a za samo jedan vek je sasvim iščezlo - prirodnoj selekciji. Da nije bilo toga, ne bi Rista Pešić, tako su se prezivali starinom, završio kao jedan od prvih kardiologa u Srbiji. Jer, otac je imao tri sina, ali je samo jednog poslao u svet: „Moj nepismeni deda sa Stare planine ocenio je koje je dete najdarovitije i najpametnije i prodao pola imanja da bi ga školovao. Garašanin, Ristić, Petronijević, Cvijić, Mika Alas... svi su oni na sličan način, prirodnim putem, došli na mesto koje im je odgovaralo.“ Rista je medicinu završio u Petrogradu. Vratio se otuda kao Gostuški. Oženio se Milicom, jednom od tri kćeri Živana Živanovića, ministra savetnika u tadašnjoj vladi. Dotični je ministar imao i dvojicu sinova - Milana i Sanju. Kao student, dobrovoljac, Sanja je poginuo prvog dana Balkanskog rata. Mnogo je onih koji će nepravilno reći „Ulica Sanje Živanović“, ne znajući da je u pitanju muškarac i to ujak Dragutina Gostuškog po kome se zove jedan od najlepših delova na beogradskom Senjaku. Odavno su višespratnice sakrile veliku porodičnu zgradu koju je na imanju dede po majci podigao Rista Gostuški. Srušene su one okolne kuće u kojima su živeli Živanovići. Deo svoje stamene građevine Gostuški su godinama izdavali strancima da bi Dragutin mogao mesec dana godišnje da provede u Parizu. Postoji jedna istinita anegdota tim povodom. U kući je postojao jedan veliki pirotski ćilim, porodično nasleđe, koji je Dragutin dao da se proda jer mu se nikada nije dopadao. I kada su se prvi stanari, stranci, doselili u njegovu kuću, doneli su sa sobom veliki pirotski ćilim koji su kupili za novi stan i na koji su bili strašno ponosni. Onaj isti kojeg se Dragutin malo pre toga rešio. Smatrao je to božjom kaznom. Za ovo je znao kompozitor Zoran Hristić, koji je Gostuškog upamtio kao dete: „Upoznao sam ga na slavi Sveti Stevan kod porodice Miroslava Nešića u Kičevskoj ulici. Bio je to upadljivo lep par - Vida i Dragutin Gostuški. S tim briljantnim cinikom koji ne vređa, bilo je teško uspostaviti takozvanu usrdnu komunikaciju. Za njega je bio veoma važan porodični pedigre i imao sam sreće da me je prihvatio kao mlađeg brata. Ostao sam sa njim i kada su ga svi napustili, ili kada je on sve napustio, svejedno je. Poslednji put smo razgovarali 2-3 meseca pre nego je umro. Hteo sam da dođem da ga vidim, ali on je već odavno prestao da viđa prijatelje. I zato mi je, dosledan sebi, odgovorio: ’Ti znaš da uvek volim da mi dođeš, ali ovog puta me mrzi da nameštam krevet.’ Bilo je to dovoljno da ga ostavim na miru.“ Na knjizi Umetnost u nedostatku dokaza, u posveti Hristiću, ćirilicom je napisao: „Kako na brzinu ne mogu da smislim ni jednu ružnu reč, onda mom predragom Zoranu od Dragutina.“ Zoran mi skreće pažnju na poslednji odeljak ovih dragocenih zapisa - Anđeo na biciklu. Za neupućene, to je opis jednog antologijskog susreta u Parizu između Dragutina Gostuškog i Velikog Majstora Salvadora Dalija: „Hteo bih da vam pokažem i posvetim svoju knjigu o umetnosti u kojoj sam doneo reprodukciju vašeg Raspeća u četiri dimenzije. Evo, ovde... Ustao sam i prišao Daliju. On je smesta skočio sa fotelje i zauzeo stav ’mirno’ držeći svoj štap ’k nozi’. Vidite - nastavih - u legendi uz sliku napisao sam da je Dali... (itd)... predstavio četiri dimenzije pomoću tzv. hiperkubusa koji se sastoji od osam kocaka... Od devet! Od osam. Od devet! Preseče me iznenadni strah da sam možda ipak nešto pobrkao. Posle sam, pun stida, ponovo prebrojao kocke i, razume se, našao osam. Apriorni autoritet je užasna snaga. Dakle, devet.“ Briljantnim, lapidarnim stilom, opisao je u ovoj knjizi mnoge velikane 20. veka sa kojima se susretao, neka zapažanja sa putovanja i zabeležio neke misli poput ove: Postoji samo jedan položaj u kome izvesna stvar stoji uspravno. I postoje bezbrojni položaji u kojima ta ista stvar može da stoji nakrivo. Prenoseći ovu naučnu istinu na manje egzaktne terene, od etike do estetike, pretpostavljamo da postoji samo jedan način da neka stvar bude dobra, a bezbroj načina da stvari budu rđave. Radmila Stanković (nastaviće se)